Upozorenje Džordža Kenana: Ne terajte Rusiju u ćošak

Čuveni američki diplomata i nekadašnji ambasador u Sovjetskom Savezu i Jugoslaviji Džordž Kenan poznat je, između ostalog, po tome što je jedan od retkih koji su predvideli raspad SSSR-a. Ipak, manje je poznato da je on još 1948. godine upozoravao da ruska vlada nikada neće prihvatiti ukrajinsku nezavisnost.

Predviđajući sukob između Moskve i Kijeva, Kenan je izložio detaljne predloge šta bi Vašington trebalo da uradi u slučaju rata između Rusije i nezavisne Ukrajine.

Kenan se pitanju Rusije i Ukrajine vratio četrdesetak godina kasnije, kada je krajem prošlog veka, tada već kao devedesetogodišnjak, upozoravao da bi širenje NATO-a na istok moglo da isprovocira Moskvu i izazove novi hladni rat. O tome u autorskom tekstu za "Forin afers" piše istoričar i autor Kenanove biografije Frenk Kostiljola.

Kenan je Rusiju poznavao bolje nego verovatno bilo koja druga osoba u američkoj vladi. Čak i pre nego što je 1933. godine kao dvadesetdevetogodišnjak doputovao u Moskvu kako bi obavljao funkciju pomoćnika američkog ambasadora u Sovjetskom Savezu, Kenan je naučio ruski i govorio ga tečno, gotovo kao Rus. Tokom svog boravka u sovjetskoj prestonici on se udubljivao u ruske novine i zvanične dokumente, ali i u književnost, pozorište, radio i filmove. Godinama koje je proveo u Sovjetskom Savezu, Kenan je postao blizak ne samo sa velikim brojem Rusa, već i sa celokupnom ruskom kulturom i načinom razmišljanja.

Nakon što je 1946. godine poslao svoj poznati "dugi telegram", u kom je izložio viđenje američke politike prema SSSR-u nakon drugog svetskog rata, Kenan je vraćen u Vašington, da bi godinu dana kasnije u svom članku u "Foren afersu" definisao strategiju "obuzdavanja" širenja sovjetskog uticaja.

Tokom svoje profesionalne karijere, Kenan je bio izuzetno cenjen u američkoj diplomatiji. Ostaće upamćena anegdota kada je na zahtev tadašnjeg pomoćnika državnog sekretara Dina Ačesona jednom kolegi da mu preporuči "osobu poput Kenana" na jednu značajnu funkciju u Stejt departmentu, on odgovorio: "Osoba poput Kenana? Niko nije kao Kenan." Radeći u kancelariji tik do državnog sekretara, Kenan je odigrao ključnu ulogu u formulisanju Maršalovog plana i drugih važnih američkih inicijativa u tom periodu.

I Kenedi tražio savet od Kenana

Kenanov uticaj opao je nakon 1949. godine, kada se usprotivio sve većoj militarizaciji američke spoljne politike, ali je njegov status najvećeg stručnjaka za Rusiju opstao i u narednim godinama. Hari Truman je njegovo mišljenje tražio pre ulaska u Korejski rat, Dvajt Azjenhauer nakon Staljinove smrti, a Džon Kenedi tokom berlinske krize 1961. godine. I pored toga što se otvoreno protivio Vijetnamskom ratu i trci u naoružanju, Kenanov glas mogao se čuti u Stejt departmentu i CIA sve do 90-ih godina dvadesetog veka.

Tokom 2003. godine, devedesetdevetogodišnji Kenan javno se usprotivio invaziji na Irak, a svoje stavove o američkoj spoljnoj politici delio je sve do smrti u 101. godini, u martu 2005. Tokom svoje duge karijere Kenan je govorio i pisao o mnogim temama, između ostalog i o odnosima između Rusije i Ukrajine.

Sumnjičavost prema Ukrajini

U dokumentu nazvanom "Američki ciljevi u vezi sa Rusijom", objavljenom 1948. godine, Kenan je izneo ciljeve koje bi SAD trebalo da zacrtaju u slučaju rata između Rusa i Ukrajinaca. On je shvatao da Ukrajinci "mrze rusku dominaciju, kao i da su njihove nacionalističke organizacije u inostranstvu aktivne i glasne". Samim tim, "bilo bi lako zaključiti" da bi Ukrajina trebalo da bude nezavisna. Ipak, on je smatrao da Amerika ne bi trebalo da podstiče ukrajinski separatizam.

