"Prestali su da nas doživljavaju kao ljudska bića": Kako je Evropa izazvala genocid u srcu Afrike

"Komšije su nas napustile i ostali smo u izolaciji. Zvali su nas zmijama. Prestali su da nas doživljavaju kao ljudska bića. Samo nekoliko komšija je došlo da pije u baru koji sam ja vodio, najvećem baru u okolini", priseća se Dafrosa, Tutsi koji je preživeo genocid u Ruandi 1994. godine. 

"Pojavile su se pijace i prodavnice u kojima nam je bilo zabranjeno da kupujemo. Tamo su odbili da nam prodaju hranu, na kasi bi nam rekli 'odnesite svoj novac negde drugde.' Od 1990. do 1994. politika je počela sve više da deli ljude. Segregacija je postala uobičajena. U početku nije bilo neprijateljstva u našoj crkvi, ali su u drugim crkvama parohijani bili podeljeni i neki su čak odbijali da pričeste Tutsije.

Stravični događaji u aprilu 1994. godine stavili su tačku na iluziju da će kraj Hladnog rata i "demokratizacija" Afrike dovesti do godina mira i prosperiteta. 

Na 30. godišnjicu početka krvavog genocida u Ruandi RT podseća kako je sve počelo i istražuje da li je tragedija mogla da bude izbegnuta. 

Kako je počelo

Dana 6. aprila 1994. godine dve rakete zemlja-vazduh oborile su avion dok se približavao Kigaliju, glavnom gradu Ruande.

Tadašnji Hutu predsednik Ruande Žuvenal Habijarimana i Hutu predsednik Burundija Siprijen Ntarijamira, na putu sa mirovnih pregovora u Aruši u Tanzaniji, poginuli su u avionskoj nesreći, zajedno sa još sedam putnika.

Vojska, na čelu sa penzionisanim načelnikom štaba Teonesteom Bagosorom, sazvala je privremenu vladu i proglasila da je za napad odgovoran Patriotski front Ruande (RPF) na čelu sa Polom Kagameom. Do tada, RPF, organizacija povezana sa Tutsi izbeglicama iz Ruande, bio je u oružanom sukobu sa vladom dugi niz godina, i sa obronaka države napredovao je ka glavnom gradu. 

Te tragične noći, Bagosora je na sastanku Generalštaba vojske pokušao da pregovara o prenosu vlasti na vojsku, ali se tome protivio Romeo Dalera koji je u to vreme predvodio Misiju Ujedinjenih nacija za pomoć Ruandi (UNAMIR). 

Zaverenici su se prvo rešili umerenih političara. Među žrtvama su bili premijerka Agate Uvilinhijimana, predsednik Ustavnog suda Džozef Kavaruganda, kao i brojni ministri i lideri opozicionih partija. Njihovo ubistvo je u velikoj meri podrilo sve napore otpora.

Bagosorin poziv na "osvetu" podržali su komandanti vojske, lokalne vlasti i politički stručnjaci, a poziv je emitovan je na Radio Televiziji "Libr de mil kolin" i drugim medijima.

100 dana genocida

Masovna ubistva počela su u ruandskoj provinciji Gisenji (koja se smatra uporištem vlasti) samo nekoliko sati nakon pada aviona. Već sledećeg dana proširila su se na još šest provincija, uključujući glavni grad.

Predsednička garda, žandarmerija, omladinski odredi Interahamvea (što u prevodu znači "oni koji se bore zajedno"), i obični ljudi zgrabili su mačete i poljoprivredni alat i ubijali "Tutsije", identifikovane na osnovu dokumenata ili na osnovu navoda suseda. 

Talas smrtonosnog nasilja počeo je da opada kada je RPF zauzeo nove teritorije na severu i istoku Ruande.

U maju i junu 1994. nastavljen je genocid na teritoriji koja nije bila pod kontrolom RPF-a, i kada je većina planiranih žrtava već bila ubijena, zvaničnici su pokušali da usmere nasilje protiv Kagameovih odreda.

Masovna ubistva nenaoružanih ljudi trajala su oko tri meseca i usmrćeno je nekoliko stotina hiljada ljudi. Iako se procene razlikuju u zavisnosti od vremenskog okvira i drugih kriterijuma, prema Vladi Ruande, zvanični broj ubijenih je 1.074.107.

