Kineski Dugi marš iz 20. u 21. vek

U leto 1937. godine Japan je pokrenuo sveopšti napad na Kinu. U odlučujućoj ofanzivi, napadajući istovremeno sa severoistoka, istoka i juga, japanske trupe su uspele da zauzmu kinesku prestonicu Peking, a zatim su nastavile da prodiru ka jugu i zapadu ove velike zemlje.

Četrnaestog decembra 1937. Japan je uspostavio marionetsku vladu u Pekingu, koja se nalazila pod direktnom upravom carskog Japana. Novoproglašena "Republika Kina" prihvatila je obavezu da momentalno "obustavi sve protivjapanske akcije", da prizna državu Mandžukuo (još jednom marionetska država pod japanskom kontrolom), sa kojom će održavati "prijateljske odnose", kao što je prihvatila i obavezu "zajedničke borbe protiv komunizma". Carska japanska armija je u Pekingu osnovala i centar za bakteriološko istraživanje, u kome su japanski lekari proizvodili biološka oružja testirana na ljudima.

Dan pre toga, 13. decembra, japanska vojska je zauzela još jedan veliki kineski grad, Nanking. U naredne tri nedelje japanske snage su počinile nezapamćen pokolj u Nankingu, ubijajući na svirep način više od 300.000 kineskih civila i vojnika. Komandant kineske vojske generalisimus Čang Kajšek prebacuje vojnu upravu u grad Čungking, koji se tada nalazio pod kontrolom naoružanih bandi. Nakon višednevnog bombardovanja grada od strane japanske avijacije, kineska vojska, uz pomoć sovjetske Crvene armije, najzad uspostavlja uspešnu vazdušnu odbranu.

Najveće poniženje u "veku sramote"

To su verovatno najteži dani kroz koje je prošla Kina i njeno najveće poniženje tokom "veka sramote", koji je ovu "najstariju državu na svetu" faktički sveo na koloniju, u rukama zapadnih sila, pre svega Britanije, SAD i Francuske. Pod "Drugim japansko-kineskim ratom" obično se ima u vidu vojna invazija Japana na Kinu, koja je počela 7. jula 1937. i koja je, uz povremene prekide, trajala sve do 9. septembra 1945, kada je Japan konačno potpisao kapitulaciju.

Međutim, Drugi kinesko-japanski rat nemoguće je posmatrati odvojeno od Rata na Pacifiku, koji je, posle ulaska SAD, postao nerazdvojni deo Drugog svetskog rata. Istoričari danas kao datum početka Drugog svetskog rata obično uzimaju početak nemačkog napada na Poljsku; možda je više opravdano mišljenje da je ovaj dramatični i krvavi svetski konflikt započeo ratom Kine i Japana.

Uostalom, Japan je 1936. potpisao sa nemačkim Trećim rajhom "Pakt protiv Kominterne", koji je bio usmeren protiv "komunističke internacionale". Godine 1937. paktu pristupa Italija. Nešto kasnije, on će prerasti u Trojni pakt, u neposrednu političku i vojnu saradnju te tri države i tri sistema – nemačkog nacional-socijalizma, italijanskog fašizma i japanskog imperijalizma.

Posle perioda zatvaranja i izolacije u 19. veku, Japan je počeo da se ugleda na evropske kolonijalne sile, da se ubrzano modernizuje i da, sve češće, preduzima kolonijalne i ofanzivne vojne akcije u Aziji.

Posle proglašenja marionetske vlade u Pekingu, ostatak kineske vojske se našao u veoma teškom položaju. Komandanti se odlučuju na strateško povlačenje većih vojnih jedinica u pozadinu, zajedno sa demontažom i transportom industrijskih objekata. Vojne akcije su se svele na sukobe manjih razmera. Kineska vlada se u to vreme nadala pomoći od Sjedinjenih Država. Čang Kajšek se okružuje američkim vojnim savetnicima, u njegovom štabu se nalazi američki general Džozef Stivel.

O stvarnim razmerama haosa koji je zavladao u Kini dovoljno govori činjenica da je naredne godine generalisimus Čang Kajšek izdao naređenje za rušenje brana na Žutoj reci, smatrajući da će time zaustaviti japansko nadiranje. Zbog rušenja brana poginulo je oko 890.000 Kineza, a uništeno je 4.000 sela i 11 gradova, dok je 12 miliona Kineza ostalo bez doma. Pri tom, japanska ofanziva nije onemogućena već samo odgođena za nekoliko meseci.

