Čerčil, "ratnik" anglosaksonske imperije

Vinston Čerčil će ostati upamćen kao odlučni britanski ratni vođa u Drugom svetskom ratu i kao jedan od najvažnijih, a možda i ključnih arhitekata Hladnog rata.

Čerčil nije bio samo političar, već i istoričar i pisac, pa čak i slikar. Takođe, bio je jedan od svega osmoro ljudi u istoriji koji su postali počasni građani SAD. Uostalom, njegova majka je bila Amerikanka.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1952. Godine 1956. dobio je i nagradu "Šarlemanj", koju mu je dodelio nemački grad Ahen kao "osobi koja je najviše doprinela evropskoj ideji i evropskom miru."

Umro je 24. januara 1964, od posledica moždanog udara, koji je doživeo devet dana ranije.

Čerčil, Gebels i Hladni rat

Čerčilu se obično pripisuje da je autor sintagme "Hladni rat". Ne bez razloga. U stvari, termin "Hladni rat" prvi put je upotrebio je Bernard Baruh, savetnik američkog predsednika, tokom debate u američkom Kongresu 1947. godine.

Ipak, Čerčil je već tokom marta 1946. u govoru u Fultonu (SAD), u atmosferi nastupajućeg Hladnog rata, pozivao na "krstaški rat protiv komunizma" i na "obavezu odbrane atlantske zajednice" od komunističkog neprijatelja sa Istoka.

Čerčilu se još pripisuje i izmišljanje termina "gvozdena zavesa", što je pre njega upotrebio ministar propagande zloglasnog Trećeg rajha Jozef Gebels. U svojim dnevničkim zabeleškama od 13. marta 1945, skoro godinu dana pre Čerčilovog govora, Gebels ovaj termin koristi da opiše ulazak Crvene armije u Rumuniju: "Ovo je stara taktika Kremlja - čim Sovjeti okupiraju neku zemlju, spuštaju gvozdenu zavesu kako bi mogli da nastave svoj strašni, krvavi posao."

Takođe, u zapisu od 17. marta 1945, Gebels piše: "Gvozdena zavesa se spustila na sudbinu Rumunije." Ovo je ponovio i sledećeg dana: "Staljin je odavno spustio gvozdenu zavesu."

"Staljin je spustio gvozdenu zavesu", ovu rečenicu "umetnika" propagande Gebelsa, mogao je da potpiše i Čerčil, i to u isto vreme.

Moralni efekat upotrebe bojnih otrova protiv "divljačkih plemena"

I Čerčil i Gebels, nepomirljivi protivnici u Drugom svetskom ratu, ipak imaju nešto zajedničko. Na prvom mestu, antikomunizam i kolonijalistički, rasistički odnos prema „nebelim narodima“. S tim što je Gebels zagovarao "vrednosti belog, arijevskog naroda", a Čerčil je preferirao (takođe bele) Anglosaksonce.

Čerčil je bio oduševljeni pristalica i zagovornik rasizma, imperijalizma i kolonijalizma. Na teritorijama bivšeg Osmanskog carstva pod britanskom upravom zagovarao je upotrebu bojnih otrova u gušenju pobuna.

O tome je, sa pozicije britanskog državnog sekretara rata (1919—1921), pisao:

"Nije mi jasna halabuka koja se diže oko pitanja upotrebe gasa. Mi smo na Mirovnoj konferenciji postigli saglasnost o daljoj primeni bojnih otrova kao metoda ratovanja. Ja se snažno zalažem za primenu bojnih otrova protiv divljačkih plemena. Moralni efekat bi bio izuzetan, a broj ljudskih žrtava sveden na minimum. Nema potrebe za korišćenjem najsmrtonosnijih bojnih otrova: mogu se koristiti i bojni otrovi koji izazivaju iritaciju i mučninu, i koji bi širili teror među stanovništvom."

Godine 2020, u vreme rasno motivisanih protesta u Britaniji, Čerčilove statue su bile zaštićene, kako ne bi bile vandalizovane.

"Galipoljski kasapin"

Kao prvi lord Admiraliteta bio je idejni tvorac i zagovornik katastrofalnog iskrcavanja snaga Antante kod Galipolja na Dardanelima u Prvom svetskom ratu, zbog čega je stekao nadimak "galipoljski kasapin".

Ipak, njegova glavna preokupacija kao ministra rata bila je intervencija zapadnih saveznika u Ruskom građanskom ratu. Čerčil se zalagao za zapadnu intervenciju, tvrdeći da je "boljševizam dete koje treba zadaviti u kolevci". U tom cilju, Čerčil je uspeo da dobije saglasnost za intenziviranje britanskog učešća u ovom sukobu.

Kada su Britanci ipak poraženi 1920, posle povlačenja engleskog kontigenta iz Rusije, Čerčil je izdejstvovao slanje naoružanja Poljskoj, koja je potom izvršila invaziju na Ukrajinu.

