Svet
Od Buša starijeg do Trampa: Rizici, lekcije i nasleđe američkog mešanja na Bliskom istoku
Iako postoje sličnosti sa ratovima protiv Iraka, iranski sukob može se pokazati kao najopasniji do sada
Rat u Iranu je treći Zalivski rat otkako su Sjedinjene Države preuzele ulogu dominantne sile i uticaja na Bliskom istoku. I verovatno je najopasniji od svih.
Razaranje i haos koji se šire regionom potvrđuju status Bliskog istoka kao vodeće svetske fabrike kriza, ali takođe postavljaju pitanja o tome kako i zašto američki predsednici tako često izjavljuju da se više neće mešati u region, samo da bi ponovo bili namamljeni.
Od Drugog svetskog rata, SAD su krenule da svrgavaju vlade na Bliskom istoku u proseku jednom u deceniji, i skoro svaki put su ostavljale zemlju, i SAD, u gorem položaju jer su se na kraju pojavile neočekivane posledice, piše "Gardijan".
Dok Donald Tramp preduzima još jednu promenu režima – ovog puta u Iranu, zemlji od 90 miliona stanovnika – crne slutnje se roje. Vremenski okviri se već produžavaju, a nervoza raste iz dana u dan jer se Tramp kocka sudbinom zemlje o kojoj gotovo ništa ne zna.
Prvi Zalivski rat
Prvi Zalivski rat, 1990-91, bar je bio ograničenog obima, svrhe i trajanja. Kada je Sadam Husein izvršio invaziju na Kuvajt, Džordž H. V. Buš je relativno lako potisnuo snage iračkog lidera, zadržavši podršku šire arapske koalicije delom zato što je sprečio Izrael da se ne umeša. Buš je ispoštovao mandat Saveta bezbednosti UN da oslobodi Kuvajt, ali ne i da izvrši invaziju na Irak čime je kopnena kampanja trajala samo 100 sati.
Taj rat je, ipak, ostavio nasleđe. Kurdi i šiitski muslimani na teži način su shvatili da su ih SAD iskoristile, budući da su bili ohrabreni da ustanu protiv Sadama Huseina i "uzmu stvar u svoje ruke", samo da bi otkrili da je Buš stajao po strani i puštao da ih ubijaju.
Drugo, rat je doveo pola miliona američkih vojnika na Bliski istok i, kako Mark Linč piše u svojoj knjizi "Rušenje regiona", te trupe "simbolično nikada nisu otišle kući, već su se preselile u arhipelag američkih baza preko Zaliva, Levanta i južne Turske, osmišljenih da sprovedu dvostruko obuzdavanje i Iraka i Irana".
Te baze, koje je sada napao Iran, postale su "infrastrukturna osnova američkog primata".
Drugi Zalivski rat
U drugom Zalivskom ratu, poznatom kao rat u Iraku, od 2003. do 2011. godine, Džordž V. Buš je odlučio da Sadam Husein mora da ode zbog navodnog posedovanja oružja za masovno uništenje.
To je značilo da su SAD barem imale prepoznatljiv ratni cilj, iako zasnovan na ogromnom obaveštajnom propustu za koji niko nije preuzeo krivicu.
Bez obzira da li je Vašington krenuo u rat na osnovu laži ili pogrešnog shvatanja, krenuo je ne znajući dovoljno o zemlji koju je napadao ili o snagama koje će osloboditi kada se Sadamova vladavina okonča.
Optimizam u vezi sa posledicama rata bio je toliko dubok jer je želja za ratom bila toliko duboka. U svedočenju pred Kongresom, tadašnji zamenik ministra odbrane Pol Volfovic, rekao je članovima Odbora za oružane snage Predstavničkog doma u februaru 2003. da su Iračani "23 miliona najobrazovanijih ljudi u arapskom svetu koji će nas dočekati kao oslobodioce... Ideja da ćemo zaraditi još neprijatelja ulaskom i rešavanjem onoga što svaki Arapin zna da je jedan od najgorih tirana... je jednostavno besmislica."