Kenan je već tad uvideo dva problema, koja su ostala aktuelna do danas. Za početak, on je smatrao da se Rusi i Ukrajinci ne mogu lako razlikovati po etničkim merilima. On je jednom prilikom napisao da "nema jasne granice između Rusije i Ukrajine, niti ju je moguće povući". On je takođe smatrao da su privrede Rusije i Ukrajine neraskidivo povezane, a da bi formiranje nezavisne Ukrajine bilo "kao kada bi se plodni i industrijski razvijeni regioni oko Velikih jezera na silu odvojili od SAD".

Od kada su dobili nezavisnost 1991. godine, Ukrajinci su se mučili da povuku jasnu teritorijalnu i etničku granicu između sebe i Rusa, ali i da uspostave ekonomsku nezavisnost od velike Rusije na svojim istočnim međama. Rusija je nakon raspada SSSR-a vešto koristila nezadovoljstvo stanovništva na istoku Ukrajine i svoj položaj kao vodećeg izvoznika energenata da kako bi uticala na ukrajinsku politiku, što je kulminiralo pripajanjem četiri regiona na istoku zemlje prošle godine.

Čak i na vrhuncu Hladnog rata, Kenan je insistirao na tome da "mi (Amerikanci) ne možemo zanemarivati osećanja samih Rusa", zato što će Rusija ostati "najjači nacionalni element" na tom prostoru. Samim tim, svaka realna "dugoročna američka politika mora biti zasnovana na prihvatanju saradnje sa Rusima". Kenan je predviđao da bi nezavisna Ukrajina "mogla da bude održavana jedino silom". Zbog svega toga on je smatrao da u slučaju pobede u Hladnom ratu SAD ne bi trebalo da nameću stvaranje nezavisne Ukrajine.

U slučaju da Ukrajina nezavisnost ostvari samostalno, Kenan je govorio da Amerika u to ne bi trebalo da se meša, bar ne u prvom trenutku. Bilo bi gotovo neizbežno, smatrao je on, da bi nezavisna Ukrajina "bila trn u oku Rusiji". Ukoliko bi do takvog sukoba došlo, Amerika bi trebalo da se založe sa "rešenjem koje uključuje federalizam (u Ukrajini)".

Kenanovi saveti izneti pre 75 godina ostali su relevantni do danas. Federacija, koja bi istočnoj Ukrajini dala široku autonomiju, mogla je da bude rešenje sukoba, koje bi omogućilo obema stranama da žive u miru. Mnogi analitičari pokušavaju da predstave sukob u Ukrajini kao "Putinov rat", ali Kenan je smatrao da bi se manje više svaki snažni ruski vođa pre ili kasnije usprotivio potpunom odvajanju Ukrajine.

Konačno, geografske i demografske realnosti pokazuju da će Rusija dugoročno ostati dominantna sila u ovim "krvavim zemljama". Zarad postizanja regionalne stabilnosti i dugoročne američke bezbednosti, neophodno je razumevanje za ruske, ali i interese drugih naroda u regionu.

U Vašingtonu, ipak, nije imao ko da sluša

Za razliku od Kenana, drugi "kremljolozi"(stručnjaci za Rusiju) nisu predvideli raspad Sovjetskog Saveza, što mu je donelo titulu "proroka kraja Hladnog rata". Ipak, tokom 90-ih godina njegovi pogledi na američko-ruske odnose počeli su sve više da se udaljavaju od konsenzusa koji je postojao u Vašingtonu, a najglasniji je bio savetnik predsednika Bila Klintona za Rusiju (i kritičar ideje suvereniteta država) Strob Talbot.