Sledeće, 1921. godine, imenovan je na mesto državnog sekretara za kolonije.

Čerčil je u velikoj meri odgovoran i za izazivanje Velike gladi 1943, od koje je umrlo oko 2,5 miliona Bengalaca. Izostajanje britanske pomoći gladnima u Bengalu bilo je deo smišljene politike "spaljene zemlje", kako bi se, u slučaju japanske invazije na tadašnju britansku Indiji problem ostavio neprijatelju - Japanu.

Čerčil je, takođe, naredio i osvetničko i s vojnog gledišta besmisleno bombardovanje Drezdena, uprkos tome što je ovaj grad imao mali strateški značaj i bio proglašen za "otvoreni (ne branjeni) grad", kao što je podržavao i sprovodio uništavanje mnogih drugih nemačkih gradova.

Operacija "Nezamislivo", jedna od najmračnijih Čerčilovih tajni

Kada se već nazirao kraj Drugog svetskog rata i kada je postalo jasno da će Crvena armija slomiti Vermaht i ući u Berlin 1945. godine, Čerčil je naložio britanskom generalštabu da izradi planove za produženje rata protiv Sovjetskog Saveza.

Operacija "Nezamislivo" je naziv za dva povezana ratna plana za nastavak rata protiv SSSR-a.

U tim planovima se razrađuje ideja o frontu koji bi bio otvoren na potezu između Hamburga i Trsta, i u kojem bi protiv Sovjeta bile angažovane 64 američke, 35 britanskih, kao i četiri poljske i 10 nemačkih divizija, uz podršku oko 6.700 lovaca i 2.500 bombardera.

Početak operacije planiran je za 1. jul 1945. Amerikanci su prvi put testirali atomsku bombu 16. jula. Šestog, odnosno 9. avgusta prvi put je upotrebljena protiv Japana.

"Jedna od najmračnijih tajni" nekadašnjeg premijera Čerčila opisana je u knjizi britanskog istoričara Džonatana Vokera. Kako navodi ovaj autor, operacija je podrazumevala invaziju na Sovjetski Savez u stilu pokušaja Napoleona i Hitlera da osvoje Moskvu.

Karantinska barijera koja štiti civilizaciju

Godine 1946. Čerčil je održao govor u kome je rekao: "Od Šćećina na Baltiku, do Trsta na Jadranskom moru, spustila se gvozdena zavesa na kontinent. Iza ove linije se nalaze sve prestonice drevnih država centralne i istočne Evrope. Varšava, Berlin, Prag, Beč, Budimpešta, Beograd, Bukurešt i Sofija, svi ovi poznati gradovi i njihovo stanovništvo postali su deo teritorije koju sada moramo zvati sovjetskom interesnom sferom."

Što se tiče ideje o podeli Evrope na dva dela i spuštanja "gvozdene zavese", treba podsetiti da je ova ideja mnogo starija od Čerčila i vremena nakon Drugog svetskog rata. Čerčil ju je samo interpretirao na nov način.

Kako primećuje istoričar Lari Vulf u knjizi "Otkrivanje Istočne Evrope", ovaj "izum" podele kontinenta na dva nepomirljiva potiče iz doba prosvetiteljstva. Zapadna Evropa je tada pronašla "svoju suprotnu polovinu u Istočnoj Evropi: u senovitim predelima zaostalosti, pa čak i varvarstva."

Ona je preživela u kulturi i u njenim mentalnim mapama sve do danas.

"`Gvozdena zavesa` iz posleratnog perioda tačno je odgovarala ranijem nacrtu i gotovo je bilo zaboravljeno, skriveno ili namerno potisnuto da je u ranijoj epohi čitav kontinent bio podeljen, to jest da je već ranije stvoreno razdvajanje Istočne i Zapadne Evrope."

Podela je oživela, ili još od 18. veka nikad nije ni bila stavljena van snage, a potom je apsolutizovana u doba Hladnog rata - novog, bipolarnog svetskog poretka, koji počiva na suprotstavljanju Zapada Istoku.

Takva "gvozdena zavesa" je već u 18. veku, piše Vulf, trebalo da predstavlja svojevrsnu "karantinsku barijeru koja odvaja svetlost hrišćanske (u stvari, liberalne) civilizacije od svakojakih opasnosti koje se skrivaju u senci": od komunizma, pravoslavlja, islama, slovenstva, zaostalosti, tiranije, despotije (obavezno one "orijentalne"), beznadežnog siromaštva i divljaštva.

Čerčil je bio pravi predstavnik ideje "jedine, anglosaksonske civilizacije", koja se suprotstavalja "necivilizovanom" i "varvarskom" Istoku, odnosno "ostatku sveta".