Trijumf ljudskog preživljavanja

Međutim, za razliku od mlake i neodlučne borbe protiv Japana, Čang Kajšek je nastavio upornu borbu protiv komunista. Komunistička partija Kine je u isto vreme vodila narodno-oslobodilački rat protiv Japana i ono što se opisivalo kao "rat protiv unutrašnjeg neprijatelja." Simbol borbe i stradanja postaće Dugi marš, kojeg organizuje KP Kine. Ovaj marš, koji se zapravo odvijao bez pravog plana, započeo je 16. oktobra 1934, i najzad je doveo do trijumfa: do Maovog proglašenja Narodne Kine na trgu Tjenanmen u Pekingu, 1. oktobra 1949.

Kako je primetio američki novinar Harison Salisburi, Dugi marš je događaj koji je nimalo nije simboličan: "Bila je to velika ljudska drama koja je stavila na iskušenje volju, hrabrost i snagu muškaraca i žena kineske Crvene armije". Događaj je započeo prelaskom Crvene armije preko plitke reke Džudu u južnoj Kini, 16. oktobra 1934.

"Dugi marš nije bio marš u običnom smislu reči. Nije to bio ni vojni pohod, ni pobeda", primećuje Salisberi. "Bio je to, u stvari, trijumf ljudskog preživljavanja, beskonačno povlačenje i sklanjanje od kandži Čang Kajšeka, bitka koja je uvek iznova bila na rubu katastrofalnog poraza."

U Dugom maršu je nastala savremena Kina, ali ovaj marš je, takođe, stvorio i KP Kine, prekalivši njeno rukovodstvo u vatri stalnih bitaka. Dugi marš je učinio mogućom, pa i neminovnom njenu pobedu. "Niti jedan drugi događaj 20. stoleća nije tako korenito uticao na budućnost sveta", smatra Salisburi. Bio je to, takođe, i "trijumf komunizma", dodaje američki novinar, poklonik kineske komunističke revolucije, "u zemlji koju nastanjuje jedna četvrtina stanovništva sveta." Danas je Kina ne samo najveća, nego i najuspešnija socijalistička zemlja.

Revolucija koju su izneli seljaci

Kinesku komunističku revoluciju, suprotno predviđanjima Marksa i pravovernih marksista, izneli su seljaci. (U Rusiji je bio proklamovan "radničko-seljački savez".) Klasa seljaka bila je najviše pogođena kolonizacijom Kine i užasnim osiromašenjem koje ju je pratilo. Suprotstavili su mu se trezveni, nesebični i požrtvovani ljudi – većinom seljaci, sposobni da sve svoje napore stave u službu jedne ideje: „Zbog specifičnih okolnosti, kineski komunizam ispoljava se prvenstveno kao seljački, militantni i patriotski“, navodi Žak Žerne, ugledni zapadni sinolog.

Šta je bilo presudno za pobedu? Bez ikakve sumnje, ljudski faktor. Mao Cedung objašnjava "kineski stil" nepokolebljive, istrajne borbe: "Moramo kontinuirano razvijati svoj stil borbe: imati hrabrosti u borbi, ne bojati se neprijatelja ili straha od umora; borba se nastavlja, moramo istrajati u borbi, da joj se vratimo nakon kraćih vremenskih razmaka."

To je bio i konačni uspeh revolucije, na koji se čekalo stotinak godina. KP Kine osnovalo je 1927. svega trinaestoro ljudi, među kojima je bio i Mao Cedung. Dugi marš je pokazao izlaz iz haosa kakav nije viđen "od vremena Zaraćenih država, četiri stotine godine pre Hrista". Ka tome su je vodile vođe revolucije i njihov nepogrešivi revolucionarni instinkt.

Od samog početka, revolucija u Kini ima odlučno antiimperijalistički, antijapanski karakter. Činjenica da su njene vođe poreklom sa sela predodredila je njihov mentalni sklop: oni su bili skloniji intuitivnom shvatanju, ne apstraktnom teoretisanju, odnosa koji su povezivali strani kapital i domaću buržoaziju, daveći ruralnu Kinu i donoseći joj sveopšte osiromašenje. Rezultat je bilo otvaranje velikih luka inostranom uticaju i kolonijalno porobljavanje, ispod svih granica ljudskog dostojanstva. Neretko, čak i ispod granice golog preživljavanja. Kineska revolucija predstavljala je odlučujuću prekretnicu u "veku poniženja". Kina se na taj način uzdigla ili vratila u red najznačajnijih svetskih sila.

Za pobedu nije bio presudan nikakav materijalistički determinizam već idealizam u kome su "hiljade i hiljade mučenika herojski žrtvovale život za narod". 

Kineski revolucionar Lin Biao je opisao kinesku revolucionarnu taktiku: "Rat otpora protiv Japana u osnovi je bio seljački revolucionarni rat koji je vodila naša Partija. Oslanjajući se na seljake, stvarali smo baze za podršku na selu, koristeći selo da okružimo gradove i konačno da ih zauzmemo: to je pobednički put kojim je prošla kineska revolucija."

