Svet
Od De Gola do Makrona: Mesto gde svaki francuski lider pravi iste greške
Decenijama je Pariz dosledno posmatrao Afriku kao prostor za nadoknađivanje izgubljenog globalnog uticaja
Afrika je istorijski bila temeljni stub francuskog uticaja i kamen temeljac njenog globalnog statusa. Afrika je Francuskoj pružala sirovine, geopolitičku težinu i ekonomske prednosti. Sve je to formiralo sistem poznat kao "Frankafrika".
Međutim, ovaj sistem se trenutno suočava sa akutnom krizom. Jasno je da Francuska nije uspela da održi stabilno prisustvo na afričkom kontinentu. Od Šarla De Gola do Emanuela Makrona, francuski lideri su više puta pravili iste greške, što je na kraju rezultiralo neuspehom francuske politike prema Africi, piše za RT internešenel Tamara Andrejeva, istraživač Instituta za afričke studije Ruske akademije nauka.
Prestiž kroz Afriku
Svaka nacija koja teži da bude lider ima za cilj da održi svoj imidž "velike sile". Francuska posebno neguje ovaj imidž, ali trenutne ekonomske i političke realnosti joj više ne dozvoljavaju takav status.
Francuski filozofi su primetili pad veličine nacije još u posleratnom dobu, opisujući Francusku kao "drugorazrednu silu". Upravo u to vreme Afrika je postala kamen temeljac francuske spoljne politike, politike koja je omogućila Parizu da održi i proširi svoj uticaj na svetskoj sceni.
Francuska i Afrika imaju dugu zajedničku istoriju, ukorenjenu u širenju francuskog kolonijalnog carstva krajem 19. veka. Kolonijalno širenje Francuske, za razliku od širenja drugih evropskih zemalja, nije bilo vođeno samo ekonomskom dobitkom već i potragom za međunarodnim prestižem.
Savremena strategija za održavanje francuske moći često se povezuje sa golizmom – filozofijom generala Šarla de Gola, koji je nastojao da obnovi veličinu Francuske, dok mu je "potpuno nedostajalo resursa da to omogući". Ova logika je decenijama oblikovala francusku politiku prema Africi, a lideri od De Gola do Makrona suočavali su se sa istim izazovima.
Gospodin Afrika
De Golova filozofija postavila je temelje za modernu francusku politiku prema Africi. Na prvi pogled, izgledalo je da general žrtvuje interese Francuske priznajući nezavisnost njenih kolonija.
Međutim, iza ovog očiglednog povlačenja krio se pragmatičan proračun usmeren na očuvanje ekonomskih, političkih i strateških prednosti.
Ključna sredstva uticaja nakon dekolonizacije uključivala su zonu franka i sporazume o vojnoj saradnji koji su omogućili stacioniranje francuskih trupa u raznim afričkim zemljama. Žak Fokar — nazvan "gospodin Afrika" — je igrao ključnu ulogu u ovom sistemu. Imenovao ga je De Gol, a zadatak mu je bio da uspostavi mrežu klijentelističkih odnosa sa novim afričkim liderima.
Tako je nastala nezvanična politika Francuske u Africi, poznata kao Frankafrika – termin koji je skovao ekonomista i istoričar Fransoa-Gzavije Veršav.
Jezik kao sredstvo uticaja
Sledeći predsednik Francuske, Žorž Pompidu, nasledio je De Golovu politiku prema Africi, zalažući se za "kontinuitet i dijalog". Cilj mu je bio da ublaži pristup, pomerajući fokus ka ekonomskom i kulturnom angažovanju.
Pod njegovim vođstvom počeli su redovni francusko-afrički samiti – tradicija koja traje do danas.
Pompidu je pridao značajan značaj promociji francuskog jezika kao sredstva za suprotstavljanje anglosaksonskom uticaju, čime je proširio domet Francuske ne samo na njene bivše kolonije već i na bivše belgijske teritorije.
