Krstaški rat američkih službi: Smrtonosne obmane CIA

Operacija "Ptica rugalica" bila je program velikih razmera Centralne obaveštajne agencije (CIA), koji je započeo tokom prvih godina Hladnog rata. Cilj programa je bila manipulacija američkim i inostranim medijskim organizacijama u čisto propagandne svrhe.

Prema autorki Debori Dejvis, za operaciju "Ptica rugalica" regrutovani su vodeći američki novinari u pravu propagandnu mrežu. Podrška CIA raznim grupama i asocijacijama prvi put je zvanično potvrđena kada je u aprilu 1967. objavljeno da je Nacionalna studentska asocijacija dobijala novac od CIA.

Istrage kongresnog Čerčovog komiteta 1975. razotkrile su, preko operacije "Ptica rugalica", raznovrsne veze CIA sa novinarima i raznim građanskim grupama, u Americi i izvan nje.

Pokretanje ove operacije obično se pripisuje predsedniku Džonu Kenediju. Navodno, njen cilj bila je (samo) "identifikacija izvora curenja informacija iz vlade prisluškivanjem komunikacija novinara".

U stvari, pokušaji CIA i drugih američkih obaveštajnih agencija da utiču na javno mnjenje, kako u SAD, tako i u inostranstvu, daleko su kompleksniji, širi, razgranatiji i stariji od navedenog datuma.

Početak krstaškog pohoda

Njihov trag se može pratiti barem od 1947. godine.

Prema istraživaču Nejtanu Glejzeru, "Kremlj je uspostavio Informbiro (Kominform) u početku Hladnog rata kako bi koordinisao aktivnosti koje su predstavljale oruđe sovjetske spoljne politike". Nakon što je sovjetsko rukovodstvo formiralo Informbiro, međunarodnu komunističku organizaciju, agenti CIA odlučili su da komunističkim grupama pod njegovom kontrolom suprotstave zapadne grupe, uključujući ne samo izrazito antikomunističke i desničarske, već i "druge grupe širom ideološkog spektra".

Mnogi od njih nisu znali da primaju novac od američke obaveštajne agencije, ili su to znale samo vođe. 

Godina 1950. označava početak "Krstaškog rata za slobodu" - još jedne tajne CIA operacije, čiji je cilj bio finansiranje Radija "Slobodna Evropa".

"Kongres za slobodu u kulturi", novi tajni projekat CIA, čija je oblast delovanja bila kultura, osnovan je 26. juna 1950.

Pravila po kojima deluje CIA

Godine 1967. izvestan broj tajnih subvencija koje je CIA davala udruženjima i časopisima postao je javan. Odluka da se agenciji zabrani rad u Americi i da se ubuduće usmeri na inostranstvo, pokrenula je debatu u SAD o njenim aktivnostima.

Časopis "Tajm" je sažeo ovu "dilemu" na sledeći način: "Da li je u slobodnom društvu ispravno i mudro, ili je možda čak i neophodno, da navodno nezavisne organizacije dobijaju tajne subvencije?"

Drugim rečima, CIA je tokom i posle Hladnog rata, u Americi i inostranstvu, pokušavala da usmerava i kontroliše intelektualce, javne radnike, novinare, profesore, studente i, pre svega, buduće lidere. Agencija je širila uticaj pomoću novca koji se uglavnom isplaćivao tajno, odnosno potkupljivanjem - i to joj je, uglavnom, polazilo za rukom.

Kako je za "Saturdej ivning post" 1967. napisao Tomas Brejden, tadašnji predsednik Odbora za obrazovanje Kalifornije i, prema sopstvenom priznanju, agent CIA: "Da li su tajne isplate CIA nemoralne? Kako napori CIA da prikuplja obaveštajne podatke bilo gde mogu da budu sramotni? Nije sramota tražiti od nekog da uradi nešto što bi pomoglo njegovoj zemlji."

"Ljudi koji iznose ove optužbe mora da su naivni, ili nešto još gore. A neki se samo prave da su naivni", smatrao je Brejden. 

On je tvrdio da je CIA delovala u različitim zemljama, i to po sledećim pravilima: "Ograničite novac na iznose koje privatne organizacije mogu da potroše na pravi način. Koristite legitimne, postojeće organizacije; prikrivajte obim američkih interesa; zaštitite integritet organizacije ne zahtevajući od nje da podržava svaki aspekt zvanične američke politike."

Kontaminirane (dez)informacije

Kako tvrdi istraživač Hju Vilford sa Harvardskog univerziteta, krovna organizacija CIA u oblasti informisanja, tokom 60-tih i 70-tih godina, bila je "Nezavisna služba za informisanje". Ona je formirana 1959. godine sa prvobitnim ciljem da se "mladi američki antikomunisti pošalju na omladinski festival u Beču kako bi mogli efikasno da debatuju sa komunističkim organizatorima festivala braneći Sjedinjene Države od komunističkih kritika".

Ovakve "odbrane" nisu bile uvek "efikasne". Političke protivnike trebalo je ućutkati. Ali širenje laži često izaziva neželjene posledice i izmiče kontroli.

