Svet
Kada politika umeša prste u olimpijski sport: Dok je Rusije, Zapad neće želeti mir
U antičkoj Grčkoj, primirje su poštovali zaraćeni gradovi-države, omogućavajući sportistima i gledaocima da bezbedno putuju u Olimpiju na takmičenja i ceremonije od vrhunskog sportskog i duhovnog značaja
Zimske olimpijske igre u Milanu i Kortini počinju za nekoliko dana i, da je ispoštovana tradicija, sukob između Rusije i Ukrajine bi bio prekinut, barem tokom trajanja takmičenja.
Ujedinjene nacije i organizatori pozvali su na sedmonedeljni prekid vatre ne samo u Ukrajini, nego širom sveta – kao što to čine svake dve godine tokom održavanja Olimpijskih igara – bilo letnjih, bilo zimskih.
Apelu su se priključile brojne vlade i humanitarne organizacije, čak je i papa Lav Četrnaesti istakao da OI nose "moćnu poruku bratstva" i da će oni koji "zauzimaju položaje vlasti preduzeti konkretne korake ovom prilikom ka deeskalaciji i dijalogu".
Olimpijske igre su obnovljene u svom modernom obliku 1896. godine. Koncept primirja tokom Igara oživeo je skoro pun vek kasnije – 1994. godine, dok je rat besneo kroz bivšu Jugoslaviju.
Prvo moderno olimpijsko primirje, tokom Zimskih igara 1994. u Lilehameru, u Norveškoj, izazvalo je jednodnevnu pauzu u borbama u Sarajevu, omogućavajući konvojima pomoći da dostave hranu i lekove stanovnicima.
U Sidneju, šest godina kasnije, Severna i Južna Koreja zajedno su marširale na ceremoniji otvaranja.
Predloženi vremenski okvir, ovoga puta, trebalo je da počne nedelju dana pre otvaranja ZOI (petak, 30. januar) i trajao bi nedelju dana nakon zatvaranja Paraolimpijskih igara (22. mart). Ovakav predlog podržan je u rezoluciji Generalne skupštine UN.
Primirje tokom igara? Pitajte Vladimira Zelenskog
Generalna skupština UN tradicionalno usvaja rezoluciju kojom se zaraćene strane pozivaju na globalno primirje tokom Igara. Ti predlozi nemaju mehanizme za sprovođenje, a strane uključene u sukobe ih po pravilu ignorišu.
"Mislim da su Olimpijske igre odličan trenutak da simbolizuju mir, da simbolizuju poštovanje međunarodnog prava i da simbolizuju međunarodnu saradnju", rekao je generalni sekretar UN Antonio Gutereš.
Kirsti Koventri, višestruka olimpijska šampionka u plivanju, koja je prošle godine postala prva žena na čelu Međunarodnog olimpijskog komiteta, obratila se Generalnoj skupštini na poslednjem glasanju u novembru.
Gledanje mirnog takmičenja, rekla je, inspirisalo ju je da započne svoje putovanje ka zlatnoj medalji kao mlada devojčica u Zimbabveu.
"Čak i u ovim mračnim vremenima podela, moguće je slaviti našu zajedničku čovečnost i inspirisati nadu u bolju budućnost", rekla je Koventri.
"Sport, a posebno Olimpijske igre, mogu biti redak prostor gde se ljudi susreću ne kao protivnici, već kao ljudska bića. Zato je olimpijsko primirje toliko važno."
Međutim, ni ovoga puta ono nije ispoštovano, a kako ističe AP, nijedan od 17 aktivnih sukoba nije prekinut.
Sukob u Ukrajini je nastavljen, što i ne čudi, kada se pogleda situacija od pre dve godine i Olimpijskih igara u Parizu. Tada je vođa kijevskog režima Vladimir Zelenski odbacio je ideju o "primirju" sa Rusijom, direktno se sukobivši sa jednim od najvećih evropskih partnera – Emanuelom Makronom.
Predsednik Francuske je tada predložio prekid vatre, ali Zelenski, uprkos nameri ruske strane da ideju ispoštuje, nije želeo ni da čuje.
"Prekid vatre ne bi sprečio da Rusi prebace bliže vojnu opremu, a da potom nastave ofanzivu. Meni to zvuči kao neodrživa ideja", izjavio je Zelenski svojevremeno.
On je dodao da bi primirje "išlo naruku neprijatelju".
"Zamislimo na trenutak da dođe do prekida vatre. Pre svega, ne verujemo (ruskom predsedniku Vladimiru) Putinu. Drugo, on neće povući svoje trupe. Treće, ko garantuje da Rusija neće iskoristiti priliku da dovede svoje trupe na našu teritoriju", naveo je tada.
Olimpijske igre kao mesto susreta... Ili možda ne?
