Milan Milošević u "Relativizaciji": Novinari NIN-a su se suprotstavljali i Centralnom komitetu

Gost Ljiljane Smajlović u 61. epizodi emisije "Relativizacija" je Milan Milošević, novinar i urednik nedeljnika "Vreme" i bivši novinar i urednik NIN-a, koji govori o novinarskim počecima i o zlatnim godinama nedeljnika NIN.

Karijeru je započeo 1973. u NIN-u za koji je Slavko Ćuruvija govorio da je veća verovatnoća da pojedinac bude žrtva terorističkog napada nego da postane novinar tog nedeljnika, podseća Ljiljana Smajlović. 

Milošević, koji nije završio fakultet, priča da je permanentno obrazovanje prošao upravo u NIN-u, u koji ga je pozvao prof. Sergej Lukač. 

"Lukač je autor njuzmagazinskog koncepta, koji je nastao 1923. godine, kada su dva studenta Univeziteta Jejl odlučila da prave vrstu vesti stavljanja u kontekst i sinteze vesti koje se gube i koje su razbacane tokom nedelje. Dostizao je tiraž od 1.600.000 primeraka u Srednjoj Americi i uticao na kvalitet američke štampe", seća se Milošević.

Frane Barbieri je angažovao Sergeja Lukača da naprave njuzmagazinsku formu, koja je podrazumevala ne samo sintezu događaja nego i produbljivanje sa sociološke i ekonomske dimenzije.

"To je mogao da uradi Sergej Lukač, kao svestrana ličnost", tvrdi Milošević i dodaje da je u to vreme "Špigl" razvio takvu formu pisanja.

Epizoda: Američki prevodilac

Ljiljana Smajlović podseća i na epizodu kada je američki prevodilac radio za NIN, što je izazvalo pometnju u Centralnom komitetu, pa je Milovan Đilas nedeljnik nazvao listom američke ambasade.

"Tada je rekao da je NIN objektivno list američke ambasade ali i naš najbolji opozicioni list", seća se gost "Relativizacije". 

Govoreći o intervencijama Centralnog komiteta, Milošević potvrđuje da ih je bilo. 

"Često je bilo povoda za reakciju, poput neke greške, ali se nisu hvatali za svaku sitnicu. Savez komunista je podržavao kritike NIN-a, ali to su bile kritike bez rešenja. Bilo je i dramatičnijih situacija poput one na kraju mandata Dragana Markovića. Tito je još bio živ, kada je upućena kritika", priseća se Milošević i dodaje da je čak i u Titovo vreme redakcija uspevala da se usprotivi zahtevu za smenom novinara, gajeći konstantno samosvest šta i ko im je potreban.

Priča kako je, kada je pisano o određenoj temi za jednu njuzmagazinsku priču, poput tragedije u rudniku u Aleksincu, učestvovala ekipa od desetak nivoa. Počevši od dopisnika do novinara u redakciji koji sklapa čitavu konstrukciju teksta.

"Tadašnje redakcije to nisu imale, taj zbir ljudi. Danas su novinari možda obrazovaniji, možda čak i požrtvovaniji nego pre. Većina redakcija ima slabe resurse, daleko manje nego što je imala 'Politika'. Ona je imala dokumentaciju čitav jedan sprat. Kažu da je negde potonula", ukazuje Milošević, govoreći o tadašnjem trendu u novinarstvu.

Čuvari informacionih kapija

Govoreći o novinarstvu nekad, Ljiljana Smajlović ističe da su novinari bili čuvari informacionih kapija i pita se da li su tada novinari bili bolji nego što su danas? Milošević smatra da je tadašnje novinarstvo tačnije odražavalo život i da je čak manje bilo opterećeno politikom.

"Nije bilo one politike koju najbolje opisuje Domanović, između 'Mrtvog mora', 'Stradije' ili 'Dange'. Šta se danas događa sa generacijom Zed, psihološki, socijalno... ostaje državna tajna. Ne samo da novine danas nemaju resurse da to osvetle, nego mnogi institutu, poput sociološkog ili Instituta za društvene nauke koji je bio prvi u jugoistočnoj Evropi po istraživanju javnog mnjenja, zamenjeni su nekim ad hok grupa sa ciljanim projektima. To su simulacije nekog rada. Čini mi se da su danas ambicije manje", ocenjuje Milošević i dodaje da je poljuljan kredibilitet mnogih medijskih kuća.

Prema njegovim rečima, "Njujork tajms" mu je bio relevantan izvor informacija, ali danas vlada prava entropija u pogledu traženja izbora medija.

Podseća na slučaj izmišljene priče novinara "Špigla" na meksičkoj granici, ukazujući kako se proveravaju činjenice sa terena, jer se reporter ne može zameniti ni sa čim, a posebno ne proveravanjem činjenica na Vikipediji.

Šta čitaoci misle

Ljiljana Smajlović kaže da mediji danas emituju ono što njihovi čitaoci i gledaoci žele da čuju, da je reč o ideološki monolitnim redakcijama koje tačno znaju kome se obraćaju i govore što ta publika želi da čuje.

"Mi smo mogli da odlučimo šta će naša publika da misli", kaže Smajlović.

"Javni mediji nisu pogodni za vođenje politike, zato što je suština medija euforija, egzaltacija i preterivanje, a za vođenje politike potrebna je racionalna orijentacija. Njuzmagazinska forma donekle ublažava ovu manu novinarstva. Danas imamo povike na tabloide, a nije sigurno da li čitalac želi da čuje samo istinu ili da zadovolji svoje voajerske i nekrofilne porive", smatra gost Ljiljane Smajlović.

Posle NIN-a Milošević je karijeru nastavio u nedeljniku "Vreme", kao osnivač, kada je imao neslaganja sa vlasnikom i advokatom Srđom Popovićem oko osnivačkih prava i cenzure za vreme bombardovanja.

"Problem je što ovde vlada mišljenje da je vlasnik medija poput vlasnika tekstilne fabrike. Ne mogu se novine praviti protiv novinara", poručuje Milošević.

O veštačkoj inteligenciji

Govoreći o upotrebi veštačke inteligencije, Milošević kaže da je koristi i da su učesnici samita u Davosu možda malo preterali sa upozorenjima na nju, ali sugeriše da živimo u opasnom vremenu i da sve pomalo podseća na Orvela jer nas svuda snimaju kamere za prepoznavanje lica.

"Običan čitalac koji koristi veštačku inteligenciju mora da ima neku tačku oslonca, poverenja, što bi mogao da bude novinar. Zato je kriza medija važna, ne kao četvrti stub vlasti, ali da budu reper poverenja na nivou elementarnih činjenica", ocenjuje novinar Milan Milošević.

Govoreći o izvorima u novinarstvu kojima veruje, kaže da je to američki novinar Simor Herš, čiji su izvori, kao kaže, veoma često otkrivali šta će se zaista desiti u svetu.