Jelena Buhač Radojčić u "Relativizaciji": Ustaše su stalno govorile da u logoru uvek ima mesta

U novoj epizodi emisije "Relativizacija" sagovornica Ljiljane Smajlović bila je Jelena Buhač Radojčić, koja je kao dete preživela jasenovačku golgotu u Drugom svetskom ratu. Ona je živi spomenik srpskog stradanja, dok je istorija njene porodice na neki način istorija genocida nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

"Ja sam Jelena Buhač Radojčić, rođena sam u selu Jablanac 1934, imala sam oca Božu, koji je imao 32 godine 1942, majku 30 godina i bili smo poljoprivrednici. Imala sam brata Dušana, četiri godine, Živka devet godina, i Iliju godinu i po dana. I još baku i deku koji su živeli u selu Mlaka, pored Jablanca. Bila sam u logoru Stara Gradiška", počinje svoju priču gošća "Relativizacije" čije je stradanje bilo inspiracija za film "Dara iz Jasenovca".

Imala je sedam godina kada je počeo ustaški progon 1941, Sava se bila izlila i do kuća se moralo čamcima, koje su im ustaše oduzele kako ne bi prelazili preko u Bosnu na partizansku teritoriju. Ipak, partizani uspevaju da prevezu celo selo pre nego što su ustaše krenule s pokoljem, dok ta strašna sudbina pogađa susednu Mlaku, gde joj je boravio brat Dušan kod bake i deke – sve troje su ubijeni, a mladi i snažni prebačeni u logor u Jasenovac.

U Bosni su stalno u zbegu jer sve vreme traju borbe između partizana i ustaša, živeli su kao i sve izbeglice, niko ih nije prihvatao jer se mislilo da će još više stradati zbog pridošlica. Ali prava golgota počinje s nemačkom ofanzivom u junu 1942. godine. 

Sećam se očevog šešira, ali ne i njegovog lika

"Vratili smo se do Orahove, gde boravimo u muslimanskoj kući, s porodicom Prica. Došli su onda Nemac i ustaša, a očevi su se sakrili u odžak. Pošto nisu mogli da ih nađu, uperili su mitraljez u nas i rekli da će nas streljati ukoliko se očevi ne pojave. Njih dvojica su onda sišli a oni ih vezali žicom. Sećam se očevog šešira, lika se ne sećam, i crnih pantalona na štrafte i kaputića. Tada sam ga poslednji put videla, ubijen je u Gradiškoj s grupom ljudi. Sam sebi je iskopao raku, ubijen je maljem. Na tom mestu je podignut spomenik, ali nema imena", kaže Jelena Buhač Radojčić.

Majku Anu i decu Živka, Jelenu i Iliju sprovode peške 24 kilometra do Stare Gradiške, gde noće ispred logora, na zemlji.

"Spavali smo napolju verovatno da bi pobili ljude i napravili mesta za nas. Jer kako su ustaše stalno govorile, mesta je uvek bilo u logoru. Prilikom ulaska jedna Jevrejka je odala drugu da ima sakrivene minđuše u punđi, pa joj je ustaša raspleo kosu, prislonio je uza zid i ubio je pištoljem. Rekao je: 'Ovako ćete svi proći ako ne učinite šta se traži od vas'", seća se gospođa Buhač Radojčić i dodaje da je to prvo ubistvo koje je videla.

Ne zna koliko dugo je bila u logoru, ali se seća gladi i da su pili vodu iz bunara gde su se slivale fekalije. Žaleći se na glad, prvi put je i čula za tu reč logor – "Nema ovde šta da se jede, Jelo, ovo je logor", rekla joj je majka.

Seća se i trenutka kada dolaze žene s kapama sa crvenim krstom i jedna gospođa, crnka. Nije tada znala da je to bila Diana Budisavljević, koja je nudila majkama da joj daju decu – imaće udoban život, belu kafu i beli hleb, tako je rekla. Budući da se već čulo za pokolj u selu Mlaka, majka odlučuje da ih da, i njih odvode u susednu zgradu gde ih ustaše pretresaju tražeći zlato.

Muve po dečjim nogama – simbol užasa

Po njenim rečima, bilo je strašno gledati decu koja leže naokolo a na njima se sakupile muve. Te muve je zapamtila kao simbol užasa.

Kreće putovanje od Gradiške do Okučana peške, potom vozom do Zagreba, gde ih sprovode u Zavod za gluvoneme.

