RT Balkan analiza: Koju igru igra Erdogan?

Turska i njen predsednik Redžep Tajip Erdogan sve više postaju prst u oku Zapada, a posebno NATO-a. Problem je u tome što zvanična Ankara pokušava da vodi spoljnu politiku koja nije u svemu na liniji Vašingtona, a takva pozicija Turske došla je do još većeg izražaja usled rusko-ukrajinskog sukoba. 

Magazin "Tajm" piše da je "ruska invazija na Ukrajinu" pokazala da je Turska praktično jedina zemlja koja ima uticaja na obe strane. Kako se navodi u tekstu Enesa Kantera, NBA igrača i aktiviste, Erdogan je iskoristio aktuelnu geopolitičku situaciju kako bi se ispromovisao u i van Turske.

Osim toga, predsedniku Turske se zamera i činjenica da je u korektnim odnosima sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, pa ga pojedini zapadni mediji nazivaju "ruskom pudlicom", što je dovelo do toga da je savetnik za nacionalnu bezbednost u administraciji Donalda Trampa Džon Bolton izjavio da bi članstvo Turske u NATO-u moglo da se nađe pod znakom pitanja 2023. godine. 

Turska ostaje članica NATO-a

"Pre je moguće da Turska bude mrtvorođenče u NATO-u, nego da izgubi status punopravnog člana Alijanse", poručuje bivši ambasador Jugoslavije u Turskoj Vladislav Jovanović za RT Balkan.

On ukazuje na to da je Turska dugo sanjala da postane deo Evrope i zapadnog sveta, ali da su se, u međuvremenu, stvari promenile.

"Turska je shvatila da ne sme da prihvati da bude samo isturena istočna karaula NATO-a, već da mora da se predstavi kao respektovana regionalna sila. I ona kao takva se sve više afirmiše i iznutra i spolja. Da bi postala sila, ona mora da ozdravi i unapredi odnose sa drugim susednim silama, pre svega sa Rusijom s kojom ima dugu istoriju i ratovanja, ali i mira. To je za nju bitno kako bi mogla da zauzme distancu u odnosu na NATO, bez čega ne bi mogla da se reafirmiše kao regionalna sila", kaže Jovanović i dodaje da će Ankara ostati tu gde jeste, između dva pola, s tim što će pokušaj reafirmacije Turske kao regionalne sile sve više dobijati na značaju.

Ipak, Turska nema nameru da sama napusti NATO, a malo je verovatno da će zemlje članice odlučiti da je odstrane jer je ona i dalje jedina kontinentalna veza Alijanse sa azijskim svetom, tvrdi diplomata.

On ističe da je takva orijentacija Ankare jasna i da se ona neće promeniti, osim ukoliko ne dođe do spoljnopolitičkog sloma ili unutrašnjeg prevrata. 

Da Turska neće okrenuti leđa NATO-u, smatra i dugogodišnji dopisnik iz Turske Vojislav Lalić. On za RT Balkan kaže da je Turska jedna od vodećih država u Alijansi čiji je član već 70 godina. 

"Posle SAD ima najveću armiju i strateški je vezana za NATO", navodi Lalić i dodaje da su izjave o eventualnom izbacivanju Turske iz Alijanse preuranjene i samo deo političke igre.

On podseća na Erdoganovu izjavu da NATO ne bi bio ono što jeste bez Turske i ukazuje da je Ankara glavni oslonac Alijanse na njenom istočnom krilu.

Jovanović navodi da Turska, u međuvremenu, ubrzanim tempom normalizuje odnose sa Egiptom, Izraelom, Iranom i Sirijom.

"Ona se konsoliduje u svojoj okolini, a pokazala je i interesovanje za ulazak u BRIKS, što je kapitalno nova činjenica", napominje bivši ministar spoljnih poslova SRJ. 

Dodaje da je nejasno da li će se to zaista i dogoditi, ali da je već samo pokazivanje takvog interesovanja guranje prsta u oko NATO-a, što Alijansa, sa druge strane, mora da primi bez ljutitog reagovanja.

Ističe da je Turska u specifičnoj situaciji jer je, za razliku od Ujedinjenog Kraljevstva ili Francuske, uspela da olabavi pupčanu vrpcu koja je vezuje za NATO. 

"Turska je toliko značajna čak i kao neaktivna članica, samo je bitno da se ne odlepi u potpunosti i ne počne da se približava nekim drugim državama, poput Rusije, što najverovatnije neće biti slučaj jer je ona, kao i sve druge imperije, uvek želela da očuva svoju samostalnost", kaže Jovanović.

