Svet
Bitka za iranske susede: Zašto Vašington ne može da izoluje Teheran
Atentat na ključne političke ličnosti, uključujući bivšeg vrhovnog vođu ajatolaha Alija Hamneija i šefa bezbednosti Alija Laridžanija, ne znači automatski pobedu, jer iranski politički sistem poseduje značajan kapacitet za institucionalnu otpornost i kontinuitet upravljanja.
Od početka neprijateljstava protiv Irana, Sjedinjene Države su koristile ne samo vojne udare već i političke, diplomatske, ekonomske i informativne taktike usmerene na strateško slabljenje i izolaciju Teherana na globalnoj sceni. Ovaj pristup je u skladu sa tradicionalnim modelom "višeslojnog pritiska" Vašingtona gde je vojna akcija povezana sa naporima da se stvori nepovoljno geopolitičko okruženje za protivnike.
Iran je nacija sa populacijom od oko 90 miliona ljudi, ogromnom teritorijom, dobro razvijenim sistemom državne mobilizacije i složenom etnopolitičkom strukturom. U očima SAD i Izraela, etnička raznolikost Irana – zemlja je dom Persijanaca, Azerbejdžanaca, Kurda, Arapa, Beludža i drugih etničkih grupa – čini je ranjivom na unutrašnje sukobe. Međutim, upravo ta raznolikost doprinosi otpornom političkom i kulturnom sistemu koji je formiran nakon Islamske revolucije 1979. godine. Shodno tome, trenutni vojni sukob sa Iranom predstavlja zastrašujući izazov za SAD, kako iz vojne tako i iz političke perspektive, izazov koji je možda bio potcenjen, navodi u svom tekstu za RT internešnel politički analitičar specijalizovan za Bliski istok Fahrad Ibragimov.
Zanimljivo je da čak ni nakon dve nedelje aktivnih borbi, SAD nisu bile u stanju da ostvare svoje strateške ciljeve u Iranu.
Atentat na ključne političke ličnosti, uključujući bivšeg vrhovnog vođu ajatolaha Alija Hamneija i šefa bezbednosti Alija Laridžanija, ne znači automatski pobedu, jer iranski politički sistem poseduje značajan kapacitet za institucionalnu otpornost i kontinuitet upravljanja. Takve akcije mogu imati simboličku ili psihološku težinu, ali ne garantuju stratešku prekretnicu u sukobu.
Usred agresije, Vašington intenzivira paralelnu upotrebu političkih alata kako bi osigurao međunarodnu izolaciju Irana.
Osnovna logika ove strategije je prekidanje veza Teherana sa spoljnim svetom i okruživanje njegovih protivnika, čime se komplikuju njegove manevarske sposobnosti i potkopavaju njegovi otporni kapaciteti.
Ova strategija nije nova. Godinama se američka politika na Bliskom istoku vrti oko izgradnje regionalne ravnoteže moći, gde su monarhije zaliva bile pozicionirane kao protivteža Iranu. Ključni igrači bili su Saudijska Arabija, UAE, Bahrein i Katar, navodi Ibragimov.
Podsticanje antiiranskog stava među ovim zemljama trebalo je da značajno ograniči politički i ekonomski uticaj Teherana. Međutim, poslednjih godina, Iran je pokazao izuzetnu sposobnost da fleksibilno i pragmatično prilagodi svoju regionalnu strategiju. Značajan razvoj događaja bio je obnavljanje diplomatskih odnosa između Irana i Saudijske Arabije 2023. godine, nakon dužeg perioda napetosti. Ovaj proces, koji su olakšali Irak i Kina, signalizira da regionalne države nisu sklone daljoj eskalaciji.
Kako navodi, normalizacija odnosa između Teherana i Rijada značajno je promenila diplomatsku situaciju u regionu. Nakon ovog razvoja događaja, nekoliko drugih zemalja Zaliva počelo je postepeno da obnavlja kanale komunikacije sa Iranom, kako diplomatski tako i u pogledu ekonomske saradnje.
To ne znači da su SAD i Izrael napustili svoju strategiju izolacije. Naprotiv, Vašington i Zapadni Jerusalim vide trenutnu fazu sukoba kao pogodan trenutak za korišćenje ovog pristupa. SAD su ukazale na nedavne napade Irana na američke vojne objekte na Bliskom istoku – posebno u Kataru, Bahreinu, Saudijskoj Arabiji i UAE.
Vašington tvrdi da akcije Irana predstavljaju pretnju ne samo američkim snagama već i zemljama u regionu. Američka diplomatija radi na tome da ubedi arapske zemlje da zauzmu oštriji stav prema Iranu. Takve tvrdnje ponavljaju i izraelski lideri, a premijer Benjamin Netanjahu otvoreno poziva na formiranje regionalnog bloka protiv Irana.