Klinton i Talbot su posetili Moskvu maja 1995. godine, kada su prisustvovali paradi povodom obeležavanja 50 godina pobede saveznika u Drugom svetskom ratu. Iako je ta poseta američkog predsednika trebalo da simbolizuje nove i poboljšane odnose dve države, predsednik Klinton se na sastanku sa svojim ruskim kolegom Borisom Jeljcinom postavio krajnje agresivno. On je od njega tražio da prihvati širenje NATO-a na istok, ali i učešće Rusije u programu Partnerstvo za mir, pokrenutom kako bi se Rusija umirila. Talbot je tom prilikom priznao da su se "manje više svi bitni igrači u Rusiji, širom političkog spektara, protivili širenju NATO-a".

Do 1997. godine Kenan je bio zabrinut ne samo zbog odluke Vašingtona da odobri članstvo Češke, Mađarske i Poljske u NATO-u, nego i zbog produbljenja vojne i pomorske saradnje sa Ukrajinom. Novoformirane linije podela između Istoka i Zapada primoravale su Ukrajinu i druge države da izaberu stranu, a "Nigde ova pojava nije toliko opasna kao u Ukrajini", upozoravao je Kenan Talbota u privatnom pismu.

On je brinuo da bi zajednička vojna vežba ukrajinskih i NATO trupa u Crnom moru, u kojoj je Rusija odbila da učestvuje, mogla da izazove negativne reakcije u Moskvi koje bi dugoročno imale teške posledice po budućnost američko-ruskih odnosa. Kako se ta vojna vežba uklapa u pokušaje Vašingtona, upitao je Kenan Talbota, da ubedi Mosku da širenje NATO-a prema njenim granicama u Istočnoj Evropi nema vojnih posledica?

Talbot, ipak, nije bio spreman da promeni svoje mišljenje. On je smatrao da će ekonomska slabost Rusije biti dovoljna da je natera da prihvati zapadna rešenja. "Rusija će morati da napusti svoje duboko ukorenjene načine razmišljanja i počeće da sarađuje umesto da dominira nad svojim susedima", napisao je Talbot Kenanu. Rusija će morati da se privikne i prihvati američko vojno prisustvo na svojim granicama, smatrao je on. Klintonova administracija "neće prestati da sarađuje sa Ukrajinom, već će udvostručiti svoje napore da sarađuje sa Rusijom".

Pored Talbotovog navoda da SAD "ove godine planiraju vojne vežbe u Centralnoj Aziji, kao i u regionu Baltika" devedesettrogodišnji Kenan je dopisao dva uzvičnika, šokiran ovim potezom američke diplomatije. Kao i u slučaju Ukrajine, Rusija je odbila da učestvuje u tim vojnim vežbama.

Kenanova promašena predviđanja

Ni Kenan nije bio precizan u svim svojim predviđanjima, pa se može reći da je u velikoj meri potcenio značaj "ukrajinskog nacionalizma". Ipak, njegova predviđanja iz 1948. godine da Rusija neće biti spremna da tek tako prepusti Ukrajinu Zapadu, kao i upozorenja u vezi sa širenjem NATO-a 90-ih godina, pokazala su se kao tačna. Predlozi o federalizaciji Ukrajine mogu, ili su makar mogli u jednom trenutku, da predstavljaju trajno rešenje sukoba u toj istočnoevropskoj zemlji.

Kenan je najveći problem video u onome što je istoričar Pol Kenedi nazvao "prenapregnuti imperijalizam". Tokom Drugog svetskog rata, on je provodio duge prekookeanske letove čitajući knjige Edvarda Gibona o slabljenju i raspadu Rimskog carstva, nakon čega je postao skeptičan po pitanju sposobnosti država, čak i onih najmoćnijih, da dugoročno održavaju vojno prisustvo u udaljenim zemljama. Iako je on potcenio sposobnost SAD da održavaju aktivno vojno prisustvo u Zapadnoj Evropi tokom Hladnog rata, njegova predviđanja ponovo su postala aktuelna po okončanju tok sukoba.

Kako god da se sukob u Ukrajini bude okončao, SAD će biti primorane da održavaju značajno vojno prisustvo na ruskim granicama. Da je danas živ, Kenan bi verovatno upozoravao na opasnost od saterivanja Rusije u ćošak, kao na činjenicu da bi SAD više pažnje trebalo da posvete problemima kod kuće, umesto što ulažu ogromne resurse u gomilanje vojnih snaga na istoku Evrope.