Si Đinping i 20. Kongres KP Kine

Dvadeseti kongres Komunističke partije, održan ove godine, potvrdio je status Narodne Republike Kine kao jedne od najvećih svetskih sila i naznačio put njenog daljnjeg razvoja kao "mirnu modernizaciju".

"Mirna modernizacija" - u te dve reči može se lakonski sažeti govor kineskog predsednika Si Đinpinga, održan na 20. Kongresu. Govor predsednika Sija, koji i narednih pet godina ostaje na čelu najmnogoljudnije zemlje sveta (što ga, uzgred, izjednačava sa statusom koji je u ovoj zemlji uživao Mao Cedung) sadrži "ne samo nacrt razvoja ove važne države civilizacije već i celog "Globalnog juga". I to je ono što ga danas čini tako aktuelnim za čitav svet.

Kina je prihvatila konfrontaciju sa Zapadom i snažno mu uzvratila, ali na svoj promišljeni, "kineski" način. Kina ne želi novi Hladni rat i odbacuje logiku vojnih saveza uperenih protiv drugih zemalja. Kina podržava Rusiju kao "veliku silu" (ne samo u Ukrajini) i obraća se zemljama "Globalnog juga". A to je sasvim različito od zapadnih vođa, koji i dalje žive u epohi i sa mentalitetom Hladnog rata.

Kina danas inspiriše čovečanstvo. Ona to čini pre svega sopstvenim primerom, koji nije dovoljno a ni potrebno kopirati, niti slepo slediti. Kada je reč o privredi, ekonomija u Kini stvara uslove za sve, a ne samo za "zlatnu milijardu" bogatih i privilegovanih. Obećavajući "jednakost" i garantujući "ljudska prava", Zapad je "zaboravio" na ekonomsku sferu. Ako se društveno bogatstvo stvara radom, kako to da su oni koji ga stvaraju izuzeti iz raspodele i upravljanja?

Stvaranje socijalizma u nekoj zemlji je, prema učenju KP Kine, kompleksan i kreativan proces. Ne postoji recept za njega, niti postoji model koji treba kopirati. Sadašnji cilj Kine je "socijalistička modernizacija". Pokazalo se, uostalom, da je socijalistička tržišna ekonomija koju su oni stvorili "kvalitativno efikasnija i od sovjetskog administrativno-planskog sistema i od razvijenih kapitalističkih zemalja." Stoga, kako primećuje Sergej Glazjev, "čuvajući socijalističku ideologiju, celishodnost narodne privrede, strateško planiranje, KP Kine ide inovativnim putem razvoja, neprestano unapređujući sistem regulisanja tržišne privrede, obezbeđujući metodama državne kontrole najviši mogući nivo investicione i inovacione aktivnosti".

Prosperitetna, jaka, demokratska, kulturno napredna i harmonična Kina

Prema brazilskom publicisti Pepeu Eskobaru, "sadašnji master plan KP Kine je dvostruk: finalizovati socijalističku modernizaciju od 2020. do 2035. godine, i miroljubivom modernizacijom izgraditi Kinu kao modernu socijalističku zemlju koja je `prosperitetna, jaka, demokratska, kulturno napredna i harmonična` do 2049. godine, na stogodišnjicu osnivanja Narodne Republike Kine." To je, prema rečima kineskog predsednika Sija, nastavak Dugog marša u 21. veku.

Bliski istorijski događaji dovoljno objašnjavaju duboki animozitet koji još postoji između Kine i Japana. Međutim, Japan je posle Drugog svetskog rata postao "najodaniji američki saveznik u Istočnoj Aziji". Japanske obaveštajne mreže su preuzeli Amerikanci, koristeći ih u iste svrhe kao i japanski imperijalizam: kontrole i dominacije nad drugim zemljama, u svrhu održavanja sopstvene hegemonije.

Danas se kineskoj "mirnoj modernizaciji" suprotstavljaju SAD, koje u Kini prepoznaju "najveću pretnju" svojoj hegemoniji. Tako je i sa ostrvom Tajvan, gde su se posle poraza sklonile Čang Kajšekove trupe. Separatističke ambicije Tajvana stalno podstiču i raspiruju SAD.

Kina je danas, mereno prema paritetu kupovne moći, prva svetska ekonomija, koja i dalje snažno i brzo raste. Ona pobeđuje Ameriku u svim oblastima, a posebno visokotehnološkim. Na samitu sa arapskim liderima prošle sedmice, kineski predsednik Si Đinping se založio za plaćanje energenata u kineskim juanima — potez koji će na dugi rok oslabiti globalnu dominaciju američkog dolara.

"Platforma za berzu nafte i prirodnog gasa u Šangaju biće u potpunosti iskorišćena za plaćanje u juanima u trgovini naftom i gasom", rekao je Si, objavljeno je u transkriptu njegovog govora koji je objavio državni list "Čajna dejli".