Zapadu to očigledno ne smeta, ali poseban problem ima sa početkom Specijalne vojne operacije u Ukrajini, koja je startovala 24. februara 2022. godine, četiri dana pošto je završeno takmičenje na ZOI u Pekingu, pošto ni u jednom tekstu ne propuštaju da spomenu navodno kršenje prakse primirja.
A i kako da im smeta, kada je spomenuta gospođa Koventri, jasno stavila do znanja da ruski sportisti neće imati pravo da predstavljaju svoju zemlju u Milanu i Kortini, čak i u slučaju okončanja sukoba.
"Učešće Rusa ukoliko se postigne mirovni sporazum između Rusije i Ukrajine? U ovoj fazi ništa ne bi promenilo već donetu odluku. Oni će se takmičiti kao neutralni sportisti u individualnim takmičenjima", istakla je nova predsednica MOK-a.
Njene reči imaju posebnu težinu ne samo zbog funkcije koju obavlja, nego i zbog što bi trebalo da predstavlja prekretnicu u odnosu sportskih organizacija prema ruskom sportu. To je čak i napomenuo i ministar sporta Ruske Federacije Mihail Degtarjov, ali i sam Putin.
"Uveren sam da će vaše iskustvo i vaše interesovanje za istinsko promovisanje plemenitih olimpijskih ideala doprineti uspehu ove veoma odgovorne funkcije", napisao je Putin u pismu koje je objavio Kremlj.
Šest meseci kasnije stigla je izjava koja sve to poništava – toliko o Olimpijskim igrama kao mestu susreta.
Ali Međunarodni olimpijski komitet treba posmatrati kao vuka koji možda dlaku menja, ali ćud nikada. Uvek će biti oni koji su povlašćeni i oni koji to nisu. Nažalost, u tu grupu, osim Rusije, spada i Srbija.
Jugoslavija kao žrtva političkih odluka
Svi se dobro sećamo zabrane učešća jugoslovenskih sportista na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. godine – jedan od najdramatičnijih i najsloženijih momenata u istoriji olimpizma na prostoru bivše države.
Tada su sportisti postali kolateralna šteta međunarodne politike, bez lične krivice i bez mogućnosti da utiču na odluke kojima su direktno pogođeni.
Iako formalno nije bila reč o klasičnoj zabrani, posledice donetih odluka imale su isti efekat – Jugoslavija nije smela da nastupi kao država, a čitavi timovi ostali su bez prava učešća.
Zbog političkih okolnosti na ovim prostorima, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je 30. maja 1992. godine usvojio Rezoluciju 757, kojom su SR Jugoslaviji uvedene sveobuhvatne međunarodne sankcije. Sankcije su obuhvatale i sport, sa jasnom preporukom da se jugoslovenskim ekipama i sportistima zabrani učešće na međunarodnim takmičenjima.
Iako MOK formalno nije organ Ujedinjenih nacija, praksa olimpijskog pokreta nalaže poštovanje rezolucija UN. Time je otvoren put za jednu od najtežih odluka u istoriji modernih olimpijskih igara.
Odluka o statusu Jugoslavije doneta je neposredno pred početak Igara. MOK se našao u specifičnoj situaciji – s jedne strane stajala je Rezolucija 757, a s druge olimpijski principi koji naglašavaju individualna prava sportista.
Zapad je opet pronašao "kompromisno" rešenje – Jugoslaviji je zabranjeno da učestvuje kao država, nije dozvoljena ni upotreba imena zemlje, državne zastave i himne, timski sportovi su u potpunosti isključeni, dok su se oni u individualnim sportovima takmičili kao "nezavisni olimpijski učesnici".
Odluka je bila presedan – retko viđen pokušaj da se balansira između političke realnosti i olimpijskih ideala, ali sa izrazito ograničenim dometom.
Svakako najveći udarac pretrpele su jugoslovenske reprezentacije – košarkaši su bili evropski i svetski šampioni u tom trenutku i gotovo izvesno konkurenti za najsjajnije odličje, kao i vaterpolisti, koji tradicionalno dominiraju na svakom takmičenju.
Ovim ekipama nije ostavljena nikakva mogućnost alternativnog nastupa jer koncept "nezavisnih učesnika" ne važi za timske sportove.
S druge strane, pojedinci su stavljeni pred težak izbor – nastupiti bez nacionalnih obeležja ili odustati od najveće sportske scene. Na kraju je mali broj sportista, tačnije njih 58, odlučio da ipak nastupi u španskom gradu.
Jugoslovenski sportisti su tokom Igara bili smešteni odvojeno od nacionalnih timova, bez jasne logističke podrške saveza. Iako su formalno imali status olimpijskih učesnika, njihova svakodnevica bila je znatno teža u odnosu na ostale delegacije.
