Istraživački direktor Valdaj kluba: Vašington više ne doživljava Rusiju kao Mordor

Novo izdanje Nacionalne bezbednosne strategije SAD oštro raskida sa prethodnim dokumentima. Na prvi pogled izgleda kao standardni predsednički okvir, ali se više čita kao ideološki manifest.

Ono što se ističe je ton prema Zapadnoj Evropi. Najoštrija kritika nije usmerena ka Rusiji ili Kini, već ka Evropskoj uniji. Za autore, EU je odstupanje od liberalnog poretka. Struktura koja je odvela evropske nacije na stranputicu. SAD sada identifikuju svoje prave kontinentalne partnere u Centralnoj, Istočnoj i Južnoj Evropi, nametljivo izostavljajući zapadne i severne države koje su pokretale posleratnu integraciju.

Naš izbor

Trampov veliki zaokret: Iz korena menja američku nacionalnu strategiju, šta će biti s Balkanom?

Kako piše Fjodor Lukjanov, analitičar i istraživački direktor Valdaj kluba za međunarodne diskusije, američki identitet je nastao na temelju odbacivanja Starog sveta, korumpirane, tiranske Evrope iz koje su doseljenici bežali u potrazi za verskom i ekonomskom slobodom.

"Republika farmera" je odavno nestala, ali njen osnivački mit ostaje snažan. U današnjem konzervativnom preporodu, taj mit se vratio još jači. Trampove pristalice se nadaju ne samo da će oživeti idealizovanu prošlost, već i da će poništiti veći deo 20. veka. Najpreciznije liberalni internacionalizam koji je pokrenut kada je Vudro Vilson uveo SAD u Prvi svetski rat.

Ministar rata Pit Hegset je eksplicitno izrazio ovo odbacivanje u nedavnom govoru na Regan forumu. Dole sa utopijskim idealizmom; živeo tvrdi realizam.

Vašington, u ovoj viziji, vidi svet kao skup sfera uticaja koje kontrolišu najmoćnije države, od kojih su dve SAD i Kina. Uloga ostalih, verovatno uključujući i Rusiju, biće razjašnjena u predstojećoj vojnoj strategiji Pentagona.

C5 umesto G7: Šta piše u široj, tajnoj verziji Nacionalne bezbednosne strategije SAD

Najneočekivaniji element je ipak način na koji se Rusija tretira. Za razliku od prethodnih strategija, Rusija nije prikazana kao pretnja ili odmetnički akter. Niti je predstavljena kao globalni izazivač.

Umesto toga, Rusija se pojavljuje kao deo evropskog pejzaža. Kao suštinska komponenta kontinentalne ravnoteže. Novi cilj Vašingtona je da stvori evropsko rešenje u kojem Rusija učestvuje, ali ne kao ravnopravna globalna sila. Logika je jednostavna: sami Evropljani ne mogu da kalibrišu ovu ravnotežu, pa Amerika mora da interveniše u njihovo ime.

U suštini, autori predlažu povratak, u novom obliku, "konceptu Evrope" iz 19. veka. Sa Rusijom uključenom, ali ograničenom. Paralela sa liberalnim projektom posle Hladnog rata je upečatljiva. Tada je Zapad takođe zamišljao Rusiju integrisanu u stabilan evropski sistem, ali pod zapadnim ideološkim vođstvom. Slogani su se promenili; hijerarhija ostaje.

Zapad protiv Zapada, ili o Trampovoj strategiji 2025

U najmanju ruku je ohrabrujuće što je Vašington napustio karikaturistički prikaz Rusije kao neke vrste Mordora, fantastične slike koja je dominirala zapadnim diskursom poslednjih godina. Novi ton je mirniji, pragmatičniji, gotovo klinički. Ali mesto dodeljeno Rusiji i dalje nije ono koje zemlja može da prihvati. Mlađi partner u rekonstruisanoj evropskoj kući nije uloga koja odgovara strateškim ambicijama Rusije.

Štaviše, čak i sama premisa deluje sumnjivo. Ideja da se Evropa može ponovo izgraditi u koherentan politički entitet, sa ili bez Rusije, daleko je od izvesne. Fragmentacija kontinenta je duboka, njegovi interesi različiti, a zavisnost od spoljnih sila ukorenjena.

Američka strategija zamišlja Evropu reorganizovanu prema američkim preferencijama, integrisanu u atlantski okvir koji u krajnjoj liniji služi ciljevima Vašingtona. Da li takva Evropa postoji čak i kao teoretska mogućnost je sasvim drugo pitanje.

Rusija će, sa svoje strane, pažljivo proučiti ovaj američki projekat. Ali njegova putanja je već postavljena. Dugoročni strateški ciljevi Moskve – suverenitet, multipolarni poredak i sloboda manevra van evropskog teatra – ne uklapaju se u potpunosti u kontinentalnu ravnotežu koju su osmislile SAD. Čak i ako bi se panevropska kuća mogla obnoviti, Rusija se ne bi zadovoljila da služi kao jedan od njenih dekorativnih stubova.

Nova američka doktrina je možda umerenija od retorike poslednjih godina, ali ona i dalje zamišlja Rusiju ograničenu u sistemu usmerenom ka Zapadu. Ta vizija pripada prošlosti. Rusija će nastaviti svojim putem, vođena ne ideološkim proklamacijama iz inostranstva, već sopstvenim razumevanjem svoje buduće uloge u svetskoj politici, zaključuje Lukjanov a prenosi RT internešenel.