Bivši oficir CIA Ralf Mekgi, u knjizi "Smrtonosne obmane: Mojih 25 godina u CIA", tvrdi da je agencija često slala izmišljene vesti novinama kako bi širila ideje koje su odgovarale njenim ciljevima. "Priče koje je CIA podmetala su potom širene dalje, putem drugih novina i u nešto izmenjenom obliku, ili su čak predstavljane kao vest, koju su zatim prepisivali drugi novinari."

Kako upozorava Mekgi, propagandne laži, koje je podmetala CIA kako bi oblikovala javno mnjenje, imale su i povratno negativno dejstvo, "kontaminirajući" informacije koje je prikupljala ova agencija. Primer koji on navodi, na osnovu sopstvenog iskustva je "izmišljotina CIA o pošiljkama oružja koje se navodno šalje pomorskim putem u Vijetnam kako bi agencija dokazala inostranu podršku Vijetkongu".

"CIA je prikupila tone oružja iz komunističkih zemalja iz sopstvenih magacina, utovarila oružje na vijetnamski brod, lažirala vatreni okršaj, a zatim pozvala zapadne novinare kako bi dokazala da Severni Vijetnam šalje pomoć Vijetkongu. Priču su preuzeli drugi izvori informacija i marinci su uskoro počeli da patroliraju vijetnamskom obalom kako bi presreli navodne krijumčare oružja."

Drugim rečima, opasnost od uspešne propagande leži u tome da onaj ko širi dezinformacije i sam poveruje u sopstvene laži kao u istinu.

Prikrivanje ili razotkrivanje?

Godine 1973. "Vašington star njuz" izvestio je da je CIA angažovala više od trideset Amerikanaca koji rade u inostranstvu kao novinari, pozivajući se na internu istragu agencije koju je naredio njen tadašnji direktor Vilijam Kolbi.

Do sličnih zaključaka došao je i kongresni Čerčov komitet 1975, koji je zaključio da CIA "održava mrežu od nekoliko stotina pojedinaca širom sveta", koji obezbeđuju obaveštajne podatke i pokušavaju da utiču na mišljenje korišćenjem bilo otvorene, bilo prikrivene propagande.

Ovi pojedinci, takođe, omogućavaju CIA direktan pristup velikom broju inostranih novina i periodičnih publikacija, brojnim službama za štampu i novinskim agencijama, radio i televizijskim stanicama, komercijalnim izdavačima knjiga i drugim stranim medijima.

Što se tiče medija u SAD, Čerčov komitet je zaključio da je oko 50 odsto američkih novinara angažovano od strane CIA na ovaj ili onaj način. Od toga, "manje od polovine su akreditovani novinari (novinari koji rade na osnovu ugovora) od strane američkih medijskih organizacija. Preostale osobe su 'neakreditovani' slobodni saradnici i predstavnici medija u inostranstvu. Osim toga, više od deset novinskih organizacija i komercijalnih izdavačkih kuća u SAD deluju kao američki agenti u inostranstvu. Neke od ovih organizacija nisu znale da im je CIA obezbedila pokrivanje za njihove aktivnosti."

Teorija i praksa zavere

Novinar Karl Bernstajn, u članku iz oktobra 1977. koji je objavljen u časopisu "Roling stoun", napisao je da je izveštaj Čerčovog komiteta zapravo prikrivao stvarne odnose CIA sa medijima. Bernstajn je naveo i niz novinara i organizacija za koje su mu sami službenici CIA, sa kojima je on vodio intervjue, rekli da rade za CIA.

Kako je CIA odgovarala na ove i slične optužbe?

U depeši iz sedišta CIA u Lengliju iz aprila 1967. piše: "Teorije zavere su često bacale sumnju na našu organizaciju, na primer, lažnim tvrdnjama da je Li Harvi Osvald radio za agenciju. Cilj ove depeše je da pruži materijal za suprotstavljanje i diskreditaciju tvrdnji teoretičara zavere, kako bi sprečila kruženje takvih tvrdnji u drugim zemljama."

CIA je agentima širom sveta naložila da "razgovaraju o problemu publiciteta (CIA) sa prijateljskim kontaktima, posebno političarima i urednicima" i da "upotrebe sredstva za propagandu kako bi opovrgle napade kritičara".

U tu svrhu, dodaje se u depeši, "posebno su prikladni prikazi knjiga i kratki članci."

Nema sumnje da je stanje danas neuporedivo gore nego u doba kada su sprovođene ovakve istrage, poput istrage Čerčovog komiteta. CIA i druge američke obaveštajne službe deluju i sada, u SAD i inostranstvu, a njihovo delovanje i finansiranje odavno je van svake kontrole Kongresa i predsednika. Operacija "Ptica rugalica" danas pripada istoriji samo zato što su je zamenile mnoge slične i daleko obimnije, obaveštajne i propagandne operacije širom sveta.

Američke obaveštajne službe se i danas brane od kritičara optužujući ih da šire "teorije zavere". Kako je na takve optužbe, da širi "teorije zavere", odgovarao američki pisac Gor Vidal, koji se posebno bavio "američkom državom nacionalne bezbednosti"? "Ja se ne bavim teorijom, ja se bavim praksom zavere."