Srbija i Balkan
Odnosi Srbije i NATO: Bombardovanje, sporazumi, vežbe i kupovina naoružanja
Iako Srbija učestvuje u programu "Partnerstvo za mir", kupuje naoružanje i održava zajedničke vojne vežbe sa državama članicama, imajući u vidu iskustva od pre 25 godina i raspoloženje srpskog naroda, vlast u Beogradu se ne zalaže za stupanje u NATO
Najveći vojni savez na svetu - NATO - danas obeležava 75 godina od osnivanja, a poznato je da pored 32 članice, Alijansa ima saradnju i sa brojnim drugim državama u sklopu programa poput "Partnerstva za mir".
Jedna od zemalja koja ima relativno dobru saradnju sa NATO-om je i Republika Srbija, koja se 2006. godine, nekoliko meseci nakon raspada državne zajednice sa Crnom Gorom, pridružila pomenutom programu. Naravno, važno je podsetiti da je sedam godina pre formalnog pridruživanja "Partnerstvu za mir", NATO izvršio agresiju na SRJ, naneo ogromnu štetu srpskom narodu i državi.
Od bombardovanja do saradnje
Tada je, tokom 78 dana bombardovanja, život izgubilo oko 1.200 civila, oko 1.000 pripadnika vojske i policije, oštećeno je oko 25.000 domova, 69 škola i 176 spomenika kulture, kao i 19 bolnica i 20 domova zdravlja.
Takođe, onesposobljeno je više stotina kilometara puteva i pruga, srušen je i Avalski toranj, dok su rafinerije nafte u Novom Sadu i Pančevu oštećene. NATO je gađao i zgradu RTS-a, fabrike "Zastava" u Kragujevcu i duvanske industrije u Nišu. Stoga se ukupna materijalna šteta procenjuje na nekoliko desetina milijardi dolara.
Uprkos svemu tome, 2002. dakle tri godine nakon agresije, napravljen je prvi konkretan korak vezan za pristup programu "Partnerstvo za mir", kada je Savezna vlada Republike Jugoslavije usvojila preporuku Vrhovnog saveta odbrane o pokretanju procesa pristupanja ovom programu.
Potom je Državna zajednica Srbija i Crna Gora 19. juna 2003. godine podnela i zvaničan zahtev Alijansi za prijem u program, a NATO je već 30. juna pokrenuo poseban proces priprema, odnosno "Prilagođen program saradnje". Ovo je podrazumevalo učešće vojnog osoblja SCG na kursevima u NATO školi u Obermergau, seminarima i konferencijama, a pripadnici vojske su prisustvovali određenom broju vojnih vežbi programa "Partnerstvo za mir".
Tada već samostalna Republika Srbija, pozvana je da pristupi ovom programu na NATO samitu u Rigi 29. novembra 2006. godine, a u skladu sa odlukom Vlade, tadašnji predsednik Boris Tadić potpisao je Okvirni dokument 14. decembra u Briselu, čime je Srbija i formalno učinio članicom "Partnerstva za mir", svega sedam godina nakon agresije.
Specifičnosti Prezentacionog dokumenta Srbije
Republika Srbija je, kao svaka država partner, samostalno izradila Prezentacioni dokument i u njemu predstavila političke ciljeve svog učešća u programu, oblasti saradnje za koje je zainteresovana radi ispunjenja tih ciljeva, kao i resurse i sredstva koje namerava da stavi na raspolaganje za aktivnosti ovog programa.
Srbija je tada, između ostalog, istakla i spremnost učešća u skoro svim uspostavljenim mehanizmima "Partnerstva za mir", uključujući i Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP), što je dovelo do intenziviranja saradnje sa Alijansom.
Tako je Vlada Republike Srbije 20. decembra 2014. godine usvojila Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP) između Republike Srbije i NATO za period od dve godine, a u skladu sa predviđenom procedurom, u sedištu NATO je dokument odobren 15. januara 2015. godine.
Ipak za razliku od prezentacionih dokumenata ostalih država u regionu, dokument Srbije ne predviđa članstvo Srbije u NATO, čime se, isključuje i učešće Srbije u Akcionom planu za članstvo (MAP), kao mehanizmu Programa "Partnerstvo za mir" za sveobuhvatne pripreme u procesu pristupanja neke države Alijansi. Ovakav potez ne treba da čudi, imajući u vidu da se gotovo 85 odsto pripadnika našeg naroda protiv članstvu u NATO.
Šta podrazumeva "Partnerstvo za mir"?
U sklopu programa postoji nekoliko važnijih mehanizama saradnje. Jedan od njih je "Finalna lista događaja" (FLE) - u čijoj osnovi se nalazi "Meni partnerske saradnje", tj. lista od preko 1.500 aktivnosti, od čega MO i VS svake godine za biraju određeni broj aktivnosti (u okvirnom proseku oko 100).
Ove aktivnosti podrazumevaju zajedničke seminare, kurseve, konferencije i vežbe, i angažovanje Republike Srbije u FLE nije u suprotnosti sa proglašenom vojnom neutralnošću, budući da tradicionalno i međunarodno priznate neutralne države, poput Austrije i Švajcarske, takođe koriste i ovaj mehanizam saradnje sa Alijansom.
