Gorki bilans "Pustinjske oluje"

Sedamnaestog januara 1991, SAD i zapadni saveznici započeli su vojnu operaciju "Pustinjska oluja", masovnim vazdušnim udarima po vojnim i industrijskim ciljevima u Iraku i Kuvajtu, svega 19 časova posle isteka ultimatuma Ujedinjenih nacija Bagdadu.

"Više od trideset godina kasnije," primećuje Bi-Bi-Si, "ovaj rat, viđen kroz maglu skorašnjih sukoba, danas možda izgleda kao čist vojni uspeh, ili čak kao poslednja značajna pobeda američkih i britanskih snaga." Bi-Bi-Si se tih dana, za razliku od Iračana, priseća sa nostalgijom: "Imajući u vidu potonje vojne neuspehe Zapada, neki bi čak mogli da se osvrnu na njega sa tračkom nostalgije."

U stvari, u pitanju je očigledni neuspeh, ili vojni poraz, koji se, slično kao i ratna avantura u Avganistanu, okončava američkim povlačenjem iz Iraka. Kako primećuje čak i "Al azira", sve američke intervencije protiv Iraka "ostavile su stazu uništenja i haosa u ovoj državi i regiji", a danas se možemo zapitati i "zašto je ovaj rat uopšte vođen".  

Ovaj neuspeh je u potpunom raskoraku sa optimizmom kojim je odisao na svom početku i sa veličinom vojnih snaga koje je Zapad angažovao u tom sukobu.

Prvi rat u Persijskom zalivu "okupio je najveći vojni savez posle Drugog svetskog rata - više od 30 saveznika, uključujući Veliku Britaniju, koja je poslala 50.000 svojih vojnika, SAD, Saudijsku Arabiju i Egipat".

Na početku vojnih operacija koalicione snage su raspolagale sa šest nosača aviona, 2.430 aviona i 42 brigade. Nasuprot njima je stajala iračka vojska sa uglavnom zastarelom opremom, koju je činilo oko 750 aviona, 5.800 tenkova i oko 1,2 miliona vojnika.

Početak unipolarnog sveta

Prvi rat protiv Iraka označio je i svojevrsnu "tehnološku revoluciju". Bio je to prvi rat u kome su SAD koristile "pametne bombe" i precizno navođene projektile. Prema izjavi Majkla Klarka, profesora ratnih studija sa Kraljevskog koledža u Londonu, to je "na mnoge načine bio NATO-ov rat za koji se Zapad sve vreme pripremao, ali ga nikad nije poveo u Evropi."

Ipak, nije to bio samo "obični rat", ili jedna u nizu rutinskih američkih vojnih intervencija - bio je to stvarni početak "novog svetskog poretka", koga je, u ime SAD, proglasio tadašnji predsednik Džordž Buš Stariji.

Bio je to i početak "unipolarnog poretka", u kome su SAD diktirale "pravila" i vojno intervenisale širom sveta. Sa "bipolarnim svetskim poretkom" je bilo završeno, Hladni rat je okončan. Krajem iste godine, raspao se Sovjetski Savez, sporazumom koji je 8. decembra 1991. potpisan u Beloveškoj šumi. "Prema ovom sporazumu, nekad jedinstvena država, SSSR", piše ruski geopolitičar Aleksandar Dugin, "bila je rasturena u jednom trenu." Bio je to i "kolosalan poraz u bici kopna protiv mora."

Rusija se tada "predala, podigla je belu zastavu", kaže Dugin. "I, štaviše, prihvatila je`istinu`neprijatelja – njegov sistem vrednosti, njegove norme, njegova pravila, parlamentarizam, liberalnu demokratiju, ideologiju individualizma, hedonizam i komfor, tržište."

Iste godine na meti SAD naći će se Jugoslavija, u kojoj će SAD podržati nove, nacionalističke režime i raspad zemlje. Za razliku od Iraka, Jugoslavija će, u skladu sa američkim planovima, postati podeljena zemlja, sa međusobno zavađenim narodima.

Godine 1999. njihova meta postaće i Srbija, odnosno tadašnja Savezna Republika Jugoslavija. Američka ratobornost kulminiraće u "beskrajnim ratovima protiv terorizma", koje će SAD proglasiti posle 11. septembra 2001, uključujući rat protiv Avganistana ili drugi rat protiv Iraka.

Prema mnogim mišljenjima, u pitanju je serija "neokolonijalnih ratova" koje je vodio Zapad, na čelu sa Sjedinjenim Državama, radi dominacije i hegemonije nad planetom.

Početak toga je označila sada već zloglasna "Pustinjska oluja", u brutalnoj demonstraciji vojne moći protiv neuporedivo slabijeg Iraka. Ovaj niz ratova nastavlja se i danas, pod raznim izgovorima, u Ukrajini i na mnogim drugim tačkama planete.

Medijska satanizacija

Još i više nego u samoj vojnoj tehnologiji, kako primećuje Vojislav Gavrilović sa Univerziteta odbrane u Beogradu, kampanja protiv Iraka "bila je propraćena medijskim izveštavanjem bez premca u dotadašnjoj istoriji." Međutim, ovo medijsko izveštavanje bilo je "u većini slučajeva jednostrano i pristrasno, a suštinski je imalo ulogu propagandne kampanje koja je satanizovala Irak i njegovo državno rukovodstvo, uz istovremeno preuveličavanje vojnih mogućnosti SAD."