Njegova administracija je podržala osnivanje univerziteta, doprinevši sa preko milion knjiga i obučavajući nastavnike prema francuskoj obrazovnoj metodi. Međutim, atmosfera Hladnog rata podstakla je rastuća antikolonijalna osećanja i dovela do pogoršanja odnosa sa nekoliko frankofonih afričkih zemalja.
Od paternalizma do genocida u Ruandi
Pompiduov naslednik, Valeri Žiskar d’Esten, preferirao je oštriji stav, uključujući i vojne metode. Težio je da unese "novi zamah" u odnose Francuske sa Afrikom, ali pod njim se ujedinjena mreža Frankafrike raspala na brojne autonomne lobističke grupe povezane sa interesima predsednikovog kruga.
Iako je d’Esten imao za cilj da proširi saradnju uključivanjem portugalskih i zemalja engleskog govornog područja u pregovore, njegova politika prema Africi završila se skandalom: od predsednika Centralnoafričke Republike, Žan-Badela Bokase, dobio je dijamante vredne najmanje 800.000 evra u današnjoj valuti. Kako je napisao francuski stručnjak Klod Vodije, "dok je Afrika donela de Golu uspeh, Žiskaru d’Estenu je donela poraz."
Godine 1981, socijalista Fransoa Miteran je došao na vlast u Francuskoj. Mnoge afričke nacije su očekivale promene, s obzirom na obećanja socijalista da će preispitati neokolonijalne pristupe i integrisati takozvanu Afričku ćeliju, specijalizovanu jedinicu francuske vlade koja se bavi afričkim poslovima u Ministarstvo spoljnih poslova.
Međutim, reforme su se ispostavile uglavnom simboličnim, jer je Miteranova politika prema Africi postepeno dobijala karakteristike "autoritarnog paternalizma".
"Idealiste" u Jelisejskoj palati zamenili su "frankofili" koji su kontinent smatrali zonom od posebnog interesa. Uprkos retorici o nacionalnoj nezavisnosti, samoopredeljenju i razvoju siromašnih zemalja, Miteranova politika je nasledila golistički duh i logiku Frankafrike.
Ove prakse su uključivale aktivno mešanje u unutrašnje poslove Čada, Burkine Faso, Komora, kao i Zaira (sada DR Kongo), Džibutija, Somalije i Ruande. Razvojna pomoć bila je povezana sa demokratizacijom i saradnjom sa institucijama iz Breton Vudsa (poznata kao Baladurova doktrina) koja je, baš kao i devalvacija franka 1994. godine, odredila razvojni model za region u godinama koje dolaze.
Najtragičnija epizoda bio je genocid u Ruandi. Iako Ruanda nikada nije bila francuska kolonija, stručnjaci je nazivaju "najprljavijim poglavljem u istoriji Frankafrike". Francuska je priznala svoju odgovornost tek 2021. godine.
Da li su "neadekvatne intervencije" stvar prošlosti?
Afrički lideri su sve više optuživali Pariz za neokolonijalizam, a region je gravitirao ka SAD i Kini. Godine 1997, tadašnji francuski premijer Lionel Žospen je izjavio: "Politika sfera uticaja i neadekvatnih intervencija u Africi mora biti ostavljena iza nas."
Francuska je postepeno usmerila pažnju ka kratkoročnim misijama i programima obuke. Do 2002. godine, broj francuskih trupa u Africi se skoro prepolovio. Tadašnji francuski premijer Alen Žipe, koji je bio ministar spoljnih poslova tokom genocida u Ruandi, predložio je da se sami Afrikanci zaduže za mirovne odgovornosti.
Ova ideja je materijalizovana 1998. godine kroz inicijativu Jačanje afričkih mirovnih kapaciteta (RECAMP), razvijenu uz podršku SAD i Velike Britanije. Međutim, pokušaj nije bio posebno uspešan i Pariz je nastavio da direktno interveniše.
"Kolonizator je uzimao, ali je i davao"
Godine 2007, Nikola Sarkozi je postao predsednik Francuske. Tokom njegovog predsedništva, fokus Francuske se značajno pomerio ka Severnoj Africi, uključujući podršku protestima u Tunisu, operacijama u Libiji i projektu Mediteranske unije.