Zatim imamo već pomenuti IPAP sporazum koji podrazumeva reformu i modernizaciju oružanih snaga u skladu sa standardima Alijanse i sastoji se od spiska aktivnosti i rokova za postizanje ciljeva na polju spoljne i bezbednosne politike, ekonomskih reformi, odbrambenih i vojnih pitanja, javne diplomatije, naučne saradnje, vanrednih situacija, kao i zaštite tajnih podataka.
Pored toga, pristupanje "Partnerstvu za mir" omogućilo je Srbiji da uključi u druge mehanizme kao što su "Inicijativa za izgradnju integriteta", brojni komiteti, forumi i grupe za saradnju.
Takođe, Srbija svoj doprinos daje i kroz "Proces planiranja i pregleda" kroz koji nekoliko deklarisanih jedinica VS dostižu interoperabilnost sa jedinicama država koje implementiraju opšteprihvaćene standarde Savezničke komande za operacije. Proces je gotovo identičan procesu planiranja snaga u NATO.
Osim toga, deo jedinica deklasiran deklarisane jedinice prolaze obuku i ocenjivanje po NATO standardima i to kroz mehanizam "Koncept operativnih sposobnosti" za šta je VS unapred odredila deo svojih snaga.
Na kraju, interesantno je da u okviru "Partnerstva za mir" uspostavljeno nekoliko poverilačkih fondova NATO za Srbiju, koji su između ostalog korišćeni za uništavanje 1,4 miliona protivpešadijskih mina i drugih "viškova ubojnih sredstava".
Posebni vidovi saradnje Srbije sa Alijansom i NATO kancelarija kao simbol poniženja
Pored već nabrojanih mehanizama koji su opšti, saradnja Srbije i NATO ogleda se i u postojanju posebnih mehanizama saradnje poput "Grupe Srbija-NATO za reformu odbrane", koja je pokrenuta sa ciljem povećanja podrške Alijanse u procesu reforme sistema odbrane u Srbiji i Crnoj Gori, a kasnije nastavljena i po raspadu državne zajednice SCG.
Takođe, vredna pomena je saradnja na terenu između Vojske Srbije i Kfor-a, koja je uspostavljena na svim nivoima od lokalnog do najvišeg; kao i "Inicijativa za izgradnju odbrambenih i bezbednosnih kapaciteta".
Poznato je i da Srbija ima svoju misiju pri NATO sa vojnim predstavništvom, u Briselu koja je uspostavljena 27. septembra 2010. godine. Zadatak misije je je zastupanje bezbednosnih i odbrambenih interesa Republike Srbije u NATO i stalnim misijama država članica, učestvovanje u radu organizacionih celina NATO, kao i pružanje podrške učešću predstavnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije u radu političko-vojnih, vojnih i administrativnih organa NATO.
Ipak, možda i najbolji opis odnosa naše države sa Alijansom ogleda se u vojnoj kancelariji za vezu NATO u Beogradu, koja se nalazi nigde drugde nego u jednoj od zgrada bivšeg Generalštaba, teško oštećenog tokom NATO agresije. Sama lokacija dovoljno govori o tome da namera najmoćnijeg vojnog saveza na svetu nije uspostavljanje saradnje i uzajamnog poštovanja, već čisto ponižavanje zemlje koju je bombardovao pre 25 godina.
Vojne vežbe i naoružanje
Što se tiče najkonkretnijeg vida saradnje, odnosno vojnih vežbi Vojske Srbije i NATO, poznato je da je Alijansa partner sa kojim naše oružane snage najviše i najčešće vežbaju. Tako je prema dostupnim podacima u periodu od 2012. do 2019. godine VS učestvovala u 112 vežbi sa NATO, dok je sa Rusijom imala svega 15.
Takav trend je nastavljen i u kasnijem periodu, tačnije do početka SVO 2022. godine, kada je Srbija uvela moratorijum na sve vojne vežbe sa partnerima sa istoka i zapada. Iz nepoznatih razloga, jedina međunarodna vežba izuzeta iz ove zabrane bila je "Platinasti vuk 2023", u kojoj je naša vojska učestvovala zajedno sa snagama iz SAD, BiH, Velike Britanije, Grčke, Italije, Mađarske, Rumunije, Severne Makedonije i Slovenije.
Što se pak tiče uvoza naoružanja, za sada Srbija je od zemalja u okviru NATO - konkretno Belgije, Nemačke, Finske i SAD - nabavljala pištolje, jurišne i snajperske puške, mitraljeze i automate.
Od Amerikanca se kupuju i laka oklopna vozila "hamvi", pojedina inžinjerijska vozila, dok smo iz Španije uvezli transportni avion C-295, a iz nemačke helikoptere H-145M. Jedan od najvećih partnera iz sastava NATO, bar kada je naoružanje i oprema u pitanju, je i Francuska, od koje je naša država kupila lake prenosne sisteme "mistral-3", radarske sisteme GM-400, GM-200 i GS-40, a ozbiljno se razmatra i nabavka višenamenskih borbenih aviona četvrte generacije "rafal".