Nešto kasnije, 2003. godine, usledio je drugi rat protiv Iraka, pod izgovorom da Irak poseduje oružje za masovno uništenje. Ovo je, kako se ubrzo pokazalo, takođe bila lažna optužba, kojom je demonizovan irački predsednik Sadam Husein.

"Nakon nešto više od godinu dana intenzivne propagande", konstatuje Vojislav Gavrilović, "kampanja je kulminirala ratom i okupacijom Iraka, a mediji su i u toj fazi napada na Irak imali zapaženu ulogu, ovaj put kao informativna pratnja vojnim operacijama, sa ciljem postizanja psiholoških efekata. Iskustva iz ovog perioda pokazuju da intenzivno medijsko razaranje kredibiliteta jedne države i njene vlasti može dovesti do fizičkog uništenja te države, što nameće zaključak da u savremenom svetu, odnosno informacionom dobu, mediji mogu biti jedno od sredstava vršenja agresije protiv suverenih država."

Zašto je Irak postao američka meta?

Tadašnji američki predsednik je obećao da će Amerika stvoriti "slobodan i miran Irak", ali se i ovo obećanje pokazalo kao lažno. Irak je zadugo destabilizovan američkom intervencijom.

Zašto su SAD izabrale za metu baš Irak, arapsku i muslimansku zemlju koja je, slično kao i Sirija, imala sekularni režim?

"U geopolitičkom smislu, Irak je u očima američkih neokonzervativaca posmatran kao centralna zemlja arapskog sveta, čiji su potencijali za američke interese ograničeni diktatorskim režimom. Računalo se da bi procesom demokratske metamorfoze Irak mogao da postane `izvoznik` američke demokratije u regionu i tako doprinese učvršćivanju američkih pozicija na Bliskom istoku. Sa druge strane, u energetskom smislu, uspostavljanjem političke kontrole u Iraku, SAD bi dobile dodatno naftno zaleđe i alternativu Saudijskoj Arabiji, čiju dvoličnost Vašington sve teže podnosi."

"Irački režim Sadama Huseina je, u jednom delu američke političke elite, uglavnom okupljene oko neokonzervativnog lobija, dugo vremena pre početka invazije na Irak 2003. godine bio na meti ambicija za njegovo svrgavanje. Ove ambicije postojale su još i pre Prvog zalivskog rata i operacije `Pustinjska oluja`. Pol Volfovic, koji je u vreme Bušove administracije bio zamenik sekretara odbrane i jedan od glavnih umova američke odbrambene politike, još 1979. kao analitičar pri Pentagonu sastavio je tajni izveštaj o Iraku koji je ovu državu ocenio kao pretnju po region, uz konstataciju da Irak predstavlja "rizik po svoje susede i američke interese", uočava Gavrilović.

Sada više nema sumnje da je "neokonzervatini lobi" ovom intervencijom pokrenuo lanac događaja koji je ubrzo izmakao kontroli SAD. Američka intervencija u Iraku i svrgavanje laičkog režima Sadama Huseina otvorila je put za stvaranje Islamske države. U Siriji je Obamina administracija vodila istu politiku "promene režima" koja je dovela i do katastrofe u Libiji.

U aprilu 2013. proglašena je takozvana Islamska država Iraka i Sirije, koja je na vrhuncu moći kontrolisaala teritoriju sa preko 10 miliona stanovnika, uključujući i velike delove Sirije i Iraka.

Tek je ruska podrška vladi u Siriji okončala američke planove za "Novi Bliski istok", koje je 2006. predstavila državna sekretarka Kondoliza Rajs. Ni Sirija ni Irak danas, uprkos svim nastojanjima SAD, nisu podeljene zemlje, a Sirija, kojom i dalje vlada Bašar el Asad, predstavlja odanog ruskog saveznika.

Jednom rečju, sve se odvijalo drugačije nego što je planirano u Vašingtonu.

Čak i Saudijska Arabija, nekad najverniji američki saveznik u regionu, danas izmiče kontroli SAD.

Okretanje SAD ka Pacifiku?

Sada SAD tvrde da žele da okončaju "beskrajne ratove", pre svega na Bliskom istoku, koji Americi, navodno, više nije "strateški važan".

Odluka o povlačenju iz Iraka je u duhu "nove strateške politike SAD da težište svojih vojnih i diplomatskih napora prebaci sa Bliskog istoka na Pacifik i Kinu." Međutim, nepoznat broj američkih vojnika ostaje da "savetuje i obučava iračke snage."

Jedan od razloga zašto SAD pokušavaju da izađu iz "beskrajnih ratova" na Bliskom istoku je njihova cena. Za 20 godina, SAD su na njih potrošile 6.400 milijardi dolara, u njima je poginulo oko 7.000 američkih vojnika, više od 50.000 je ranjeno. Čak 19 miliona Amerikanaca su bivši borci – jedan od sedam punoletnih Amerikanca je ratni veteran.

Azija i Pacifički okean su u fokusu američkog interesovanja od 2010. godine, kada su predstavnici američke administracije zaključili da je potrebno zaustaviti dalje jačanje Kine ukoliko žele da SAD i dalje ostanu "vodeća svetska sila."