Svet
Liberalne zablude koje su izazvale Rusiju: Zašto je ukrajinska kriza krivica Zapada
Ugledni američki akademik i profesor Univerziteta u Čikagu, Džon Dž. Miršajmer, navija za svoju zemlju, ali intelektualno pošteno uvažava činjenice u vezi sa sukobom u Ukrajini
Prema dominantnom mišljenju na Zapadu, ukrajinska kriza se može skoro isključivo pripisati Rusiji. Argument ide ovako: ruski predsednik Vladimir Putin "anektirao" je Krim zbog dugogodišnje želje da oživi Sovjetski Savez, a možda će na kraju nastojati da "osvoji" i ostatak Ukrajine, kao i druge zemlje u Istočnoj Evropi. U skladu sa ovom tezom Zapada, svrgavanje ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča u februaru 2014. godine bilo je samo izgovor za Putinovu odluku da naredi ruskim snagama da zauzmu deo Ukrajine, piše američki profesor i akademik Džon Dž. Miršajmer.
Međutim, naglašava on, "ova priča je netačna: Sjedinjene Države i njihovi evropski saveznici dele većinu odgovornosti za krizu".
"Osnovni uzrok problema je proširenje NATO-a, centralni element šire strategije koja ima za cilj izmeštanje Ukrajine iz ruske orbite i integraciju u Zapad. Istovremeno, proširenje Evropske unije ka istoku i podrška Zapada pokretu za demokratiju u Ukrajini – počevši od narandžaste revolucije 2004. godine – bili su takođe kritični faktori. Od sredine 1990-ih, ruski lideri uporno se protive proširenju NATO-a, a poslednjih godina jasno su stavili do znanja da neće mirno posmatrati pretvaranje svog strategijski važnog suseda u zapadni bastion. Za Putina, nezakonito svrgavanje demokratski izabranog i proruski orijentisanog predsednika Ukrajine – što je ispravno označio kao puč – bilo je poslednja kap u čaši", navodi Miršajmer.
"Putinova reakcija nije trebalo da bude iznenađenje"
Miršajmer je jedan od američkih intelektualaca, poput profesora Džefrija Saksa, koji objektivnim naučnim činjenicama daju prednost u odnosu na svako političko uverenje. Američki patriota, ali sa izraženim intelektualnim poštenjem.
Uostalom, Miršajmer u svom članku, čiji je naslov upotrebljen i u ovom tekstu ("Zašto je ukrajinska kriza krivica Zapada"), kaže: "Putinova reakcija nije trebalo da bude iznenađenje. Uostalom, Zapad se kretao u dvorište Rusije i ugrožavao njene ključne strateške interese, što je Putin više puta naglašavao. Elite u Sjedinjenim Državama i Evropi su se iznenadile samo zato što se rukovode pogrešnim poimanjem međunarodne politike. One imaju tendenciju da veruju kako logika realizma ima malo značaja u 21. veku i da se Evropa može održati cela i slobodna na osnovu liberalnih principa kao što su vladavina prava, ekonomska međuzavisnost i demokratija."
Pretvaranje Ukrajine u bastion Zapada bila je greška
Zbog toga, Miršajmer daje i neku vrstu dijagnoze ukrajinske krize: "Ali, ova velika strategija nije uspela u Ukrajini. Kriza tamo pokazuje da realpolitika i dalje ima značaj — i države koje je ignorišu to čine na svoju štetu. Lideri Sjedinjenih Država i Evrope napravili su grešku pokušavajući da pretvore Ukrajinu u zapadni bastion na ruskoj granici. Sada kada su posledice postale očigledne, bilo bi još veća greška nastaviti ovu pogrešno zamišljenu politiku."
On u svom tekstu daje opširnu predstavku onoga što se događalo u Evropi krajem prošlog veka, odnosno nakon pada Berlinskog zida i konstatuje da su američki lideri želeli da zadrže NATO u Evropi da bi lakše kontrolisali ujedinjenu Nemačku, a da su ruski bili protiv širenja NATO-a, pretpostavljajući da zapadne kolege razumeju njihovu zabrinutost sa tim u vezi.
