Kraj epohe državnih suvereniteta: Važne lekcije iz slučaja otmice Madura  

Nedavni događaji u Venecueli uglavnom su komentarisani na neodgovarjući način. Oni koji ne podržavaju predsednika Veneceuele Nikolasa Madura aplaudirali su njegovoj otmici, drugi su, naprotiv, reagovali sa besom. Oba su podjednako pogrešni načini da uočimo suštinu događaja u Karakasu od 3. januara.

Ključno pitanje nije da li je Maduro "dobar momak" ili "užasan diktator". Ključ za razumevanje je ovog događaja je da smo posle ove otmice definitivno ušli u novu eru, u kojoj suverenitet država više nije priznat od strane dominantne sile, piše francuski politički mislilac Alan de Benoa za sajt "Arkos".

Privremena predsednica Venecuele: Imamo pravo na saradnju sa Rusijom i Kinom

Madurova otmica se dogodila 36 godina nakon otmice panamskog predsednika i bivšeg doušnika CIA Manuela Norijege. I svega mesec dana nakon što je Tramp pomilovao bivšeg predsednika Hondurasa Huana Orlanda Ernandeza, koga je 2024. godine sud u Njujorku osudio na 45 godina zatvora zbog trgovine drogom.

Tramp se na ovaj potez odlučio ne uzimajući u obzir do sada važeće međunarodno pravo i bez odobrenja Kongresa, kao što nalaže američki ustav. Donald Tramp je kidnapovao predsednika jedne suverene države. 

Lekcija koju treba izvući iz ovog događaja, nastavlja De Benoa, jeste da Vašington sada polaže pravo da deluje jednostrano gde god želi, protiv suverenih država ili čak protiv savezničkih zemalja. Od svog osnivanja, Ujedinjene nacije su sebe definisale kao "ligu suverenih država". Međutim, više nema suverenih država.

Dobrovoljno prihvatanje ropstva

Ovo je, takođe, udarac demokratiji, dodaje francuski mislilac, jer se demokratija zasniva na narodnom suverenitetu: Venecuela ne pripada ni Trampu ni Maduru, već venecuelanskom narodu. Tramp nije pozvao na nove izbore u Venecueli, već je, umesto toga, jednostavno saopštio da on od sada vladati nad ovom zemljom.

Trampove evropske pristalice su suverenisti. Od sada, oni će morati da prihvate predsednika koji, kada je u pitanju suverenitet, priznaje samo suverenitet SAD. Dok su italijanske i španske populističke stranke otvoreno radovale zbog Madurovog smenjivanja sa funkcije, samo je Marin Le Pen imala hrabrosti da kritikuje.

"Postoji fundamentalni razlog da se suprotstavimo promeni režima koju su SAD izvele u Venecueli. Suverenitet država nikada nije predmet pregovora, bez obzira na veličinu zemlje, njihovu moć ili kontinent na kome se nalaze. On je nepovrediv i svet. Odreći se ovog principa danas, kada je reč o Venecueli, ili bilo kojoj drugoj državi, ravno je prihvatanju sopstvenog ropstva sutra", navela je.

U tome je je poenta, dramatična promena koju su Evropljani propustili da uoče. Suverene su na Zapadu jedino SAD.

Trampove tvrdnje da je Maduro "jedan od vođa narko-terorizma su jednostavno smešne i nikog nisu ubedile.

"Venecuela nije proizvođač kokaina, a nijedna latinoamerička zemlja ne proizvodi fentanil", kaže francuski politički teoretičar.

Otmica Madura i senka nad njegovom naslednicom: Šta je Amerika znala o Delsi Rodrigez

Maduru će biti suđeno u SAD. Ali, optužba da je on šef nepostojećeg 'Kartela Soles' tiho je odbačena pre nego što je suđenje počelo, a pitanje je da li će suđenje uopšte ikad i početi. Američki ambasador u UN je pribegao drugom obrazloženju: "SAD ne mogu imati protivnike koji kontrolišu najveće svetske rezerve nafte."

Pa, to je barem bilo iskreno priznanje. Reč je, uvek, o nafti (i ostalim važnim resursima). Ili, prema rečima samog Trampa: venecuelanska nafta je "naša" (američka) nafta.

Da bi jednačina bila kompletna, treba uvrstiti Iran i Grenland. Ne možemo se baviti takvim sitnicama kao što su zamršena pitanja suvereniteta, poručuje nam, zapravo, Tramp.  

Kako primećuje brazilski geopolitičar Pepe Eskobar, "imperija haosa" (SAD), sa dugom od preko 38 biliona dolara, nalazi se u takvom stanju da se pretvorila u "imperiju (otvorene) pljačke". Strateška kontrola nad venecuelanskom (i iranskom) naftom je od primarnog značaja za SAD. Oko toga ne može biti cenjkanja.

Tramp je, kao i svi njegovi prethodnici, intervencionista

Madurovo kidnapovanje pokazuje, dodaje De Benoa, da Trampova politika nije izolacionistička. Izolacionizam je nešto drugo. On potiče iz čuvenog, oproštajnog govora Džordža Vašingtona, u kome je pozvao Amerikance da ne sklapaju nikakve trajne dogovore sa stranim silama.

Rjabkov: Rusija insistira na oslobađanju predsednika Venecuele Nikolasa Madura

"Sa naše strane bilo bi  glupo da učestvujemo u promenljivosti politike (Evrope), koje stvaraju njeni savezi i neprijateljstva...", rekao je.

Tramp uopšte ne deli ovaj stav. Kako primećuje De Benoa, on iz govora Vašingtona izvlači samo jedan zaključak: SAD se neće obavezivati na saveze koji im ne donose neposrednu materijalnu korist. A to nije nikakva novost: od 1947. SAD su izvršile preko 70 intervencija promene režima u stranim zemljama.

Tramp je, zaključuje francuski mislilac, intervencionista, kao i svi njegovi prethodnici. Ali, intervencionista koji više ne želi, ili ne može, da se upušta u duge, skupe i, na koncu, bezuspešne ratove, poput onih u Avganistanu ili Vijetnamu. "Nekoliko sati za Madura, nekoliko nedelja za Iran", to je Trampov moto, "jer mi to možemo, pošto imamo najbolju armadu na svetu".

Tramp, svakako, ima i svoje zasluge. Pre svega, on se ne pretvara da se bori za nametanje "liberalne demokratije". U realnom svetu, rekao je Trampov savetnik Stiven Miler, ne važe nikakve "vrednosti", već samo ravnoteža snaga: "Živimo u stvarnom svetu, svetu kojim upravljaju sila, moć i autoritet."

Ko će biti sledeći, pita se De Benoa. Da li će sledeća američka intervencija biti usmerena protiv Irana, Kube, Grenlanda, Kolumbije ili Meksika? Teško je reći.

Šta je, na koncu, sa Evropljanima? Oni su, jednostavno, navikli da se ponašaju kao pokorni vazali.

Oni pričaju o zapadnoj solidarnosti u trenutku kada je "Zapad" nestao; insistiraju na ostanku u NATO-u, koji je u rasulu. Oni se uporno drže starog sveta, "sveta od juče", koji nestaje pred njihovim očima.

Danska premijerka Mete Frederiksen je nedavno izjavila da će se Danska, uprkos svemu, osećati uvek bližom Vašingtonu nego, primer, Parizu. Pre 2.000 godina, grčki istoričar Tukidid je zapisao: "Jaki rade šta hoće, a slabi trpe šta moraju."

Danas su, zaključuje De Benoa, slabi Evropljani.