Srbija i Balkan
Da li je potrebno materijalno dokazivanje vere: 430 godina od spaljivanja moštiju Svetog Save
Srpski mediji koji favorizuju senzaciju, ustvrdili su da je u SPC "sazrelo uverenje" da je potrebno pristupiti DNK ispitivanju moštiju u Ždrebaoniku, odnosno uporediti njihov DNK sa istim na moštima Svetog Simeona, Ane i Stefana Prvovenčanog u manastiru Studenica. Ali, ni jedan autoritet u hijerarhiji SPC nije potvrdio "sazrelost" za ovakav postupak
Akademska i crkvena istoriografija saglasne su da su mošti Svetog Save spaljene verovatno 27. aprila 1594. godine po julijanskom, odnosno 10. maja po gregorijanskom kalendaru (Spaljivanje moštiju Svetog Save na Vračaru; Istočni petak), na brdu Vračar ispred Beograda.
Svake godine ovog dana crkva i molitveno obeležava ovaj događaj, identifikovan analizom posrednih izvora i činjenica, jer neposredna svedočenja istoričarima nisu poznata. Spaljivanje moštiju Svetog Save preduzeo je turski vojskovođa Koča Sinan-paša odmah posle razbijanja glavnine pobune Srba u Banatu, koja će se sporadično otezati do jula iste godine, neposredno uveren da uništenje srpske nemanjićke države nije dovršeno dok se ne "obezglavi" mit o Savi Nemanjiću, oko koga se Srbi okupljaju i mobilišu. Evo samo jednog dela posrednih tragova:
„V leto 7103. (1595) otnesoše Turci svetago Savu iz Mileševa, mjeseca marta 10 den, Ahmet beg Oćuz i sožegoše aprila 27. na Vračaru kod Belgrada.” (Vrhobreznički ljetopis)
„V leto 7103. (1595) sožegoše mošti Svetoga Savu, prvago arhiepiskopa Srpskago Sinan paša iz Man. Mileševa odnese u kovčegu Pozlaštenu i sožeže na Vračaru više Belgrada.” (Ruvarčev I)
„V ljeto 7102 (1594) v dni perskago cara vazet bist Svetitelj Sava v petak veliki uvi mne grešnomu.” (Zapisi Lj. Stojanovića broj 5253, knj. III)
Birajući između 1595. i 1594. kao mogućih godina spaljivanja moštiju Svetog Save, akademska i crkvena istoriografija podržale su 1594. godinu, između ostalog zato što je Sinan-paša izvesno gušio ustanak 1594. i bio na funkciji u Beogradu. Već 1595. bio smenjen, pa izbor ove godine otežava da se ubedljivo utegnu motivi za spaljivanje moštiju.
Molbe ruskom caru kao kontradokaz
To, međutim, nije ućutkalo ni svetovne ni crkvene zastupnike teze da mošti Svetog Save nisu spaljene, nego da su u tajnosti blagovremeno sklonjene iz manastira Mileševe, da bi ostale sakrivene i od samih Srba dok ne budu zreli za njihovo javno čuvanje.
Ako su spaljene, kažu, zašto mileševski kaluđeri u molbama ruskom caru deset puta u 17. veku traže pomoć za manastir koji čuva mošti Svetoga Save? U Spomeniku LIII (Akademija nauka u Sarajevu, 1922) profesor Teološkog fakulteta u Beogradu Stevan Dimitrijević navodi da su mileševski arhimandrit Teodosije i četvorica iz bratije predali septembra meseca 1627. godine molbu caru Mihailu koju su pisali 11. juna iste godine, pre no što su krenuli u Rusiju.
U molbi, između ostalog, piše: "Iže v Serbscei zemlji carska i svjaščena obitelj voznesenija Gospoda Boga i spasa našego Isusa Hrista. Monastir zovom Mileševa ideže počivajut svatije i Miro blagouhanie čestnie mošči iž v svjati Otca našego i učitelja prvago arhiepiskopa Srpskago svjatitelja Savi velikago čudotvorca."
Drugo putovanje po milostinju preduzeo je 1638. godine arhimandrit Antonije sa sabraćom i predao caru molbu u kojoj se, između ostalog, kaže: "Monastir zovom Mileševa ideže počivajet Svjati Sava veliki čudotvorac arhiepiskop i učitelj vsej zemlji Serbskoj."
Treći put, 1647, po milostinju u Rusiju odlazi arhimandrit Vasilije iz Mileševe "gde počivajut mošti Save čudotvorca".
Četvrti put, 1652, arhimandrit Visarion sa četvoricom sabraće, u dve pisane molbe traži pomoć i, naročito, pokrov za Zvetoga Savu koji počiva u Mileševi. Dobija oblinu novčanu pomoć i, razume se, pokrov. Mileševci putuju u Rusiju 1647, 1659, 1664, 1668, 1675. i 1688. godine, i svaki put dobijaju pomoć za manastir koji čuva mošti Svetoga Save. Tragom Mileševaca u Rusiju po milostinju odlaze i kaluđeri iz drugih manastira, i ni jedan u pisanim molbama ne pominje nikakvo spaljivanje moštiju Svetog Save.
