Najteži zadatak u novoj američkoj strategiji: Kako urazumiti "posrnuli kontinent"

Kroz istoriju, sve oscilacije u američkoj doktrini bile su direktno vezane za Evropu. Zapadna Evropa i danas zauzima posebno, simboličko mesto u američkoj ideologiji.

Godine 1630. Džon Vintrop, vođa jedne zajednice iseljenika i kasniji guverner  Masačusetsa, održao je čuveni govor na brodu "Arbela", u kojem je misiju puritanaca u "Obećanoj zemlji" opisao kao izgradnju biblijskog "Grada na brdu"; model koji će sve do danas postati obavezujući za sve američke državnike.

Prema uverenju Vintropa i njegovih sledbenika, puritanci su u tom poduhvatu bili nadahnuti samim Bogom, kao oruđe u njegovim rukama. Stvaranje Amerike je neposredna posledica Božanske promisli. To je bila "prva", puritanska Amerika, nadahnuta religijskom, izrazito mesijanskom ideologijom.

Američki identitet je nastao u znaku odbacivanja Starog sveta: "korumpirane i tiranske Evrope", iz koje su doseljenici bežali u potrazi za verskim i ekonomskim slobodama.

Evropa je ogledalo u kome se ogleda Amerika

"'Farmerska republika' je odavno nestala, ali njen osnivački mit ostaje i dalje snažan", primećuje direktor istraživanja Međunarodnog diskusionog kluba Valdaj Fjodor Lukjanov za časopis "Rosijskaja gazeta". Štaviše, tokom današnjeg "konzervativnog preporoda", ovaj mit se vratio sa novom snagom: "Trampove pristalice se nadaju ne samo da će oživeti idealizovanu prošlost, već i da će poništiti veliki deo 20. veka".

Istraživački direktor Valdaj kluba: Vašington više ne doživljava Rusiju kao Mordor

"Druga" Amerika je ona liberalna, koja nastaje tokom 20. stoleća. Naglasak više nije na izolaciji od Starog sveta, već na izvozu sopstvenog ideološkog i kulturnog modela u Evropu. Prvi pokušaj, odmah posle Prvog svetskog rata, samo je delimično uspeo. Drugi, posle 1945, jeste.

Kako primećuje Lukjanov, ovo je princip na kome su počivale "neraskidive atlantske veze", pa i organizacioni princip čitavog Zapada. Proces je kulminirao sa globalizacijom, posebno u vreme Trampomovo prethodnika.

Drugim rečima: koliko je današnjoj Evropi potrebna Amerika, toliko je, ako ne i više, Americi potrebna Evropa, za koju ostaje kobno vezana, jer SAD nisu posebna civilizacija, već proizvod zapadnoevropske istorije.

Evropa je ogledalo u kome se ogleda Amerika. Težište se samo prebacuje sa zapada i severa na istok Evrope. Amerika ostaje "blistavi grad na brdu". 

SAD zahtevaju promene režima u Evropi

Otuda je toliko pažnje posvećeno Evropi u novoj Strategiji nacionalne bezbednosti SAD. Evropa se ovde podvrgava žestokim kritikama, što podseća na žestoku porodičnu svađu. Ono što se naročito ističe je ton prema Zapadnoj Evropi, koja se optužuje za parazitizam. Najoštrije kritike zato nisu usmerene prema Rusiji ili Kini, već prema Evropskoj uniji.  

Džej Di Vens održao lekciju u Minhenu: Najveća bezbednosna kriza Evrope je strah od svog naroda

Za autore ove strategije, savremena EU je, ističe Lukjanov, aberacija liberalnog poretka, struktura koja je odvela evropske nacije i države na stranputicu. Otuda se podstiče otpor unutar evropskog bloka prema onome što smatra "neuspešnim politikama EU". Stvarni cilj je, tvrdi ovaj ruski autor, promena režima, naravno, ne u smislu Hladnog rata, već u kulturnom i ideološkom smislu: prelazak sa liberalno-globalističkih na nacionalno-konzervativne vrednosti.