Međunarodna zajednica i kontingent UN stacioniran u Ruandi nisu mogli da se dogovore ni o kakvim korisnim merama i samo su posmatrali kako se tragedija odvija.

Tokom oko stodnevnog genocida, nastavljena je borba RPF-a sa Habjarimaninim režimom, a takođe i sukob unutar vladajućeg režima – između "umerenih" i "radikala" predvođenih Bagosorom, koji su odbili bilo kakve pregovore sa RPF-om. 

Genocid je na kraju zaustavljen, trupe RPF-a predvođene Kagameom ušle su u prestonicu.

RPF se etablirao kao neprikosnovena vladajuća partija u Ruandi i ključni partner za svakog spoljnog igrača u regionu. 

Nakon tragičnih događaja 1994. godine, Ruanda je bila devastirana, njen BDP je dramatično pao, a politički pejzaž u regionu afričkih Velikih jezera potpuno se promenio. 

Genocid u početku nije bio planiran kao potpuna eliminacija svih Tutsija, već kao političko čišćenje realnih ili potencijalnih protivnika režima.

Međutim, situacija je brzo i dramatično izmakla kontroli. 

Uloga Francuske 

Priča se da je Francuska održavala bliske odnose sa ruandskim zvaničnicima odgovornim za genocid, sve do njegove kulminacije.

Mnogi Ruanđani čak veruju da je u leto 1994. kontingent francuskih trupa poslat u zemlju kako bi pomogao bliskim saveznicima Francuske među vladinim zvaničnicima da pobegnu (operacija "Tirkiz").

Došavši na vlast, Pol Kagame je smanjio uticaj Francuske u državi na minimum.

Na zvaničnom nivou, Ruanda je napustila upotrebu francuskog jezika i prešla na engleski. Takođe se pridružila Komonveltu na čelu sa Britanijom. Kagameova vlada je u prvim godinama dobila veliku podršku od SAD, ali kasnije, vođena istorijskim i ekonomskim razlozima, Ruanda je formirala sistem viševektorskog partnerstva koji je bio sve više orijentisan ka istoku – na primer, Kini i UAE.

Odakle su došli "Tutsi" i "Hutu"

Često se tvrdi da su Tutsi i Hutu etničke grupe. To uopšte nije slučaj,  budući da su razlike između ovih nametnutih i zastarelih kategorija prevashodno društvene.

Tutsi i Huti, u vreme kada su ove kategorije bile u upotrebi, govorili su istim jezikom i naseljavali su istu teritoriju. Oni su istorijski bili deo jednog društva i blisko su sarađivali jedni sa drugima. 

U savremenoj Ruandi, podela na Tutsije i Hute je mudro napuštena i zabranjena – svi stanovnici su Ruanđani, a potomci nekadašnjih Huta i Tutsija se odlično slažu.

Što, naravno, ne znači da se ove kategorije u budućnosti ne mogu vratiti, ukoliko neko poželi da započne novi sukob. 

Binarne opozicije su uvek bile važan faktor u razvoju evropske kulture. Ali u tradicionalnim afričkim društvima, hibridni identitet je bio mnogo rasprostranjeniji – osoba se često poistovećuje sa nekoliko društvenih i kulturnih grupa i društvena struktura dozvoljava da se osobama društveni identitet vremenom menja. 

"Tutsi" i "Hutu" su se razgraničili u sklopu istovremenih složenih procesa, poput migracije, asimilacije i podele rada u društvu.

Tutsi su posedovali stoku, i generalno su imali veće prihode i više oružja. Huti su obrađivali zemlju.

Obe grupe su govorile istim jezikom, njihova tradicija i običaji bili su deo jedne kulture. Kulturne granice su često bile zamagljene, a to je služilo kao protivotrov za sukobe.

Na primer, član Tutsi zajednice može postati Hutu, i obrnuto. Pojedini ljudi nisu bili ni u jednoj grupi, ili su se smatrali članovima obe grupe.

U evropskim okvirima, oni su bili jedan narod, ali su predstavljali različite društvene grupe. 

