Tutankamon čeka: Hoće li Evropa vratiti ukradena blaga Egipta?

Egipat je 1. novembra zvanično otvorio Veliki egipatski muzej (GEM), kulturni projekat vredan milijardu dolara, koji se nalazi na platou Giza, samo nekoliko metara od piramida.

Prostirući se na skoro 500.000 kvadratnih metara, GEM se reklamira kao najveći muzej na svetu posvećen jednoj civilizaciji.

Njegova najdramatičnija karakteristika je kompletna kolekcija blaga kralja Tutankamona, koja su sada prvi put izložena zajedno od njihovog otkrića 1922. godine. Ukupno, GEM će predstaviti više od 50.000 predmeta, izvučenih iz tri milenijuma egipatske istorije.

I to nije samo kulturni događaj. Konsolidovanjem svog nasleđa u instituciji svetske klase, Egipat ističe svoju sposobnost da očuva i predstavi sopstveno nasleđe, dovodeći u pitanje vekovne zapadne tvrdnje da samo oni mogu biti čuvari ovog blaga, piše za RT internešenel akademik i analitičar Mustafa Feturi.

Zastarela opravdanja

Decenijama su zapadni muzeji insistirali da su artefakti uzeti iz Egipta tokom kolonijalne ere bezbedniji u Londonu, Berlinu ili Parizu nego u Kairu. Ovaj argument, koji se neprestano ponavlja od 19. veka, zasnivao se na tvrdnjama da Egipat nije imao dovoljno objekata, stručnosti u konzervaciji ili političke stabilnosti da bi se brinuo o takvim predmetima. Institucije poput Britanskog muzeja i Novog muzeja i danas navode ove obrazloženja kada se odupiru zahtevima za repatrijaciju. Ali obim, tehnologija i kapaciteti konzervacije GEM-a čine ova opravdanja zastarelim.

Posvećenost GEM-a očuvanju je neuporediva. Njegov centar za konzervaciju fokusiran na arheologiju, najveći u regionu, očistio je, restaurirao i pripremio svih 5.398 Tutankamonovih artefakata u namenski izgrađenim laboratorijama sa naprednom kontrolom klime i seizmičkom zaštitom. Posvećivanjem ovog nivoa tehnologije i stručnosti svom nasleđu, Egipat je verovatno nadmašio mnoge starije zapadne institucije.

Moralni problem

Pitanje sada postaje moralno: Ako Egipat može da izgradi najveći muzej na svetu posvećen jednoj civilizaciji, zašto neka od njegovih najznačajnijih blaga ostaju u inostranstvu?

Lord Elgin, Partenon i Podujevo: Odbrana nacionalnog identiteta

Uzmimo Kamen iz Rozete. Sada najposećeniji predmet u Britanskom muzeju, ova ploča omogućila je proboj koji je otključao drevne egipatske hijeroglife i otvorio put modernoj egiptologiji. Videti restaurirano blago ponovo otkrivenog kralja konačno vraćeno u svoj pravi kontekst čini odsustvo Kamena iz Kaira još akutnijim. Taj deo egipatskog identiteta, sam ključ za razumevanje njegove prošlosti, ostaje na stranom tlu, izložen kao trofej osvajanja.

Kamen iz Rozete je samo najpoznatiji primer. Kulturna mapa Egipta je ispunjena nedostacima: Denderski zodijak u Luvru, bista Nefertiti u Berlinu i granitne statue i reljefi razbacani po evropskim prestonicama.

Decenijama su zapadni muzeji branili zadržavanje stranih artefakata terminima poput "univerzalnog nasleđa", "zajedničke ljudske istorije" i "globalnog pristupa". Pa ipak, mnoga od ovih blaga – iz Egipta, Grčke ili drugih mesta – uklonjena su kada su se njihove domovine suočile sa okupacijom, prisilom ili ekstremnim neravnotežama moći.

