Svet
Bernar-Anri Levi na kafi s "Politikom": Samo za ljubitelje/ke muških grudi
Šta se krije ispod razdrljene košulje francuskog filozofa o čijim su izmišljotinama pisali feljtoni, koliko je bogat i voli li još uvek Ameriku, saznajte u intervjuu Levija za "Politiko" (ne, nije tabloid)
O Izraelu, voukizmu i tome zašto ne pije čaj, tako je u podnaslovu "Politiko" opisao razgovor sa Bernarom-Anrijem Levijem, koji je predstavljen kao bogati filozof, slavni ratni izveštač, direktor televizije i prijatelj predsednika i filmskih zvezda.
Renesansna ličnost sa biografijom dostojnom lažnog cara Šćepana Malog u tekstu čiji je autor urednik za Evropu "Politika" Džamil Anderlini, Levi je opisan kao jedan od najvećih filozofa današnjice, novinarska diva i ponos Francuske.
Istina je, o njemu su se pisale knjige i feljtoni u nastavcima. Na primer, "Mond diplomatikov" dosije "Obmanjivanja Bernara-Anrija Levija" ili knjiga "Samozvanac" Džejd Lindard i Gzavijea de la Porta koji su obuhvatili samo deo opusa ovog francuskog mislioca često građenog na izmišljenim konstrukcijama, lažnim vestima i citatima nepostojećih autora.
U tekstu "Politika", ulazak Levija u prefinjeni pariski restoran u kojem ima svoj sto opisan je holivudski: nešto između Džejmsa Bonda i barona Minhauzena. Sa sunčanim naočarima, razbarušene kose Levi seda za sto i završavajući razgovor na mobilnom izvinjava se što kasni jer se njegov prethodni intervju sa "Volstrit džornalom" odužio. Zapadni mediji se prosto grabe za njega.
Moli novinara da ne otkriva ime restorana u kojem sede, prete mu smrću radikalni islamisti, kako objašnjava. Ne piše u tekstu da li je stavio i lažne brkove, ali nam novinar, uz Levijevu razbarušenu kosu, dva puta opisuje njegovu belu razdrljenu košulju, "raskopčanu duboko niz glatke 75-godišnje grudi bez dlaka". Dok gestikulira svojim "dugačkim, elegantnim prstima", Levi priča o svojoj zadivljenosti prema Sjedinjenim Američkim Državama i žalu zbog sve većeg anti-američkog raspoloženja u Evropi, posebno u Francuskoj, piše u tekstu.
Amerika i njeni demokratski saveznici su pod "teškim napadom labavog, ali sve čvršćeg fronta" koji se sastoji od Kine, Rusije, Turske, Irana i radikalnog islama, zabrinut je Levi.
Napisao je toliko knjiga da više ne zna da li je njihov broj 40 ili 45, piše "Politiko" i dodaje da je svedočio i pisao o isto toliko ratova, što bi neki rekli, gde god sam bio, svud sam poginuo. I objašnjava svom mladom kolegi, da nije samo puki novinar, već filozof i pisac angažovan u "velikoj reportaži".
Uverava nas dalje novinar "Politika", da ga "ni najmanje ne vređa njegovo insistiranje na razlici između njegovog rada i rada nižih novinara poput mene".
Levijevih "velikih reportaža" sećaju se svi koji su videli malo dalje od njegovog dekoltea. Kao i oni koji su ga na brojnim javnim skupovima častili tortom u lice, smatrajući da je to najbolji argument protiv šarlatanstva.
Zli jezici sećaju se Levijevog javljanja iz "ratnog Sarajeva" gde je šćućuren iza betonske žardinjere izveštavao dok oko njega lete snajperski hici podlih Srba. Sve dok se kadar ne raširi, pa u njega nepozvani upadnu dvojica uniformisanih lica koja se nonšalantno šetkaju dok Levi šalje svoj dramatični izveštaj. Ili grandioznih izjava da su Srbi bacili hemijsko oružje na pijacu Marakale, očiglednu laž koju je demantovao čak i servis za proveru podataka agencije Frans pres.
Osim što je napisao knjiga ne zna im se broja, francuski filozof, bonvivan, lutajući reporter i donedavni ljubitelj čaja, ušao je u anegdote kada se u svojoj knjizi "O ratu i filozofiji" pozvao na nepostojećeg filozofa Žan-Batista Botila, izmaštanu ličnost iz pera novinara satiričnog lista "Kanar enšene" Frederika Pažesa.
Ljubitelj Amerike, Levi se potom jada da postoji kriza liderstva u svetu, a da je njen vrhunac voukizam. Za koji kaže da je ideologija koja je nastala iz "zlih, lažnih čitanja, prebrzih i potpuno apsurdnih, knjiga Žaka Deride i Mišela Fukoa".
"Oni traže sigurne prostore, razdvajanje identiteta, granice između identiteta. To nije inkluzija, to je suprotno", kaže Levi koji se osvrnuo i na to zašto je Benjamin Netanjahu užasan premijer, a Lik Melanšon "kurtizana" Fransoa Miterana.
Za kojeg je i sam Levi radio, kako se dodaje.
Na ovom mestu u tekstu stiže i obrt: Levi je "konačno skinuo naočare za sunce tako da mogu da vidim prodorne oči na licu koje je još izuzetno lepo".
Sudeći po nastavku teksta, novinar je izgleda skinuo nešto drugo. Rukavice, naravno, jer u daljem razgovoru sa francuskom filozofskom veličinom slede pitanja o tome koliko je bogat i o njegovoj aferi od pre više od 30 godina sa Dafne Ginis, naslednicom čuvene pivarske imperije. Pare i žene, to je ono što publika traži od "novih filozofa".
Pošto je Levi bio škrt na rečima, novinar nam objašnjava da je njegov otac bio bogati industrijalac, a da je od prijatelja čuo da je francuski filozof sada "težak" oko 200 miliona evra. Takođe, da čitaoci ne ostanu uskraćeni za sočne detalje, navodi i da je Dafne unuka Dijane Mitford, žene engleskog fašiste Osvalda Mozlija.
Konačno, uz divljenje njegovoj intelektualnoj veličini i apolonskom telu, usledilo je i poslednje pitanje "Politika" za francuskog filozofa: ne misli li možda, da anglosaksonskoj publici izgleda kao karikatura francuskog intelektualca?
"Preporučio bih vam da pođete sledeći put sa mnom na prvu liniju fronta u Ukrajini, pa ćete videti da li se pretvaram", rekao je posle kratke pauze Levi.
Novinar tu ne bi trebalo da brine, biće kao u Sarajevu.
Osim ako ne bude kao u Mosulu 2016. kada je Levi odbio da primi u svoje blindirano vozilo nezavisnog novinara Vilsona Faša koji se našao u direktnoj opasnosti na liniji razdvajanja kurdske milicije i ratnika Islamske države.
A taj mu ništa nažao nije učinio.