Međutim, nemačkim i kasnijim belgijskim kolonijalistima bio je potreban način da efikasno upravljaju i kontrolišu stanovništvo Ruande-Urundi (kolonijalna teritorija koja je prethodila modernoj Ruandi i Burundiju), posebno zato što su Evropljani bili malobrojni.

Tragajući za modelom kolonijalnog upravljanja, pribegli su teorijama rase koje su u Evropi u to vreme bile popularne (i to ne samo u Nemačkoj).

Na osnovu ovih neosnovanih teorija, viši i svetliji Tutsi, koji su navodno došli sa severa, bili su urođeno superiorniji od debljih i nižih Hutua.

Genocid i porast stanovništva: Velika manipulacija 

Godine 1992. objavljen je izveštaj pod nazivom "Bijond d limits" u kome se upozorava na pretnju prenaseljenosti naše planete.

Izveštaj je objavio "Rimski klub" – jedna od najuticajnijih zakulisnih neprofitnih organizacija koja je ozloglašena zbog svoje borbe sa prenaseljenošću.

Sa ideološkog gledišta, izveštaj je snažno uticao na to kako svet gleda na sukobe u Africi (uključujući one u Ruandi). 

Masovni, višemesečni masakr, tokom kojeg su obični ljudi praktično golim rukama ubijali svoje nenaoružane komšije, kao da je ilustrovao užas u koji bi planeta mogla da zapadne usled prenaseljenosti i nedostatka zemlje, resursa i hrane. 

Nekoliko autoritativnih članaka i monografija objavljenih u Evropi i SAD uverilo je svet da se tragedija u Ruandi dogodila upravo zbog prenaseljenosti. 

Iz toga je izvučen očigledan zaključak da se natalitet na globalnom jugu – od Latinske Amerike do Kine – mora ograničiti kako bi se izbeglo ponavljanje scenarija Ruande u zemljama poput Nigerije ili Kine.

U stvarnosti, "Rimski klub" i pojedine zapadne elite su do ovog zaključka došli radi očuvanja svoje globalne nadmoći i sprečavanja prenošenja moći na Istok i Jug.

Na kraju krajeva, uspon Zapada i kolonijalna ekspanzija bili bi nemogući bez 'demografske eksplozije' koja se nekada dogodila u Evropi.

Mit o prenaseljenosti Zemlje spada među najveće manipulacije informacijama kasnog 20. veka.

Zasnovan je na značajnom broju "stručnih"  izveštaja i naučnih radova, publikacija i diskusija.

Međutim, do druge decenije 21. veka postalo je jasno da je stvarnost mnogo komplikovanija, a demografski rast u zemljama poput Kine, Indije, Etiopije i Nigerije zapravo je obezbedio razvoj infrastrukture, poljoprivrede i omogućio ovim zemljama da iskorene glad.

Danas je sve ovo očigledno, ali 1994. godine genocid u Ruandi je naizgled dokazivao suprotno: da globalna prenaseljenost vodi katastrofama.

Zašto se to dogodilo?

Što se tiče uzroka genocida, sada možemo da tvrdimo da su ga izazvali spoljni i situacioni faktori. Izborna "demokratija" koju je nametnula Francuska nije uzela u obzir tradiciju upravljanja zemljom i klasnu strukturu ruandskog društva.

Zločinci koji su došli na vlast ujedinili su svoje pristalice pod maskom zaštite interesa Huta i podsticali ljude na nasilje, koje je bilo vođeno izazvanom klasnom mržnjom.

U međuvremenu, spoljne snage, uključujući dobavljače oružja i švercere, zaradile su novac od sukoba.

Zapadu je to takođe bilo zgodno kao sredstvo da opravda svoju agendu i zadrži nadmoćnu lidersku poziciju.

Ipak, Francuska je bila teško pogođena genocidom u Ruandi. U stvari, propast Frankafrike i kriza u odnosima između Pariza i Afrike koja je danas dostigla svoj vrhunac, datira iz 1994. godine. 

Ruanda danas ostaje pozitivan primer viševektorske i bespolarne politike karakteristične za Afriku.

Katar i UAE sada su primorani da se takmiče za pažnju Kigalija. Čak i Francuska, uprkos bolnoj i problematičnoj istoriji, ostaje među partnerima Kigalija. Ruanda takođe održava glatke, prijateljske političke odnose sa SAD, Kinom i Rusijom.