Prvi decembar: Između ostvarenja srpskog sna i straha od Rusa

Titanski napor i herojski podvig, hristolika žrtva i ahilejski gnev, slili su se u toj 1918. godini u srpsku ruku, koja je kaznila u nezadrživom jurišu mitleuropske okupatore i njihove balkanske saradnike, u naletu koji je otvarao put ostvarenju generacijskog sna o „oslobođenju i ujedinjenju“. Neke procene svedoče da je Kraljevina Srbija izgubila 28% svog naroda, tj. oko 1.247.000 ljudi, u Prvom svetskom ratu, od čega 56% muškog stanovništva. Izvesno su Srbi najviše stradali na jugoslovenskom prostoru između 1914. i 1918. godine, a kruna te srpske „anabase“ koja je okončana izgibenijom u Velikom ratu, bilo je stvaranje Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca 1. decembra 1918.

U istorijskim prikazima ove epske epizode ostaje nedovoljno poznata uloga američke politike. Učešće najveće imperije dvadesetog veka u procesu stvaranja Jugoslavije uglavnom biva zamagljeno anegdotama o prijateljstvu američkog predsednika Vudroa Vilsona i srpskog naučnika Mihajla Pupina, te istorijskom sudbinom srpskog naroda u zadnje dve decenije dvadesetog veka.

„Na nama je da prihvatimo ili odbijemo ono što od nas očekuje čitav svet. Bina je postavljena, a sudbina je zacrtana. Došlo je vreme, ne našom voljom, već nas je sam Gospod Bog poveo ovim putem. O ovome smo sanjali na našem rođenju. Amerika će pokazati [svetu] jedini istinski put“, predstavljao je Vilson Versajski mirovni ugovor američkom Senatu 10. jula 1919. godine. Američki predsednik je sebe doživljavao kao Mesiju obećanog istočnoevropskim narodima.

Ironija „Istorije“ je u tome što je sudbina miliona s evropskog istoka poverena čoveku koji je u svom kapitalnom delu „Istorija američkog naroda“ iz 1902. godine opisivao istočnoevropkse pridošlice u Ameriku rečima: „Ljudi niže vrste iz Mađarske i Poljske, ljudi iz redova onih među kojima nema ni veštine, niti inteligencije“. Već 1919, Ignjat Jan Paderevski, poljski kompozitor i pijanista, i perjanica poljskog pokreta za nezavisnost, pisao je Vilsonu u ime Poljaka: „Vi ste poočim obezglavljene zemlje“, aludirajući na „blagonaklon“ stav američkog predsednika prema Poljskoj.

Ova bezuslovna ljubav istočnoevropskih naroda prema Americi, u stanju nacionalnog risorđimenta po raspadu nemačke, austrougarske, ruske i osmanske imperije posle Prvog svetskog rata, bila je razumljiva, pošto se Vilson deklarisao kao borac za svet koji je „siguran za demokratiju“.

Poredak nezapadne evrope

Vilsonova vizija bila je zasnovana na uverenju da je moguće izgraditi mir na „naučnim osnovama“. Predsednikov intimus i neformalni savetnik „Pukovnik“ Edvard Haus osnovao je septembra 1917. godine „Društvo za upit“, sačinjeno kao tink tenk koji je okupljao akademske istoričare, geografe, filologe, politikologe i novinare posvećene izučavanju Istočne i Srednje Evrope. Cilj ovog „Društva“ bila je priprema plana prema kome će, na „naučnim osnovama“, američki predsednik Vilson reorganizovati posleratni poredak u nezapadnoj Evropi.

Jedan od prominentnijih članova „Društva“ bio je Robert Kerner, harvardski đak češkog porekla, koji je bio istinski predan čehoslovačkom, ali i južnoslovenskom oslobođenju, naročito zainteresovan za srpski, odnosno hrvatski, jezik. Upravo njegovo akademsko interesovanje pomaže u razumevanju stava da „nijedno rešenje koje ne tretira Jugoslovene kao jednu naciju nije zasnovano na naučnim temeljima“. Drugim rečima, kao prema mišljenju srpskih prosvetitelja i predratne elite – jezik je okosnica nacije! Kerner je imao dovoljno vremena da elaborira ovakav stav predsedniku Vilsonu, kao jedan od retkih članova „Društva“ koji je putovao sa predsednikom na brodu „Džordž Vašington“ na Parisku mirovnu konferenciju.

Pravo na samoopredeljenje koje je Vilson proklamovao u svom planu formulisanom u Četrnaest tačaka neretko mu se obijalo u glavu. Zbačeni crnogorski kralj Nikola uporno je pisao predsedniku Vilsonu, žaleći se na Karađorđeviće i predstavljajući Podgoričku skupštinu u jednom od brojnih pisama kao „kršenje upravo onih principa kojima smo pravično dali Vaše ime“.

U anti-srpskom pravcu, a sa ciljem slabljenja Jugoslavije, radio je i italijanski ministar Sidni Sonino, koji je objašnjavao Vilsonu kako je „Crna Gora mnogo starija od Srbije. Ona sama je vekovima odolevala osmanskoj vlasti“.