Klinton je promenio odnose
To se, navodi Miršajmer, promenilo tek dolaskom Bila Klintona, kog ovih dana, u Epstinovim dokumentima, vidimo u još jednoj od njegovih mračnih uloga.
"Prvi krug proširenja dogodio se 1999. godine i uključio je Češku Republiku, Mađarsku i Poljsku. Drugi krug je usledio 2004; uključivao je Bugarsku, Estoniju, Letoniju, Litvaniju, Rumuniju, Slovačku i Sloveniju. Moskva se od samog početka žestoko žalila. Tokom NATO-ovog bombardovanja bosanskih Srba 1995. godine, na primer, ruski predsednik Boris Jeljcin je rekao: 'Ovo je prvi znak onoga što bi se moglo dogoditi kada NATO dođe pravo do granica Ruske Federacije… Plamen rata mogao bi zahvatiti celu Evropu.' Međutim, Rusi su u to vreme bili previše slabi da zaustave kretanje NATO-a ka istoku, koje, u svakom slučaju, nije izgledalo kao velika pretnja, jer nijedan od novih članova nije delio granicu sa Rusijom, osim malih baltičkih zemalja. Zatim je NATO počeo da gleda još dalje na istok. Na samitu u Bukureštu u aprilu 2008, Alijansa je razmatrala prijem Gruzije i Ukrajine. Administracija Džordža V. Buša podržala je tu ideju, ali Francuska i Nemačka su se protivile iz straha da bi to previše razgnevilo Rusiju. Na kraju, članovi NATO-a postigli su kompromis: Alijansa nije započela formalni proces koji vodi ka članstvu, ali je izdala saopštenje podržavajući težnje Gruzije i Ukrajine i hrabro izjavila: Ove zemlje će postati članice NATO-a."
Kao što se vidi iz Miršajmerovih navoda, ukrajinska kriza ima svoju duboku genezu koja se tiče Srba i Srbije, kao političke i istorijske konstante koja je uvek oslonjena na Rusiju i sa kojom Zapad više od dva veka računa.
Moskva je na vreme upozoravala...
"Moskva, međutim, nije videla (taj) rezultat kao značajan kompromis. Aleksandar Gruško, tadašnji zamenik ruskog ministra spoljnih poslova, rekao je: Članstvo Gruzije i Ukrajine u Alijansi je ogromna strateška greška koja bi imala najozbiljnije posledice za panevropsku bezbednost."
Putin je tvrdio da bi prijem te dve zemlje u NATO predstavljao direktnu pretnju Rusiji. Jedne ruske novine su izvestile da je Putin, dok je razgovarao sa Bušem, veoma jasno nagovestio da ako se Ukrajina prihvati u NATO, ona će prestati da postoji. Situacija sa Gruzijom u avgustu 2008. trebalo je da razjasni sve preostale sumnje u Putinovu odlučnost da spreči Gruziju i Ukrajinu da uđu u NATO, ističe Miršajmer.
Amerikanci su podržali puč u Kijevu
"Trojni paket politike Zapada – proširenje NATO-a, širenje EU i promocija demokratije – dodatno je podgrejao vatru koja je čekala da se razgore. Iskra je došla u novembru 2013. godine, kada je Janukovič odbacio veliki ekonomski sporazum koji je pregovarao sa EU i odlučio da prihvati rusku kontraponudu od 15 milijardi dolara. Ta odluka izazvala je demonstracije protiv vlade koje su eskalirale tokom naredna tri meseca i koje su do sredine februara dovele do smrti oko stotinu demonstranata. Zapadni izaslanici hitno su otputovali u Kijev da reše krizu. Dana 21. februara, vlada i opozicija postigli su sporazum koji je Janukoviču omogućio da ostane na vlasti do održavanja novih izbora. Međutim, sporazum je odmah pao u vodu, a Janukovič je sledećeg dana pobegao u Rusiju. Nova vlada u Kijevu bila je u potpunosti prozapadna i antiruska, a u njenom sastavu bilo je četvoro visokopozicioniranih članova koji su legitimno mogli biti označeni kao neofašisti", navodi američki akademik.