"Može da bude, što je već i sada, geopolitički saveznik Rusije, ali neće se utopiti u blisko savezništvo sa Moskvom, bez velike nužde", navodi on. 

Ulazak Finske i Švedske u NATO pod znakom pitanja

Kada je reč o sprečavanju Finske i Švedske da postanu članice NATO-a, Jovanović kaže da su dva razloga za to. Glavni je taj da se Ankara zarekla da kurdskom pitanju nikada neće dozvoliti da postane "živa politička stvarnost".

"Neće ni da čuju za Švedsku, pa i za Finsku, sve dok ne promene svoj stav prema Kurdima", kaže Jovanović, ali napominje da je tako nešto malo verovatno. 

Pored toga, ističe sagovornik RT Balkan, Turska se ponovo postavlja prema NATO-u kao važan činilac koji se ne sme zanemariti.

Lalić podseća da je Turska još kad su Švedska i Finska odlučile da uđu u NATO, tražila da joj se isporuče svi teroristi koji su pobegli u Skandinaviju i ukidanje embarga na isporuku oružja koji joj je uveden zbog upada u Siriju i Irak.

"Pod pritiskom NATO-a, Turska je pristala da potpiše memorandum na samitu u Madridu kojim su se ove dve zemlje obavezale da ispune te obaveze", kaže dugogodišnji dopisnik iz Turske.

Embargo na isporuku oružja je ukinut, međutim po pitanju ekstradicije Kurda koje Ankara smatra teroristima nije postignuto skoro ništa. Isporučen je samo jedan kriminalac koji je više klasični kriminalac, a ne terorista, navodi Lalić i ukazuje da su još neki zahtevi Turske odbijeni jer određena dela po švedskom zakonu ne predstavljaju terorizam. 

"Problem je u tome što u Švedskoj svako može da kaže šta god želi i to se smatra pravom svih građana, pod uslovom da fizički ne nasrće na nekoga, dok su se u Turskoj mnogi našli na udaru zakona jer su kritikovali Erdogana, a neki su čak i završili u zatvorima", napominje sagovornik RT Balkan.

On dodaje da Turska ne želi samo da blokira Helsinki i Štokholm na putu ka članstvu u NATO-u, već da ima i širi cilj.

"Turska pokušava da natera i ostale zemlje NATO-a da joj isporuče teroriste koji su pobegli iz Turske. Reč je o 600 terorista koji su svi našli utočište upravo u NATO zemljama. One su se dosad oglušavale na zahteve zvanične Ankare", navodi on i ukazuje da imam Fetulah Gulen, koji je osumnjičen za pokušaj državnog udara u Turskoj 2016. godine, mirno živi u Pensilvaniji, te da SAD nemaju nameru da ga izruče, bez obzira na međudržavni ugovor o ekstradiciji.

Erdogan nikad bliži porazu

Nije nemoguće da dođe do radikalnih unutrašnjih promena u Turskoj jer je reč o državi koja je tradicionalno izložena takvim stvarima, kaže Vladislav Jovanović, ali navodi da je Erdogan iskusan i lukav političar kojeg nije lako iznenaditi.

Međutim, kako ističe, u politici ništa nije isključeno.

"Ukoliko stvari budu pod kontrolom sadašnjih vlasti i posle izbora 14. maja, Turska će ići dalje ka jačanju svoje regionalne samostalnosti", navodi Jovanović i dodaje da bi onda veza sa NATO-om postala više simbolična, nego što bi bila ispunjena sadržajem.

Vojislav Lalić, sa druge strane, napominje da su po Erdogana ozbiljniji izazovi na unutrašnjem, nego na spoljnopolitičkom planu.

"On će se prvi put suočiti sa velikim izazovom jer nikada nije bio bliži porazu. Bajden jeste, po dolasku na vlast, rekao da će pomoći opoziciji da svrgne turskog predsednika (ali ne vojnim putem). Međutim, Turska se sada suočava sa najvećom ekonomskom krizom u ovom veku. Inflacija je oko 80 odsto, raste nezaposlenost i pada kurs lire. Sve su to problemi koje većina građana svakodnevno oseća u svom džepu", kaže on.

Lalić navodi da sudbina Erdogana najviše zavisi od opozicionih partija koje pokušavaju da se udruže oko zajedničkog programa. Jedino oko čega su se usaglasile do sada jeste da će ukinuti predsednički i vratiti parlamentarni sistem.

"Problem je u tome što nisu uspeli da se dogovore oko zajedničkog predsedničkog kandidata, a ukoliko se ne dogovore - oni će najviše pomoći Erdoganu da ostane na vlasti", zaključuje Lalić.