Međutim, stanovište Vilsonovog „Društva“ bilo je da svi Južni Sloveni treba da se nađu u jednoj državi. Istovremeno, Artur Balfur, engleski ministar spoljnih poslova, razuverio je Vilsona o postojanju bilo kakvih autohtonih separatističkih pokreta u Crnoj Gori, podvlačeći da „svaki takav pokret dolazi od italijanskih ili nekih antisrpskih struktura“.

Italija je u „versajskoj kombinatorici“ bila bitan činilac. Razgovor Vudroa Vilsona i britanskog premijera Lojda Džordža od 22. aprila 1919. objašnjava da je suštinski razlog za nezadovoljavanje italijanskih apetita poticao od strahovanja da bi, suprotno, nezadovoljstvo Jugoslovene gurnulo u naručje – Rusima.

„Postoji fatalni antagonizam između Italijana i Slovena. Ako Sloveni smatraju da su doživeli nepravdu, stvoriće se nepremostiv jaz, što će otvoriti put formiranju slovenskog bloka pod ruskim uticajem koji je neprijateljski prema Zapadnoj Evropi“, rekao je Vilson Džordžu diskutujući o sudbini Dalmacije. „Sumnjam da će te sentimente izmeniti ustupanje nekoliko ostrva“, odgovorio je Lojd Džordž „tipično engleski“.  

Pouzdano znamo da je na ovu kartu straha od boljševika igrao i Mihajlo Pupin. Vilson je citirao srpskog naučnika na sastanku Velike četvorke već 23. aprila 1919. godine. „Ako bi Jugosloveni osetili da su doživeli nepravdu, to bi ih gurnulo u ruke boljševicima“, smatrao je Pupin.

Treba napomenuti da su mnogi hrvatski nacionalisti i završili u boljševičkom zagrljaju, upravo na tragu logike koju je opisao Pupin, a što će posle boravka u Rusiji 1924. zapaziti i Stanislav Vinaver: „Oni Hrvati koji su bili najzagriženiji frankovci, koji su usled pogrešnog vaspitanja, mrzeli Srbe kao kugu, čim je buknuo boljševizam, presaldumili su se iz reakcionara u komuniste. Njihov komunizam bio je samo i jedino mržnja na Srbe“.

Nepostojanja realnog slovenskog bloka bili su svesni i Vilson i Lojd Džordž, ali je strah od „straha od Rusije“ bio prejak da bi se kockalo sa slovenskim sentimentima, koji bi potencijalno išli na rusku (sovjetsku) vodenicu. Harold Nikolson, član britanske delegacije koji je zagovarao ujedinjenje Crne Gore i Srbije, i uticao u tom smislu na Vilsona, strahovao je, kako je priznao u svom dnevniku, od „slovenskog [tj. ruskog] prisustva na Jadranu“ i slovenskog bloka koji bi se prostirao od „Vladivostoka do Rijeke, i od Gdanjska do Samarkanda. Les Scythes ont conquis le monde“.

Strah od „Skita“, odnosno Rusa, britanskog delegata Nikolsona, ne samo da sadrži odjeke godinu dana ranije napisane stihove Aleksandra Bloka, nego i sažima suštinski civilizacijski nesporazum Zapada sa Rusima koji do danas nadilazi promenljive ideološke antagonizme, a koji je pulsirao Versajskom mirovnom konferencijom.

Prorok u istočnoevropskom selu

Amerikanci su bili svesni neodrživog sistema koji su za sobom ostavili u Evropi. Volter Lipman, član „Društva za upit“ piše 1919: „Niko ko zna bilo šta o unutrašnjem ustrojstvu država istočne Evrope ne može ni za trenutak pomisliti da su one u stanju da prežive uklještene između revolucionarnih pokreta u Nemačkoj i Rusiji“. Još dalje, Isaija Boumen, šef Američkog geografskog društva i čovek koji je dvaput u četrdeset godina crtao granice Nemačke, pisao je 1920. godine da je „Jugoslavija najneodrživija zajednica koja će u budućnosti biti poprište rata“.

Gde su onda Srbi između svog sna o „oslobođenju i ujedinjenju“ ostvarenog 1918. i zapadnoevropskog straha od Rusije?

„Bitna razlika između istorije srpskog naroda pre 1918. i posle tog perioda istorijski je zamor od uspona“, piše istoričar Milorad Ekmečić. U tom ključu treba čitati o 1. decembru 1918. i proglašenju Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, kao zenitu jednoipovekovnog stremljenja, u prvom redu, srpskog naroda.

Dok je Vudro Vilson u vreme kada je Amerika tek izbijala na poziciju svetskog hegemona objašnjavao kako „ako hoćeš da ugasiš vatru na Balkanu, ne šalješ u SAD po trupe“, administracija Vilijama Klintona je verujući u „dominaciju punog spektra“ nespretno, najblaže rečeno, preuzela „odgovornost punog spektra“ i postupila oprečno Vilsonovom savetu. Dilema koju bi pred Srbe trebalo da postavlja 1. decembar glasi: dokle se prostire opseg srpske državotvornosti, i sledstveno odgovornosti pred svojom istorijskom sudbinom, pri punoj svesti da će pri svakom istorijskom procesu nesumnjivo naletati na zid nerazumevanja strane sile koja u svojoj aroganciji ne vidi razliku između Skita i Helena.