U takvim uslovima, Jasna Šekarić je osvojila srebro (vazdušna puška) i bronzu (sportski pištolj), a Stevan Pletikosić takođe bronzanu medalju.
Barselona će ostati zapamćena po tome što su jugoslovenski sportisti postali žrtve političkog konteksta, a ovakva odluka jedan o najsnažnijih simbola odnosa sporta i politike u savremenoj istoriji.
Rusija – od potpune izolacije do najstrožih sankcija u savremenom sportu
Učešće ruskih, odnosno sovjetskih sportista na olimpijskim igrama, obeležena je ne samo periodima dominacije i sportskog prestiža, već i dugim fazama izolacije, zabrana i ograničenja bez presedana u modernom olimpijskom pokretu.
Za razliku od većine drugih sportskih sila, Rusija i njeni prethodni državni oblici (Carska Rusija i Sovjetski Savez) više puta su bili potpuno ili delimično isključivani sa najveće sportske smotre, iz različitih razloga – političkih, ideoloških i, u savremenoj eri, disciplinskih.
Ovaj kontinuitet prekida čini ruski slučaj jedinstvenim u istoriji olimpizma i jasno odgovara na pitanje o mešanju politike u sport.
Carska Rusija nije bila stalni učesnik prvih modernih Olimpijskih igara u Atini 1896. godine, a onda je usledio i prvi slučaj faktičke zabrane.
Posle Oktobarske revolucije 1917. i uspostavljanja sovjetske vlasti, Rusija se našla u potpunoj međunarodnoj izolaciji. To se direktno odrazilo i na olimpijski sport.
Sovjetska Rusija nije bila pozvana na Olimpijske igre u Antverpenu (1920). Razlozi su bili višestruki – nepriznavanje nove vlasti, strah zapadnih zemalja od širenja komunizma, politička nestabilnost, navodni građanski rat…
Četiri godine kasnije u Parizu situacija se nije promenila – novonastala država i dalje nije bila deo međunarodnog olimpijskog sistema i ponovo je ostala van Igara, sve do 1952. i Helsinkija. Povratak je bio spektakularan – SSSR je odmah postao jedna od vodećih sportskih sila sveta.
Tokom narednih decenija Sovjeti su redovno osvajali ogroman broj medalja i olimpijski sport postao je važan instrument državnog prestiža i međunarodnog nadmetanja sa Zapadom, pre svega sa Sjedinjenim Američkim Državama.
U ovom periodu nije bilo formalnih zabrana učešća, ali je olimpijski sport bio duboko politizovan.
Onda je došla 1984. godina i bojkot Olimpijskih igara u Los Anđelesu. Odluka je bila direktan odgovor na američki bojkot Igara u Moskvi 1980. godine, nakon sovjetske intervencije u Avganistanu.
Najdramatičniji period u istoriji ruskog olimpijskog sporta započeo je sredinom druge decenije 21. veka.
Istraga Svetske antidoping agencije (VADA) utvrdila je postojanje državnog sistema manipulacije doping kontrolama, što je dovelo do niza sankcija bez presedana.
U Riju (2016) ruskim atletičarima je zabranjeno učešće u celini, dok su sportisti iz drugih disciplina mogli da nastupe samo nakon individualnih provera i pod strogim uslovima.
Primera radi, ti strogi uslovi ne važe za sportiste iz SAD, pošto za njih država može da garantuje, a poznat je i slučaj kada je Američka antidoping agencija (USADA) priznala je da je zataškala slučaje dopinga u svojim redovima, u periodu od 2011. do 2014. godine.
Takođe, profesionalne američke lige (NBA, NFL, MLB, NHL) imaju sopstvena pravila i interne programe testiranja, koji su rezultat kolektivnog pregovaranja između vlasnika liga i igrača putem sindikata.
Dve godine kasnije u Pjongčangu, Rusiji je zabranjen nastup kao državi. Sportisti su mogli da učestvuju isključivo pod nazivom "olimpijski sportisti iz Rusije", bez zastave i himne.
Sankcije su produžene i u Tokiju 2021. godine, a potom i pojačane od početka Specijalne vojne operacije u Ukrajini.
Kroz više od jednog veka olimpijskog nadmetanja, ruski sportisti su prolazili put od potpune izolacije, preko globalne dominacije, do najstrožih sankcija u savremenom sportu.
Nijedna druga sportska nacija nije u tolikoj meri iskusila sve oblike zabrana – od političkih i ideoloških, do disciplinskih i institucionalnih.
Istorija ruskog učešća na Olimpijskim igrama jasno pokazuje da sport, uprkos idealima olimpizma, nikada nije bio potpuno odvojen od globalnih političkih i društvenih procesa.
Live