Tek 1712. godine kaluđeri iz Pakre kažu Rusima da je "spaljen Sveti Sava pre 25 godina".
Istoričar Mirko Dragović objavio je 1930. godine (Štamparija, pečatoreznica i knjigoveznica Jadran, Požarevac) jednotabačnu brošuricu "Sveti Sava nije spaljen", u kojoj ove autentične pisane izvore uzima i kao činjenično pouzdane, ne sumnjiči pouzdanost kaluđerskih navoda u molbama ruskom caru i odbacuje argumentaciju o spaljivanju moštiju. Promaklo mu je čak da su kaluđeri prilikom poslednjeg putovanja u Rusiju 1688. godine obavestili Ruse da je "spaljen Sveti Sava pre 25 godina", što može da znači ili da kaluđeri 1688. godine nisu govorili istinu, ili su mošti spaljene dok su oni bili na putu po Rusiji.
"Svi znaju da mošti nisu spaljene"
U ovoj, prvoj, četvrtini 21. veka ponovo su živnule, ako su ikada i bile u zamoru, teze o blagovremenom sklanjanju Savinih moštiju pred turskom kaznenom ekspedicijom 1594. godine.
Jedna od njih u manastiru Kumanica vidi mošti Svetog Save sakrivene pod imenom moštiju Georgija Kumaničkog. Druga se poziva na navodne reči patrijarha Pavla, izrečene najbližima oko sebe, a ne otkriva se kojima, da se mošti Svetog Save čuvaju u manastiru Ždrebaonik. Treća se drži navodnih reči vladike Nikolaja Velimirovića, izrečenih takođe najbližima oko sebe, a opet se ne otkriva kojima, da su "mošti Svetoga Save sačuvane, ali u ovom vremenu Srbi nisu spremni da dočekaju svetitelja, kad dođe pravo vreme sam će se pojaviti".
Doslovno iste reči, koje je navodno izgovorio vladika Nikolaj, izgovorio je, prema svedočenju uglednog istoričara koji je želeo da ostane anoniman, i patrijarh Pavle: "Deco, Srbi nisu u ovom trenutku dostojni da dočekaju svetitelja. Kada dođe vreme, on će se sam pojaviti."
Na kraju smo dobili i svedočenja o Amfilohijevom neposrednom uvidu u mošti koje se čuvaju Ždrebaoniku, novembra 2013, i tom prilikom je mitropolit "lično pročitao" na čelu lobanje koja se pripisuje Sv. Arseniju Sremcu, iznad desne slepoočnice, urezan tekst: "Sveti Sava, arhiepiskop srpski".
Mitropolit to ni u jednoj prilici nije potvrdio.
Traženje dokaza negira veru
Istoričari, pod uslovom da nisu anonimni sagovornici medija, tvrdnju da mošti Svetog Save nisu spaljene "podupiru", u najpovoljnijem slučaju, stavom da se ne može isključiti da su na Vračaru 1594. spaljene neke druge mošti, ali se to može dokazati samo DNK analizom. Srpski mediji koji favorizuju senzaciju, međutim, uspevaju da nađu elokventne sagovornike o "nemerljivoj važnosti otkrivanja sačuvanih moštiju Svetog Save", pa je u tom smislu čak i zamereno patrijarhu Pavlu što je "propustio priliku da bude patrijarh koji je vratio Srbima Svetog Savu, ali to nije hteo da uradi, pošto nije bio sujetan".
Nije sasvim jasno zašto slično nije zamereno i drugim patrijarsima, pa i sadašnjem, na primer, nego samo Pavlu.
Pre pet godina srpski mediji koji favorizuju senzaciju ustvrdili su da će se "nešto konačno desiti" jer je i u SPC "sazrelo uverenje" da je potrebno pristupiti DNK ispitivanju moštiju u Ždrebaoniku, odnosno uporediti njihov DNK sa istim na moštima Svetog Simeona, Ane i Stefana Prvovenčanog u manastiru Studenica. Ali, ni jedan autoritet u hijerarhiji SPC nije potvrdio "sazrelost" za ovakav postupak.
Razume se da je i u srpskoj crkvi moguće pretpostavljanje i odmeravanje eventualnih duhovnih dobiti, ili eventualne štete od revizije istorije i tradicije o spaljivanju moštiju Svetog Save. Moguće je "fakultativno" promišljanje o tome da li su spaljene mošti učinile više sa svetosavlje nego što bi učinile mošti da nisu spaljene.
Ova, 430. godina od spaljivanja moštiju Svetog Save svako će poslužiti kao prilika za novu kampanju u prilog "povratka Svetog Save Srbima". Oci srpske crkve će i dalje morati da ćute, jer bi ih čak i samo edukovanje medija i njihovih dobronamernih sagovornika o hrišćanskoj suštini žrtve, a spaljivanje moštiju Svetog Save je iskonska žrtva, dovelo u besmislenu situaciju. Onaj ko bi preduzeo ovakva DNK istraživanja morao bi u nekom trenutku da se zapita dokle bi, božeprosti, da ide u pravcu materijalnog dokazivanja svoje vere.