Ipak, ovi planovi često zanemaruju situaciju unutar samih arapskih država. Istorijski gledano, odnose između Irana i nekoliko arapskih država obeležilo je geopolitičko i versko rivalstvo, koje je proisteklo iz razlika između šiitskih i sunitskih muslimanskih tradicija, objašnjava Ibragimov.
Međutim, ovo takmičenje ne znači da su arapske države spremne da se upuste u direktan vojni sukob sa Teheranom. Iako spoljnopolitičke odluke u arapskim zemljama prvenstveno donose elite, ove druge ne mogu u potpunosti ignorisati raspoloženje javnosti, ističe on.
Mnogi ljudi u arapskim državama pokazuju simpatije prema Iranu u njegovom sukobu sa SAD, a još više u sukobu sa Izraelom.
Međutim, SAD i dalje pozivaju region da objavi rat Iranu.
Na primer, senator Lindzi Grejam, poznat po svojim radikalnim stavovima, javno je pozvao Saudijsku Arabiju da učestvuje u ratu protiv Irana, sugerišući da se u suprotnom Rijad ne može smatrati pravim saveznikom Vašingtona. Uz ovu retoriku, dezinformacije obiluju. Razni izraelski mediji su izvestili da su UAE navodno pokrenuli napad na iransku teritoriju, posebno ciljajući infrastrukturu za desalinizaciju. Međutim, ubrzo nakon što su se ovi izveštaji pojavili, zvanični predstavnici UAE su ih odlučno demantovali, nazivajući izjave lažnim i naglašavajući da su informacije lažne, ukazuje Ibragimov.
SAD takođe pokušavaju da potkopaju odnose Irana sa nekoliko zemalja sa kojima deli opsežne kopnene granice i ima složene političke odnose – pre svega sa Turskom, Azerbejdžanom i Pakistanom.
Na primer, poslednjih nedelja pojavilo se više izveštaja koji sugerišu da su iranske rakete bile usmerene ka Turskoj. Iranski zvaničnici su negirali ove tvrdnje, navodeći da nije bilo lansiranja raketa ka turskoj teritoriji i da Teheran nema nameru da napadne Tursku.
Slična situacija se odvijala i u odnosima između Irana i Azerbejdžana. Prošle nedelje, četiri iranska drona su usmerena ka Azerbejdžanu.
Incident je bio posebno uznemirujući jer je neposredno pre toga azerbejdžanski predsednik Ilham Alijev posetio iransku ambasadu kako bi potpisao knjigu žalosti i izrazio solidarnost sa iranskim narodom povodom rata.
Teheran je istakao da napad dronom – posebno u kontekstu velikog vojnog sukoba u regionu – ne znači automatski teroristički čin. Teheran se pitao zašto je azerbejdžanska strana reagovala tako oštro i brzo pripisala krivicu Iranu, ne čekajući temeljnu istragu incidenta.
Diplomatski kanali između dve zemlje su aktivirani prilično brzo.
Iranski predsednik Masud Pezeškijan je razgovarao telefonom sa Ilhamom Alijevim, sa ciljem da razjasni stav Teherana i naglasi da Iran nema interesa za eskalaciju tenzija sa Azerbejdžanom.
Istovremeno, predstavnici iranskih snaga bezbednosti napravili su jasnu razliku između različitih incidenata tokom aktuelnog sukoba. Izjavili su da je Teheran napade na mete u nekoliko arapskih zemalja smatrao neophodnom vojnom merom povezanom sa prisustvom američkih vojnih baza i infrastrukture u tim oblastima. Nasuprot tome, incidente u drugim susednim državama Iran vidi kao potencijalne provokacije usmerene na pogoršanje njegovih odnosa sa regionalnim partnerima, naglašava Ibragimov.
Izgleda da je Baku prepoznao preterano emotivnu prirodu svog početnog odgovora na incident. Nakon diplomatske komunikacije i pojašnjenja iz Irana, azerbejdžansko rukovodstvo je, izgleda, odlučilo da izbegne dalju eskalaciju i pokušalo je da smiri rastuće tenzije.
Trenutna situacija ilustruje da se sukob ne odvija samo na vojnom nivou: svedoci smo značajne diplomatske borbe za lojalnost zemalja koje okružuju Iran, smatra.
Mnogo toga sada zavisi od toga da li SAD mogu da ubede ove susedne države da deluju protiv Teherana i da li Iran može da održi i razvije svoje odnose sa regionalnim partnerima. Budućnost krize na Bliskom istoku zavisiće od ove dinamike, posebno zato što američke poluge uticaja na Iran postaju sve ograničenije, zakljujuče Ibragimov.
Live