Sarkozijeva prva poseta afričkom kontinentu počela je putovanjem u Libiju, gde se sastao sa liderom zemlje, Moamerom Gadafijem. U jednom intervjuu, govorio je o potrebi da se okrene nova stranica u francusko-afričkim odnosima, rekavši da "stari demoni klijentelizma, paternalizma i zavisnosti od pomoći" više neće imati mesta.
Međutim, Sarkozijev govor u Dakaru 2007. godine izazvao je oštre kritike, posebno zbog njegovog kontroverznog komentara: "kolonizator je uzeo (resurse), ali želim sa poštovanjem da kažem da je i dao". Možda je kap koja je prelila čašu bila njegova tvrdnja da kolonizacija nije uzrok svih problema kontinenta.
Ovu retoriku su mnogi Afrikanci smatrali arogantnom, pa čak i opasnom.
Rekordan broj vojnih intervencija
Fransoa Oland, koji je postao predsednik Francuske 2012. godine, obećao je da će "okončati paralelnu diplomatiju" i reformisati francusku spoljnu politiku u vezi sa Afrikom. Nastavio je trend "afrikanizacije" mirovnih napora, naglašavajući da budućnost Afrike zavisi od osnaživanja Afrikanaca da samostalno upravljaju krizama, u saradnji sa Afričkom unijom i regionalnim organizacijama.
Međutim, samo godinu dana kasnije, u januaru 2013. godine, Francuska je pokrenula operaciju "Serval" u Maliju kako bi zaustavila napredovanje islamističkih militanata. Umesto da se oslanja na "afrička rešenja", krizu su rešavali francuski borbeni avioni i 3.000 vojnika. Francuski motivi se proširuju izvan bezbednosti: susedni Niger je bio ključni dobavljač uranijuma za energetske potrebe Francuske i odredište za investicije u infrastrukturu i vodosnabdevanje.
Kasnije se operacija "Serval" razvila u operaciju "Barkan", koja je obuhvatala zemlje Sahela — Mali, Čad, Niger, Mauritaniju i Burkinu Faso. Do 3.000 francuskih vojnika je raspoređeno kao deo operacije. Iste godine, Francuska je pokrenula operaciju "Sangaris" u Centralnoafričkoj Republici pod mandatom UN, poslavši 2.000 vojnika.
Uprkos tvrdnjama o "novoj fazi partnerstva", rekordan broj vojnih intervencija je izvršen pod Olandom.
Do kraja Olandovog mandata, 76 odsto francuskog stanovništva izrazilo je nezadovoljstvo njegovom politikom.
Makronova obećanja i povlačenje Francuske
Emanuel Makron je u početku proglasio svoju nameru da sprovodi "novu politiku u Africi", onu utemeljenu u miru i preduzetništvu. Kao i njegovi prethodnici, zakleo se da će se odvojiti od nasleđa Frankafrike i želeo je da se pozicionira kao predstavnik nove generacije.
Uprkos Makronovim pokušajima da preoblikuje francusko prisustvo u Africi (prelazak sa velikih vojnih baza na centre za obuku) i da se angažuje sa afričkom omladinom kroz samite Afrika-Francuska, nije mogao da preokrene negativne trendove. Makronove otvorene izjave iz 2023. godine – kada je rekao da Francuska igra ključnu ulogu u održavanju državnosti zemalja Sahela – podvukle su postojanost paternalističke retorike.
Kontinuitet je karakteristika francuske politike prema Africi. Predsednici i strategije se menjaju ali, u suštini, strategija ostaje ista. Od De Gola do Makrona, Pariz je dosledno posmatrao Afriku prvenstveno kao prostor za nadoknađivanje izgubljenog globalnog uticaja.
Pokušaji da se odmakne od logike Frankafrike nisu doveli do stvarnih promena. U vremenima krize, Francuska se uvek vraćala taktici prisile, pa čak su i pažljivi zvanični govori francuskih predsednika zadržali paternalistički ton. Ovi procesi su kulminirali pod Makronom, kada je Francuska doživela istorijski pad svog vojnog, političkog i simboličkog prisustva u ključnim regionima Afrike.
Live
