Srbija i Balkan
Ubistvo Đinđića 21 godinu kasnije: Mnogo pitanja i dalje bez odgovora
Tog 12. marta 2003. godine bila je sreda, a premijer se uputio u zgradu Vlade Srbije, iako je prvobitno planirao da odmara zbog povrede noge
Danas se navršava 21 godina od ubistva premijera Zorana Đinđića na koga je izvršen atentat ispred zgrade Vlade Srbije. Tom prilikom teško je ranjen i pripadnik njegovog obezbeđenja Milan Veruović.
Đinđić se uputio na radno mesto kako bi učestvovao na sastanku Saveta za borbu protiv korupcije, a potom razgovarao sa ministarkom spoljnih poslova Švedske Anom Lind.
U trenutku kada je izašao iz automobila, svega nekoliko koraka od ulaza u zgradu vlade ka kojem je krenuo teško se krećući uz pomoć štaka, Đinđić je pogođen, kao i Veruović. Iako je hitno prevezen u Urgentni centar, lekari su samo mogli da konstatuju smrt.
Nekoliko sati kasnije proglašeno je vanredno stanje, a u zvaničnom saopštenju vlade Zemunski klan optužen je za atentat na premijera.
"Pozivam sve državne institucije i pravne subjekte da preduzme sve neophodne mere predviđene Zakonom o merama za slučaj vanrednog stanja i da se stave u funkciju organa bezbednosti koji pronalaze i privode pravdu ubice premijera Đinđića", rekla je tadašnja predsednica Skupštine Nataša Mićić u govoru nakon proglašenja vanrednog stanja.
Koliko sutradan ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović saopštio je prve rezultate istrage, te rekao da se sumnja da su postojala tri atentatora, sva trojica u radnim kombinezonima sa žutim aplikacijama.
Kako je rekao, pucano je iz zgrade u Admirala Geprata 14. Već tada uhapšeno je 56 osoba.
Kao glavni osumnjičeni označeni su Milorad Ulemek, Dušan Spasojević i Mile Luković, koji su se nalazili u bekstvu, sve do 27. marta. Policija je tada saopštila da su Spasojević i Luković stradali prilikom pokušaja bekstva iz vikendice u Meljaku.
Neuverljive fotografije sa lica mesta, na kojima se vide tragovi masnica na telima, probudili su sumnju u tu verziju događaja. Posebno je postalo čudno zbog informacije da se sa njima nalazio i Dejan Milenković Bagzi koji je uspeo da pobegne i to čak do Grčke. Bagzi je bio ključni učesnik događaja koji se zbio neposredno pre atentata kod hale Limes, današnje Beogradske arene.
Pokrenuta je policijska akcija "Sablja" u kojoj je za nešto više od mesec dana privedeno više od 11.000 ljudi, mahom onih za koje se sumnjalo da su deo organizovanog kriminala, ali i pojedinih pripadnika estrade.
Podneto je više od 3.500 krivičnih prijava, a niko nije pokrenuo pitanje odgovornosti državnih institucija u zaštiti bezbednosti premijera, posebno imajući u vidu da tog dana kamere na zgradi Vlade Srbije nisu radile.
Suđenje za ubistvo Đinđića počelo je 23. decembra 2003. godine, a optuženi su Milorad Ulemek Legija i još 43 osobe.
Kockice koje nedostaju
Tokom procesa saslušano je stotinu svedoka, održano više od 150 pretresa i iskucano 20.000 strana sudskih spisa.
Neposredni svedok, ali i žrtva, Milan Veruović na suđenju je doveo u pitanje optužnicu i verziju događaja koju je zastupao sud. Veruović je tvrdio da tog dana nisu ispaljena dva metka, već tri metka, što je još sedam pripadnika Đinđićeve pratnje potvrdilo.
Osim domaće istrage, i eksperti Instituta u Vizbadenu sproveli su analizu i utvrdili da je Đinđić ubijen hicem "vinčester 308". Po objašnjenju ove analize nije bilo trećeg hica koji je čuo Veruović, već je u pitanju zvuk metka koji je rikošetirao.
Ostalo je nejasno kako su Đinđić i Veruović zadobili rane različite veličine, od čega je Đinđićeva bila čak 15 puta veća, ako su pogođeni iz istog oružja. Tokom suđenja nije se otkrilo ni koje pronašao dve čaure, koje su bile ključan dokaz.
Nije do kraja razjašnjeno ni da li je Đinđić bio okrenut leđima ili licem ka vratima vlade, da li su vrata bila otvorena ili zatvorena. Sporno je oružje kojim je izvršen atentat, jer je puška kojom je navodno izvršen atentat pri pronalasku imala crvenu mrlju nalik na krv, kundak koji je u jednoj verziji bio mahagoni boje, a u drugoj zelene.
Iako postoje brojni dokazi i svedočenja koji pobuđuju sumnju u zvaničnu verziju događaja i danas, kao i tada, svako ko bi pokrenuo ova pitanja bio bi proglašen za zagovornika teorije zavere.