Miršajmer nimalo ne sumnja u američku umešanost u puč izveden 2014. godine na Majdanu u Kijevu.
"Iako puni obim američkog učešća još nije u potpunosti otkriven, jasno je da je Vašington podržao puč. Viktorija Nuland i republikanski senator Džon Mekejn učestvovali su u demonstracijama protiv vlade, a Džefri Pajat, američki ambasador u Ukrajini, proglasio je nakon svrgavanja Janukoviča da je to dan za istorijske knjige. Kako je otkrio jedan procurili telefonski razgovor, Nuland je zagovarala smenu režima i želela je da ukrajinski političar Arsenij Jacenjuk postane premijer u novoj vladi, što se i dogodilo. Nije ni čudo što Rusi svih uverenja misle da je Zapad igrao ulogu u svrgavanju Janukoviča", konstatuje Miršajmer.
Putonove akcije lako je razumeti...
On u jednom pasusu i pojašnjava razloge ruske reakcije na ambiciju širenja, pre svega, NATO pakta na istok.
"Putinove akcije lako je razumeti. Ogromna ravničarska teritorija koju su prešle Napoleonova Francuska, imperijalna Nemačka i nacistička Nemačka da bi udarile na samu Rusiju, čini Ukrajinu državom-putanjom od ogromnog strateškog značaja za Rusiju. Nijedan ruski lider ne bi tolerisao da se vojni savez koji je do nedavno bio smrtni neprijatelj Moskve pomera u Ukrajinu. Takođe, nijedan ruski lider ne bi mirno posmatrao kako Zapad pomaže postavljanje vlade koja je odlučna da integriše Ukrajinu u Zapad", naveo je Miršajmer.
Realisti nisu podržavali širenje NATO-a
Premna Miršajmerovim rečima, većina realista u američkoj politici, kako ih on naziva, smatrala je da NATO ne treba da se širi ka ruskim granicama.
Rusija krajem prošlog veka nije bila u sjajnom stanju, pa su "realisti" imali ambiciju da takva i ostane. "S druge strane, većina liberala je podržavala proširenje, uključujući mnoge ključne članove Klintonove administracije. Oni su verovali da je kraj Hladnog rata temeljno transformisao međunarodnu politiku i da je novi, postnacionalni poredak zamenio realističku logiku koja je nekada vladala Evropom...", navodi Miršajmer.
Ukrajina i Kuba
Miršajmer ističe i činjenicu koju mediji glavnog toka na Zapadu još uvek prenebregavaju: "Takođe se često čuje tvrdnja da Ukrajina ima pravo da odluči sa kim želi da se udruži i da Rusi nemaju pravo da spreče Kijev da se pridruži Zapadu. Ovo je opasan način razmišljanja o spoljnoj politici za Ukrajinu."
"Tužna istina je da moć često određuje pravdu kada je reč o politici velikih sila. Apstraktna prava, kao što je pravo na samoopredeljenje, uglavnom nemaju značaj kada moćne države ulaze u sukob sa slabim državama. Da li je Kuba imala pravo da tokom Hladnog rata formira vojni savez sa Sovjetskim Savezom? Sjedinjene Države sigurno nisu tako mislile, a Rusi na isti način gledaju na Ukrajinu koja se pridružuje Zapadu. U interesu Ukrajine je da razume ove činjenice života i da bude oprezna u odnosu na svog moćnijeg suseda", naveo je on.
Miršajmer je u naučnim krugovima poznat po razvoju neorealističke (ili strukturno realističke) teorije ofanzivnog realizma, koja opisuje interakciju između velikih sila kao prevashodno vođenu racionalnom težnjom ka postizanju regionalne hegemonije u anarhičnom međunarodnom sistemu. Njegovi članci posvećeni Rusiji i Ukrajini, odnosno uticaju Kolektivnog zapada i SAD na sukob u Ukrajini, dostupni su ovde.
Live
