Izrael i istorija neuspešnih invazija na Liban

Nakon masovnog bombardovanja Libana, Izrael je započeo kopnenu invaziju na svog severnog suseda. Trupe su ušle u južni Liban u pokušaju da potisnu Hezbolah iza reke Litani, 29 kilometara od izraelske granice. Navedeni cilj je da se olakša povratak oko 60.000 raseljenih Izraelaca u njihove domove na severu Izraela.

Ubivši lidera Hezbolaha Hasana Nasralu i nekoliko njegovih komandanata tokom vikenda, Izrael je već zadao ozbiljan udarac toj grupi.

Ako je istorija učiteljica života, SAD su veoma loš đak

Kako podseća "Konverzejšn", ovo nije prva vojna "ekskurzija" Izraela.

Izrael je napao Liban 1982. godine, u pokušaju da eliminiše Palestinsku oslobodilačku organizaciju. Pokušavao je da ugasi palestinski otpor izraelskoj okupaciji Zapadne obale, Gaze i istočnog Jerusalima koji je postojao od izraelsko-arapskog rata 1967.

Kada je Hezbolah 1982. formiran uz pomoć islamske vlade u Iranu, Izrael je ovlastio svoje libanske hrišćanske saveznike da masakriraju stotine Palestinaca u izbegličkim kampovima Sabra i Šatila u Bejrutu. To je takođe primoralo Palestinsku oslobodilačku organizaciju da premesti svoje sedište iz Bejruta u Tunis.

Izrael je tada napravio bezbednosnu zonu severno od svoje granice, ali se suočio sa jakim otporom Hezbolaha. Kako su izraelske žrtve rasle, tadašnji premijer Ehud Barak se povukao 2000. godine.

Povlačenje je povećalo popularnost i snagu Hezbolaha kao ogromne političke i paravojne snage protiv Izraela i njegovih saveznika.

Izrael je napao Liban 2006. godine u pokušaju da zbriše Hezbolah. Nije uspeo da postigne svoj cilj. Posle 34 dana krvavih borbi i znatnih gubitaka za obe strane, prihvatila je rezoluciju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o prekidu vatre, a Hezbolah je izašao kao pobednik.

Benjamin Netanjahu, izraelski premijer, ovoga puta je uveren da će uspeti. Izrael ima više vatrene moći nego ikada ranije što je demonstrirao u Pojasu Gaze gde su Izraelske odbrambene snage su sravnile delove enklave i ubile više od 40.000 civila – 35 odsto njih su bila deca – dok je još dva miliona više puta raseljeno.

Izraelske vlasti su u Pojasu Gaze ignorisale norme ratovanja, međunarodno humanitarno pravo, rezoluciju Saveta bezbednosti UN o prekidu vatre i upozorenje Međunarodnog suda pravde protiv genocidnih akcija.

Podršku u tome su im pružile Sjedinjene Američke Države. Uprkos "apelima" na mir, Vašington je nedavno odobrio dodatni paket pomoći od 8,7 milijardi američkih dolara za podršku izraelskoj kampanji u Libanu.

Netanjahuovo samopouzdanje je još više ojačano nuklearnim kapacitetima Izraela. Jevrejska država navodno poseduje mnogo nuklearnog oružja za regionalno odvraćanje i vojnu nadmoć u regionu.

Teheran, sa druge strane, ne može da napusti Hezbolah, ali ima i druge unutrašnje i spoljnopolitičke prioritete. Zbog toga je, za sada, taktika Irana da pusti Izrael da se "zaglavi" u Libanu, kao i ranije.

Takođe treba imati na umu da Hezbolah nije Hamas. Grupi je nanet težak udarac, ali je i dalje dobro naoružan i strateški pozicioniran. Grupa će, upozoravaju analitičari, moći da pruži dug otpor izraelskoj okupaciji što će rezultirati ogromnim gubicima i troškovima po Izrael.

Dve stvari se izdvajaju kao bitne u ovoj fazi sukoba.

Jedna je da posle jednogodišnje kampanje u Pojasu Gaze, Izrael još nije u potpunosti uspeo da ugasi Hamasov otpor. Kopneni rat protiv Hezbolaha može da bude samo teži i opasniji.

Pod dva, poput Netanjahua, bivši američki predsednik Džordž Buš Mlađi pokušao je da "preuredi" Bliski istok i intervenisao je u Avganistanu i Iraku pod maskom rata protiv terorizma i promovisanja demokratije. Svi znamo kako se to završilo.

Od Drugog svetskog rata, primena grube sile retko je služila kao održiva zamena za diplomatiju u rešavanju svetskih problema, zaključuje autorka teksta u "Konverzejšnu" Klaudija Lorenco Rubijera.