Uprkos zahtevu da se uradi rekonstrukcija i novo balističko suđenje, veće kojim je upravljala Nata Mesarović to nije prihvatilo.
Niko od optuženih nije priznao učestvovanje u atentatu, osim bivšeg pomoćnika komandanta JSO Zvezdana Jovanovića. On je kazao da je Đinđića ubio iz "patriotskih razloga" da pripadnici te jedinice ne bi završili na suđenju u Hagu. Da bi priznanje bilo uverljivije, Jovanović je pokazao i navodno mesto na Fruškoj gori gde je vežbao pucanje iz puške kojom je izvršio atentat.
Za ubistvo Đinđića osuđeno je 12 optuženih na ukupno 378 godina zatvora. Na maksimalnu kaznu zatvora – 40 godina osuđeni su Jovanović i Milorad Ulemek.
Politička pozadina ubistva nikad nije utvrđena
Kao navodni motiv ubistva presudom je prihvaćena verzija da je Jovanovića podstrekao Ulemek pričom da će pripadnici JSO završiti u Hagu ako Đinđić ostane na vlasti.
Politička pozadina ubistva nikada nije utvrđena, već je postalo prihvaćeno uvreženo mišljenje da je atentatu doprineo sukob Đinđića i Vojislava Koštunice.
Ipak, o pozadini je tek nedavno progovorio Boris Tadić i to, čini se, nehotice. On je podsetio da je Đinđić početkom 2003, tražeći hitno rešavanje pitanja južne srpske pokrajine, poslao pisma predsedniku SAD Džordžu Bušu i predsedniku Rusije Vladimiru Putinu u kojem traži, osim povratka srpske vojske na KiM što je u skladu sa Rezolucijom 1244 UN, i status etničke zajednice za Srbe i samoupravu koja će štititi njihova kolektivna prava. Međutim, to pismo izazvalo je buran odgovor Zapada, kaže Tadić.
"Na tu svoju inicijativu dobio je ekstremno agresivan odgovor. Ja sam u tom trenutku, igrom slučaja, bio u Vašingtonu zbog Molitvenog doručka i pozvan sam u Stejt department nakon tog njegovog pisma. Imao sam ekstremno težak razgovor sa predstavnicima Stejt departmenta i dobio sam realno pretnje koje je trebalo da prenesem Đinđiću. To sam i učinio. On je bio veoma zabrinut zbog toga što sam mu rekao. Nakon nekoliko nedelja Đinđić je doživeo tragediju. Ne insinuiram da li je Zapad uopšte povezan sa njom, ali je to na mene ostavilo izuzetan utisak", rekao je Tadić.
Svedok pritiska koji je Đinđić trpeo zbog pokretanja pitanja Kosova i Metohije bio je i pripadnik njegovog obezbeđenja Milan Veruović koji je za RT Balkan ispričao kako je tadašnji američki ambasador Vilijam Montgomeri vršio pritisak na Đinđića.
"Doživeo je nepristojan pokušaj američkog ambasadora Montgomerija da mu kaže da se ne ide u Banjaluku pre nego što se ode u Sarajevo i da to što on radi nije dobro i nije u skladu sa politikom SAD. Na to se Đinđić usprotivio", kaže Veruović u intervjuu za RT Balkan.
Dodaje da je Đinđić tog dana medijima u Banjaluci rekao da se neki ambasadori u Srbiji ponašaju kao da su izabrani na izborima.
"Skrenuo im je pažnju javnim nastupom da je Srbija isto država kao što su i njihove, te da mora da se poštuje kao i njihove države", kaže Veruović.
Ovaj događaj sa Montgomerijem nije privukao pažnju suda tokom istrage, napominje naš sagovornik, iako je i visoki funkcioner Đinđićevog kabineta Zoran Janjušević bio svedok tom događaju.
Veruović: Država i dalje nema snage da se suoči sa dokazima
O optužnici i zvaničnoj verziji događaja neposredni svedok i žrtva Milan Veruović kazao je da istina o stradanju premijera nije smela da se prikaže, te da Srbija i dalje nema snage da se suoči sa dokazima.
"Oni koji su planirali ubistvo Zorana Đinđića su isto tako isplanirali kako će to ubistvo sakriti i podmetnuti pod tragove i ostaviti ispod te ruševine. Ne samo ja, već i osmorica mojih kolega, pripadnika obezbeđenja, kao i materijalni dokazi dovode zvaničnu verziju događaja u nemoguću situaciju", rekao je Veruović.
Ipak, Veruović tvrdi da je siguran da će neka nova generacija uspeti da sklopi mozaik i sazna šta se dogodilo 12. marta, ali da mnogo zavisi od nas.
"Mi smo ti koji moramo da damo odgovore na pitanja koja bdiju nad nama, da sklonimo taj lom koji su napravili 12. marta. Mladi ljudi će shvatiti. Istina ne može da se prećuti, ona je živa i diše i ona će pre ili kasnije izaći. Mislim da se bližimo tom trenutku", zaključuje naš sagovornik.