Bilo bi pogrešno u tome videti povlačenje SAD iz Evrope. To je, tvrdi Lukjanov, samo pokušaj političke reformacije potkontinenta, pokušaj oživljavanja "posrnule Evrope".

Zato SAD sada pronalaze svoje prave kontinentalne partnere u Centralnoj, Istočnoj i Južnoj Evropi, izostavljajući zapadne i severne evropske države, koje su ranije pokretale posleratnu integraciju.

Na taj način Vašington se nada da će ojačati svoj uticaj na "oživljenu Evropu", koja će mu poslužiti kao ključni saveznik u širim ciljevima Amerike, kao što su dominacija na zapadnoj hemisferi, vaskrsenje Monroove doktrine i postizanje trgovinskog sporazuma sa Kinom, koji bi favorizovao interese SAD.

U suštini, autori nove doktrine predlažu povratak, u novom obliku, na 19-vekovni "koncert Evrope". Sa Rusijom koja bi bila uključena, ali čiji bi uticaj bio ograničen.

C5 umesto G7: Šta piše u široj, tajnoj verziji Nacionalne bezbednosne strategije SAD

"Paralela sa liberalnim projektom posle Hladnog rata je upečatljiva", uočava Lukjanov, i dodaje: "Tada je Zapad takođe zamišljao Rusiju integrisanu u stabilan evropski sistem, ali pod zapadnim ideološkim vođstvom. Slogani su se promenili, ali hijerarhija (sa SAD) na čelu ostaje". 

Rusija više nije Mordor

Što se tiče Rusije, piše Lukjanov, ona barem "više nije (Tolkinov) Mordor", paklena zemlja koja porađa sve užase ovog sveta.

Za razliku od prethodnih strategija nacionalne bezbednosti, Rusija nije prikazana kao pretnja ili odmetnički akter, niti je predstavljena kao globalni izazivač. Umesto toga, Rusija se pojavljuje kao deo evropskog pejzaža, kao vitalna komponenta kontinentalne ravnoteže. Nova uloga u Evropi trebalo bi da Rusiju odvrati od Kine.

Kako uočava ovaj autor, novi cilj Vašingtona je da stvori evropsko rešenje u kojem Rusija učestvuje, ali ne kao ravnopravna globalna sila: "Logika je jednostavna: sami Evropljani ne mogu da kalibrišu ovu ravnotežu, pa Amerika mora da interveniše u njihovo ime".

Međutim, ton kojim govori Vašington sada je mirniji, hladniji, pragmatičniji. Drugo je pitanje da li Rusija može to da prihvati. U stvari, primeđuje Lukjanov, uloga mlađeg partnera u rekonstruisanoj evropskoj kući nije uloga koja odgovara strateškim ambicijama Rusije.

Nova američka doktrina je umerenija od retorike poslednjih godina, ali ona i dalje zamišlja Rusiju u okviru sistema usmerenog ka Zapadu, napominje Lukjanov. Ali, ta vizija pripada prošlosti, 19. veku, koji je odavno prošao.

Rusija treba da nastavi svojim putem, vođena ne ideološkim proklamacijama iz inostranstva, već dubokim razumevanjem svoje uloge u svetskoj politici. 

Ciljevi Rusije su sasvim drugačiji

Sumnjiva je, međutim, i ideja da se Evropa može ponovo izgraditi kao koherentan politički entitet, sa ili bez Rusije. Fragmentacija i podele u Evropi su posledica unutrašnjih podela, koliko i zavisnosti od inostranih sila.

Američka strategija zamišlja Evropu reorganizovanu prema američkim preferencijama, integrisanu u atlantski okvir, koji služi isključivo ciljevima Vašingtona. Da li takva Evropa uopšte postoji i da li je ikad postojala, makar i kao teoretska mogućnost, to je sasvim drugo pitanje.

Dugoročni strateški ciljevi Moskve ostaju suverenitet, multipolarni poredak i sloboda manevara van evropskog teatra, zaključuje ovaj autor. Čak ukoliko Vašingtonu pođe za rukom da obnovi "panevropsku kuću", Rusija ne želi da služi kao jedan od njenih "dekorativnih stubova", zato što ima viziju sopstene budućnosti unutar multipolarnog sveta u nastajanju.