Volfovic je odbacio poređenja sa Balkanom i rekao da Irak nema evidenciju o "etničkim milicijama koje se međusobno bore", tako da velike posleratne mirovne snage neće biti potrebne. Takođe je bio uveren da će slobodni Iračani odbaciti islamistički ekstremizam ili teokratsku vladavinu. Priznao je da je svoje argumente delimično zasnivao na ličnim kontaktima.
Još jedan zagovornik rata bio je tadašnji izraelski opozicioni lider Benjamin Netanjahu. "Ako uklonite Sadama, garantujem vam da će to imati ogromne pozitivne posledice širom regiona. I mislim da će ljudi koji sede odmah pored u Iranu, mladi ljudi i mnogi drugi, reći da je vreme takvih režima, takvih despota, prošlo", rekao je. Dogodilo se suprotno. Iran je postao jači, uključujući i unutar Iraka.
Nedavno je Džon Soers, bivši šef MI6 i specijalni predstavnik Velike Britanije u Bagdadu 2003. godine, opisao posledice invazije kao "totalni haos".
"Nije bilo pravog planiranja posledica", rekao je i dodao: "Amerikanci su sedeli zgrčeni u svojim tenkovima i oklopnim vozilima sa reflektujućim naočarima za sunce i teškim šlemovima, bez ikakvog angažovanja sa iračkim narodom. Samo su pretpostavili da će, kada američke snage svrgnu Sadama, irački izgnanici doći, preuzeti vlast i sve će biti super. Pa, ispostavilo se da je potpuno drugačije od toga."
Ipak, upečatljiv aspekt debate pre rata u Iraku bio je obim u kojem je ona uopšte postojala. Poređenja radi, u pripremi za napad na Iran, Trampova administracija je prednost dala obmani i faktoru iznenađenja.
U februaru 2003. godine, američki ministar odbrane Kolin Pauel, smatrao je da je potrebno da ode u UN kako bi napravio jednočasovnu multimedijalnu prezentaciju koja prikazuje kamione i vagone vozova koji navodno "služe kao mobilni proizvodni objekti za biološke agense u Iraku". Kasnije se ispostavilo da su ovi podaci laž, ali ih je Pauel predstavio kako bi se dobila globalna podrška za invaziju.
Sada, nasuprot tome, hodnici Saveta bezbednosti UN su tihi ili ispunjeni Melanijom Tramp koja drži predavanja svetu o pravima deteta u ratno vreme, dok Ministarstvo odbrane istovremeno istražuje da li su SAD odgovorne za bombardovanje osnovne škole za devojčice na jugu Irana, u kojem je poginulo više desetina dece.
Godine 2002, mnogi zvaničnici Stejt departmenta upozorili su na verovatnu cenu i dužinu okupacije, kao i na mogućnost da će korist imati Iran i šiiti u Iraku. Bili su u pravu. Procene se razlikuju, ali rat je verovatno koštao SAD 2 biliona dolara, iznedrio terorističku organizaciju Islamska država i doveo do smrti od 150.000 do milion ljudi, prema različitim procenama.
Insistiranje Tonija Blera da invaziju treba pratiti novim potezom po palestinskom pitanju nije urodilo plodom, ostavljajući pitanje po strani do 2023. godine.
Sadašnji Zalivski rat
Premotajmo unapred do Trampove operacije "Epski bes" i, u poređenju sa 2002. godinom, sve što imamo je epska konfuzija. U nizu intervjua, izjava i telefonskih poziva, Tramp i njegov tim su ponudili sumanuto kontradiktorna opravdanja za rat. Malo šta od toga ide dalje od tvrdnji u stilu "Top Gana".