"Iliju je uzela časna sestra i odvela na sprat. Okupali su nas, ošišali me do glave. Više ne znam gde mi je brat Živko, a vidim da domobrani nose malu decu na nosilima, među njima i Iliju. Tada sam ga videla poslednji put. Majka mi je poverila da ga sačuvam u logoru, a ja to nisam mogla. Ne znam da li iko može da me razume u toj tuzi, u tom stradanju, u toj nemaštini, gde nema ljubavi, i gde nemaš nikog i ništa", kaže gospođa Jela.

Pominje i da su dobijali hranu koju su im male ustaše, deca koju su zatekli, otimali, i da im nisu dozvoljavali da ulaze u toalet. Gospođe iz okolnih zgrada su im bacale jednom prilikom hranu, drugom pepeo, pa su se grohotom smejale dok su se mališani otimali i za pepeo.

Iz Zagreba decu odvode u Ludberg gde ih u katoličkoj porti dele hrvatskim porodicama. Nju uzima jedna žena i odvodi u obližnji Slokovac, gde pripada ustaškoj porodici, čiji je gazda bio pripadnik Crne legije.

"Gazdarica je počela da plače kad me je videla, bila sam sitna i iznemogla, nesposobna za teške poslove. Sela sam na tronožac, ispitivali su me, ali kažem da sam Hrvatica, ne Srpkinja, i poverovali su mi. Bilo nas je 12 u kući. Kasnije sam čuvala svinje, krave, njihovo malo dete. Tukli su me kamdžijom po leđima, a kad sam izgubila svinjče, gazda je rekao da će me zaklati ako ga ne nađe", kaže sagovornica Ljiljane Smajlović.

Majka joj je bila u radnom logoru u Lajpcigu, u Hrvatsku dolazi 1944, nalazi Jelenu preko Crvenog krsta i spiska Diane Budisavljević.

Susret s bratom Živkom

"Kada je došla, nisam joj se ni obradovala jer sam mislila da me je ostavila, dala drugom, patila sam mnogo za njom. Nije mogla da ostane jer je služila po drugim kućama, ali sam je posećivala. Strašno sam se plašila da ne zakasnim nazad, govorila sam joj da će me tući ako se ne vratim na vreme. Zamislite samo kako se ona osećala. Moja majka je bila heroj, kao i sve žene koje su sve to preživele u Drugom svetskom ratu", seća se Jelena Buhač Radojčić.

Inače, nisu joj dozvoljavali da se igra s drugom decom, ali su je redovno vodili na misu, gde slučajno u crkvi nalazi brata Živka. Plakali su zagrljeni, nisu hteli da se odvoje, što je ganulo čak i njega, pa je Živka uzeo kod sebe.

Po oslobođenju 1945. Živko, majka i ona zajedno odlaze u Jablanac, ali tamo više nema kuće, u bunaru su leševi, na obali Save leševi zakačeni na vrbe. Spavali su na goloj zemlji. Idu zatim u Mlaku, ali i tamo nema ničeg. Majka nalazi praznu kuću 1946, ali ova mala porodica, premda slobodna, nastavlja da živi izuzetno teško u potpunoj nemaštini.

"Nema pomoći, nema ni školovanja jer je jedan roditelj živ, takav je bio propis u Hrvatskoj. Kasnije, kad sam išla u školu u Hrtkovce, moja majka nema doručka da mi da. Kada se vraćam, čekam drugarice Hrvatice koje mi daju od svoje užine, čizme imam šuplje sa strane, stavim papir unutra, tako idem, nosim jednu suknju, jednu blizu", kaže Jelena.

Upitana kada shvata da je žrtva genocida, odgovara da je zahvaljujući knjizi njenog brata od tetke o žrtvama iz sela Mlaka i Jablanac, iz 1965. godine, saznala da ima 89 rođaka koji su ubijeni tokom Drugog svetskog rata.

O kulturi sećanja na jasenovačke žrtve govori s gorčinom. Iako svake godine posećuje to mesto velikog stradanja, pita se zašto niko ne obilazi logor Staru Gradišku, čiji ostaci su u ruinama. Kako smatra, Jasenovac treba da je teritorija za sebe, na njega niko ne bi trebalo da ima pravo, nego da se svi okupljaju na tom mestu i da žale za ljudima koji su nastradali.

"Ne krivim nikoga za svoju sudbinu i uvek praštam svima. Čak i kad nekom nešto neprijatno kažem, kajem se zbog toga. Kad god sam bila u situaciji da pomognem, pomagala sam ljudima", zaključuje gošća "Relativizacije" Jelena Buhač Radojčić.