Srbija i Balkan
"Besmrtni puk": Zajednički marš Srba i Rusa u čast predaka
Manifestacija u čast Dana pobede okupila je veliki broj posetilaca koji su koračali od Vukovog spomenika, do Spomen-parka Oslobodiocima Beograda
Poginuli su za slobodu i postali besmrtni, a priču o junaštvu srpskih i ruskih vojnika koji nisu žalili život u borbi protiv nacizma, najvećeg zla čovečanstva, decenijama kasnije ispričali su njihovi potomci okupljeni u koloni "Besmrtnog puka".
U rukama noseći srpske i ruske zastave, kao i požutele fotografije, uspomene na herojstvo predaka, veliki broj građana, Srba i Rusa proslavio je danas Dan pobede – za njih i njihove porodice dan kada se više nego ikad priča o tome kako je sloboda bila jača od nacizma. Zato i oni tog dana, svima koji žele da čuju, rado ispričaju kako je borbeni duh pre nekoliko decenija pobedio čitavu Hitlerovu mašineriju. I kako dva naroda, koja ni danas ne poginju glavu ni pred kim – nisu poklekli ni pred nacističkom Nemačkom.
Čula se "Kaćuša", pesma uz koju, kako mnogi kažu, plaču i Rusi i Srbi i koja je simbol ruske vojske, a učenici novosadske Gimnazije "Jovan Jovanović Zmaj" koji su je otpevali, dobili su gromoglasni aplauz okupljenih. Nakon još nekoliko melodija na ruskom jeziku, formirana je kolona, koju su predvodili "Noćni vukovi" na svojim dvotočkašima.
A onda je konačno počeo marš "Besmrtnog puka" ka Groblju Oslobodilaca gde je održana i državna ceremonija polaganja venaca, u kojoj su učestovali ruski ambasador Aleksandar Bocan-Harčenko, kao i ministri u Vladi Srbije.
Na čelu kolone koja je koračala u čast Dana pobede nad nacizmom, između ostalih, stajao je i ministar bez portfelja Nenad Popović, koji je u rukama ponosno nosio sliku svog dede Boška Popovića.
Dede, pradede, čukundede… mnogi su danas pominjali imena svojih, po mnogo čemu, zaslužnih predaka.
Među njima je i Aleksej Andrejevič.
"Nosim sliku svog dede Aleksandra Andrejeviča koji se borio u Drugom svetskom ratu i stradao u Budimpešti. Specijalno sam sa prijateljima došao iz Moskve kako bih proslavio ovaj slavni dan – Dan pobede", kaže gost iz Rusije.
Jelena Adamovič, u "Besmrtnom puku" je marširala noseći sliku dede po majci Ivana Bajburdina.
"On se borio za slobodu protiv fašizma – za mir. Išao je u rat nekoliko puta i porodica s ponosom priča o njegovom životu, kako njegovu žrtvu nikada ne bismo zaboravili".
Dok suprug Gordane Mihajlović gleda prenos velike vojne parade u Moskvi, ona je, kaže, izašla da "prošeta" svekra – odnosno njegovu fotografiju iz vojničkih dana.
"Stevan Mihajlović u rat je otišao maloletan, a onda je, kada su borbe završene, otišao na akademiju u Rusiju. Preminuo je 2001. godine i ostalo je da čuvamo uspomenu na njega. Sećanje je najbitnije za budućnost. Ako nemaš i ne znaš prošost, kuda ćeš da ideš", pita se sagovornica RT Balkan.
Nina Kršljanin nosi sliku svog pretka Milana Kršljanina.
"On je bio mladi pesnik, koji je u Drugom svetskom ratu stradao dok je imao samo 21 godinu. Moj rođeni deda, njegov brat Miroljub Kršljanin objavio je kasnije knjigu njegovih pesama, pod nazivom 'Pesma metkom presečena', a škola u Krnjevu, nosi njegovo ime", kaže naša sagovornica.
Srpska i ruska vojska nisu se samo u Drugom svetskom ratu borile zajedno. Mnogo su puta naši i heroji bratskog naroda stajali na istoj strani istorije.
Na to je podsetio i starina Nikola Aleksić koji se reporteru RT Balkan pohvalio kako je njegov deda ujak Aleksa Lekso Saičić – Srbin koji je u Rusko- japanskom ratu (1904–1905) u dvoboju ubio najboljeg samuraja.
"Još od prvog defilea s dozvolom organizatora nosim sliku mog deda ujaka čija životna priča svedoči o srpskom doprinosu ruskoj carskoj vojsci. I danas je on jedna od najpopularnijih ličnosti u Rusiji", ističe Aleksić.
On podseća da je u pomoć Rusima, crnogorski kralj Nikola poslao odred od 180 dobrovoljaca, među kojima je bio i njegov deda Lekso, jedini koji se zatim odazvao samurajskom pozivu na megdan.
"Dok su se ruski generali hvatali za glavu, jer u svakoj vojsci u Evropi je bio zabranjen dvoboj pa nisu imali veštog mačevaoca, moj deda-ujak, koga je bio glas da je još kao čobanče za opkladu oficirima izbijao oružje iz ruku. Lekso i samuraj su se mimoišli samo dva puta i japanski vojnik je pao mrtav. Leksov uspeh i danas, kao i u svim ranijim ratovima diže moral i pripadnicima ruske i srpske vojske", zaključuje Aleksić podsećajući na slavne zajedničke dane dva naroda.