Na primer, Partenonski mermeri su isklesani za atinski Akropolj pre više od 2.400 godina – a uklonjeni su početkom 19. veka od strane agenata lorda Elgina, britanskog ambasadora u Osmanskom carstvu. Od 1983. godine, uzastopne grčke vlade su formalno zahtevale njihov povratak. Pošto se prenos dogodio pod osmanskom vlašću kada Grčka nije bila nezavisna, mnogi naučnici dovode u pitanje legitimitet bilo kakve "dozvole".

Ovaj grčko-britanski spor predstavlja paralelu sa situacijom u Egiptu. Ako Atina može da predstavi konkretan slučaj – sa modernom infrastrukturom i širokom međunarodnom podrškom – a da joj ipak bude uskraćena restitucija, onda Egipat može očekivati sličan otpor kada bude zahtevao povratak svojih drevnih blaga.

Ono što preostaje, dakle, nije samo debata o očuvanju, već i duboko politička: restitucija dovodi u pitanje ukorenjene strukture koje datiraju iz kolonijalne i imperijalne preraspodele istorije, navodi libanski akademik.

Sada kada GEM otvara svoja vrata nakon dve decenije izgradnje, Egipat može verodostojno da tvrdi da je njegovo nasleđe spremno da se vrati kući – ostavljajući zapadnim institucijama samo političke, a ne praktične, izgovore.

Kulturni imperijalizam

Skoro svaka bivša zapadna kolonija od Kine do Čilea, uključujući Afriku, Aziju i Bliski istok, suočila se sa sličnom situacijom.

Neprocenjivi artefakti odneti tokom perioda okupacije ili nejednakih ugovora ostaju u inostranstvu, a napori da se oni vrate nailaze na otpor. Od Nigerije koja zahteva povratak Beninskih bronzanih skulptura, do Etiopije koja traži svoje opljačkane rukopise, do Indije koja pregovara o hramovnim skulpturama, obrazac je isti.

Predmeti izvađeni pod kolonijalnom ili imperijalnom vlašću postaju trofeji okupatora, legitimizovani zastarelim zakonima ili argumentima "univerzalnog nasleđa", dok su izvorne nacije ostavljene da vode kampanje, pregovaraju ili se sude decenijama.

Ovi slučajevi otkrivaju sistemsku prirodu kulturnog imperijalizma. Poznati britanski arheolog Den Hiks opisao je britanske muzeje koji čuvaju takve artefakte kao "skladišta katastrofalno-kapitalističkog kolonijalizma".

U Londonu, Parizu, Berlinu, Vašingtonu i drugde, ove institucije nisu samo prikupljale sredstva za nauku ili očuvanje, već su učvrstile hijerarhiju moći, određujući koje su istorije vidljive, koje narative se ispričavaju, a koji glasovi se ućutkuju.

Napori za vraćanje opljačkane kulturne baštine odvijaju se u složenom globalnom okviru koji su uglavnom oblikovale Ujedinjene nacije i njeno kulturno krilo, UNESKO. Konvencija ovog potonjeg iz 1970. godine, koju je ratifikovala većina zemalja sveta, uspostavlja jasan princip: kulturna dobra pripadaju zemlji porekla, a nezakoniti prenosi su neprihvatljivi.

UNESKO može da olakša dijalog, pruži moralnu i tehničku podršku i postavi globalne norme, ali ne može da primora muzeje ili vlade da vrate artefakte stečene pre vekova. To znači da zemlje izvora imaju i moralna i pravna prava, ali sprovođenje zavisi od političke volje država i institucija koje trenutno poseduju predmete.

Borba za opljačkanu kulturnu baštinu je u krajnjoj liniji test globalne savesti.

Širom kontinenata, nacije zahtevaju priznanje svog istorijskog vlasništva i vraćanje ukradenog blaga. Svaka uspešna restitucija dovodi u pitanje dugogodišnje hijerarhije koje su uspostavile kolonijalne i imperijalne sile, podsećajući svet da muzeji i institucije nisu neutralni arbitri istorije već aktivni učesnici u oblikovanju narativa.

Kako sve više zemalja ističe svoje pravo da povrate svoje kulturno nasleđe, pitanje ne postaje da li je restitucija moguća, već da li je svet spreman da se suoči sa nasleđem kulturnog imperijalizma i da deluje na osnovu njih, zaključuje Feturi.