"Ludi režimi poput Irana, okrenuti proročkim islamskim zabludama, ne mogu imati nuklearno oružje", rekao je ministar rata Pit Hegset.
Iran je bio blizu toga da ima interkontinentalnu balističku raketu koja bi mogla da pogodi Ameriku, tvrdio je drugi zvaničnik administracije.
Stiv Vitkof, Trampov međunarodni izaslanik za sve namene, rekao je da je Iran udaljen nedelju dana od toga da ima materijal za proizvodnju bombi industrijskog kvaliteta.
Potpredsednik Džej Di Vens rekao je da nuklearni pregovori sa Iranom nisu prošli test mirisa, tvrdeći da Iran gradi postrojenja 20 metara pod zemljom i obogaćuje uranijum do 60 posto čistoće. Kao rezultat toga, nuklearna postrojenja koja su "uništena" u napadima prošlog juna morala su ponovo biti uništena.
Sam Tramp je često govorio o "terorističkoj" prirodi režima koja seže 40 godina unazad i o promeni sitog.
Ipak, državni sekretar Marko Rubio predstavio je najneverovatnije obrazloženje. "Znali smo da će biti izraelske akcije. Znali smo da će to izazvati napad na američke snage i znali smo da ćemo, ako ne krenemo preventivno na njih pre nego što pokrenu te napade, pretrpeti veće žrtve", rekao je novinarima.
Izgleda da niko u Beloj kući nije pomislio da bi alternativno rešenje za ovaj rizik moglo biti da se kaže Izraelu da ne napada Iran. Ljudi ponovo pitaju: "Ko je ovde prokleta supersila?" – pitanje koje je postavio Bil Klinton 1996. godine nakon teškog prvog susreta sa Netanjahuom.
Deo problema može biti zato što izraelski i američki politički ciljevi nisu u potpunosti usklađeni.
Strah od iračke krize navodi Trampa da kaže da traži neuhvatljivi iranski ekvivalent osobe koja je zamenila Nikolasa Madura na mestu lidera u Venecueli, Delsi Rodrigez, figuru koja, iako ukorenjena u režimu, može pragmatično da usmeri politiku ka očekivanjima Vašingtona.
Problem je što takvih kandidata u Iranu nema. Sam Tramp je priznao da je "većina ljudi koje su imali na umu mrtva."
Ponekad, međutim, Tramp ne zvuči kao čovek koji samo želi da "raznese krvava vrata" u Iranu; on želi da izazove potpuni kolaps zgrade i spreman je da otvori Pandorinu kutiju tražeći od iranskih kurdskih pobunjenika da mu pomognu u tome.
Ako se Iran raspadne, zemlja će se fragmentisati na nekoliko različitih delova gde bi se pojavile lokalne administracije, često na etničkoj osnovi.
Ogromna većina iranskih prirodnih resursa – nafta, gas i glavni izvori vode – nalaze se van centralne visoravni, u područjima sa nepersijskim zajednicama i značajnim sunitskim muslimanskim stanovništvom.
Nasuprot tome, šiitsko-persijska većina je koncentrisana na centralnoj visoravni, sušnom regionu ograničenom na zapadu planinama Zagros, na severu planinskim vencem Alborz, a na istoku centralnom pustinjom Irana.
Paralele između Zalivskih ratova nisu savršene. Izrael nije bio pokretačka snaga kakva jeste u ovom sukobu, a verovatnoća sunitsko-šiitskog raskola je manja. Zapadne kopnene trupe nisu uključene.
Ali opasnost je u tome što je ovo bio američki projekat kruto usmeren na uništenje pretnje koju predstavlja Iran. Vesnici šoka i straha malo znaju o snagama koje bi mogle da se pojave iz uništene Islamske republike.
Na putu za Bagdad 2003. godine, komandant američkih snaga, general Dejvid Petreus, postavio je čuveno pitanje: "Recite mi kako se ovo završava?" Ono je i dalje relevantno sada.
Live
