Slobodan Antonić u "Relativizaciji": Kada nekog proglasite bubašvabom, onda možete i da ga zgazite

U novoj epizodi emisije "Relativizacija" Ljiljana Smajlović razgovarala je s profesorom sociologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu Slobodanom Antonićem o slobodi govora i akademskim slobodama, to jest o donekle povlašćenom položaju univerzitetskih profesora s tim u vezi, ali i o govoru mržnje koji njega posebno interesuje.

Što se tiče akademske slobode koja je važna zbog slobode naučnog rada, Antonić podseća da je tu stvar načeta slučajevima dva univerzitetska profesora koji su zbog nečega što su rekli na predavanju, odnosno objavili u naučnom časopisu, a pošto je uključena poverenica za ljudska prava, odgovarali za diskriminaciju manjinske grupe koju su pominjali.

Na konstataciju Ljiljane Smajlović da je zanimljivo kako Srbija tretira govor mržnje, s obzirom na stalne preporuke iz Evrope da država zauzme čvrst stav protiv govora mržnje koji podstiče neprijateljstva prema novinarima, aktivistima za ljudska prava i nezavisnim institucijama, dok s druge strane ne postoji primer krivičnog gonjenja nekoga ko je koristio govor mržnje protiv većinskog naroda u Srbiji, rekao je da iako zakon štiti sve verske i etničke zajednice, po tumačenju nekih pravnika i po sudskoj praksi ne može biti govora mržnje protiv većinskog naroda, dakle Srba.

"Imamo situaciju da vi faktički možete da kažete i napišete bilo kakvu uvredu, ili čak klevetu a da za to ne odgovarate. Takva logika možda može da se razume recimo u Danskoj, Norveškoj, Švedskoj jer ti narodi nisu bili žrtve genocida. A kada je reč o srpskom narodu, on je bio višestruka žrtva genocida. To ide ovako – prvo imate verbalnu dehumanizaciju buduće žrtve, kroz to su prolazili i Jevreji i Jermeni i Srbi, a kad ih vi proglasite bubašvabama, u sledećem koraku možete da ih gazite", kaže Antonić.

Dodaje da se u javnom govoru često koriste termini s namerom da se uvredi grupa ljudi, te da je ranije bilo nezamislivo da profesori komuniciraju na taj način.

U kulturi autošovinizma govor mržnje je normalan

"Jedno je pravna stvar, drugo je ono što se naziva kulturom, kulturom ophođenja, političkom kulturom, kulturom u medijima. Ali mi imamo kulturu autošovinizma, gde se to smatra potpuno normalnim. Ne možeš nazvati jedno društvo fašističkim jer to nije kritika već diskvalifikacija. Kritika je kad kažeš da je fašističko društvo takvo i takvo, a srpsko društvo ispunjava te uslove, dakle, srpsko društvo je fašističko. To je kritika. A kada samo lepiš etikete, to nije kritika, to su uvrede, to je kleveta", precizira Antonić.

Kako kaže, imajući u vidu da se naše društvo nalazi u polukolonijalnom položaju, tj. da ono zavisi od stranog faktora na polju ekonomije, politike, prava, prirodno je što se razvija naopaki kulturni obrazac iz kog proizlazi potpuna neosetljivost.

"Kleveta je namerna laž koja ide na to da nekoga uvredi, dehumanizuje, to je prvi korak ka njegovom isključenju iz zajednice. Kada nekoga nazovete fašistom, vi ga time isključujete iz komunikacione zajednice. Šta imate da razgovarate s fašistom, fašista ne sme ni biti pušten u javnost. A to na kraju stvarno može da se završi fizičkim trpanjem u kamione", ističe gost "Relativizacije".

Slučaj Gruhonjić

S tim u vezi su napisi pre svega na sajtu "Autonomija.info", na kojem je antisrpski narativ konstanta, a nema vređanja ni klevetanja Bošnjaka, Hrvata ni Albanaca. Takođe, aktuelna afera profesora novosadskog univerziteta Dinka Gruhonjića, što je prvi put da se javnost u ovoj meri toliko uznemirila zbog govora mržnje protiv Srba.

Antonić kaže da Gruhonjićeva rečenica – Ljudski život u Srbiji vredi kao jedan metak ili trzaj noža – može biti metafora, ali se pita koji je interes američke Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED) da finansira tu vrstu retorike, odnosno koje vrednosti se time pomažu.

"Takve stvari pogađaju ljude, ali i izazivaju neprimerene reakcije, čak opasne. Ipak, činjenica da se ta vrsta kulture iz godine u godinu neguje i širi, pokazuje veliki stepen tolerancije našeg društva. To ne bi moglo da se zamisli u našoj okolini, niti bilo gde u Evropi. Međutim, problem je što imamo tendenciju normalizacije nečeg što nije ni prihvatljivo ni normalno. Možete tolerisati tu vrstu retorike kada je marginalizovana, ali ta retorika je ušla duboko u mejnstrim univerziteta, medija. Ta vrsta normalizacije je opasna jer može da dovede do toga da kad Srbi sami govore za sebe da su svinje, najgori, da su krivi za ratove, zaključak je da su zaslužili sve što im se događa", pojašnjava Antonić.

Po njegovim rečima, u javnosti mora da se razvije osetljivost, to da drugi čovek ne sme da se dehumanizuje, jer se na taj način otvara mogućnost da se osoba tretira kao da nije živo biće. Javnost ne sme da se navikne na takav rečnik.

"U javnom i akademskom diskursu je nedopustivo da se koriste reči i optužbe koje nisu argumentovane i koje se mogu podvesti pod govor mržnje. Dok se ne uspostave standardi komunikacije, kulturni obrazac koji je jak u institucijama, mi moramo jedni druge da opominjemo. Pa i ovde pomenuti slučaj je vrsta javne opomene", zaključuje prof. Slobodan Antonić.