Stvari (obično) nisu onakve kakvim nam se čine. Pogrešne procene i nerazumevanje realnosti dovode do neuspeha ili često postaju uzrok pravih istorijskih katastofa.
Oslanjanje na prizmu sekularne racionalnosti nije adekvatno sredstvo za razumevanje izraelsko-palestinskog sukoba, piše bivši britanski diplomata i obaveštajac Alister Kruk na sajtu "Fondacija strateške kulture". Na primer, ni Iran ni Izrael nisu "obične" nacionalne države, sa kojima se srećemo u Zapadnoj Evropi.
Nije to, uostalom, ni Rusija, sa svojom dugom, složenom i višenacionalnom istorijom, a ni Sjedinjene Američke Države.
Već pre petnaestak godina, nastavlja Kruk, bilo je očigledno da će budućnost Bliskog istoka postati realnost koju definišu religije i verski simboli. U slučaju islama, Palestine i Irana, to je džamija Al Aksa, u slučaju Izraela to je Treći hram.
To su eshatološki koncepti, a eshatologija je uglavnom zatvorena knjiga za većinu sekularnih zapadnjaka. Zapad, uprkos tome, insistira da primeni svoje konceptualne principe na nešto što leži van okvira današnje postmoderne zapadne svesti.
Islamska revolucija nije nacionalni već civilizacijski trijumf
Iran nije nacionalna država, već nešto sasvim drugačije. U intervjuu sa Ričardom Folkom 1979. godine, ajatolah Homeini je to veoma jasno rekao: "Islamska revolucija bila je civilizacijski, a ne nacionalni trijumf". Homeini je istakao i da je osnovna zajednica za muslimane civilizacijska i verska, a ne nacionalna i teritorijalna država.
Homeini je, takođe, objasnio i da teritorijalne suverene države, građene na nacionalno identitetu, ne čine prirodne zajednice na Bliskom istoku, barem na način na koji su to činile u Evropi.
S druge strane, u Izraelu, na izborima 2022, pobedila je struja koja je zahtevala stvaranje "Velikog Izraela": raseljavanje nejevrejskog stanovništva i sprovođenje zakona Halahe – skupa verskih zakona, tradicija i običaja koji se izvode iz Tore i prema kojem treba da se upravljaju svi aspekti svakodnevnog života.
Platforma nove izraelske vlade je izraz eshatološke težnje ka mesijanskom iskupljenju, dodaje bivši britanski diplomata, koja nije nimalo sekularna, niti je formulisana u tonovima prosvetiteljsstva.
Izrael živi u napetom očekivanju jevrejskog mesije
Suština je u sledećem: besmisleno je ubeđivati one koji prihvataju mesijanske vizije u trajno rešenje o dve države u istorijskoj Palestini. Cionisti priželjkuju Armagedon i poraz svih koji nisu Jevreji.
Ovo se ne može posmatrati kao prolazna faza ili puki hir, smatra Kruk. Mesijanizam je bio rukovodeći impuls u judaizmu još od Sabataja Zevija u 1660-im i Jakoba Franka u 18. veku.
Jevrejski istoričar i naučnik Geršom Šolem tačno je predvideo da cionizam – koji se poslednjih decenija povezao sa Likudom i pokretom doseljenika – deluje kao "militantni", "apokaliptični" i "radikalni" mesijanski pokret, koji pokušava da "nametne kraj istorije" i zahteva da se država Izrael posveti masovnoj kontroli stanovništva.
U stvari, oni zahtevaju teritorijalna osvajanja ("Veliki Izrael"), zato što se mi, po njihovom mišljenju, približavamo "kraju vremena" i dolasku jevrejskog mesije...
Šta se dešava u duši Irana
Zapadna mehanistička racionalnost pokazala se podjednako neupotrebljivom i u slučaju Irana. Ovaj rigidni pristup zapadnjaka onemogućava da spoznamo šta se zaista dešava u duši Irana.
Iran, ponovimo to, nije nacionalna država. On je pre nalik na nekadašnju Jugoslaviju, i čine je različiti narodi i konfesije. U Iranu vlada, koja počiva na vrednostima islama, ne može biti uspostavljena na demokratskim principima, koji uopšte nisu univerzalni. Iran ima svoj sopstveni logos.
Svaku vladu u Iranu zato kontroliše neizabrano versko vođstvo islamskih verskih vođa, koji su izvor najvišeg političkog autoriteta. Represija nad islamom u doba šaha Pahlavija bila je temelj na kojem će se pojaviti revolucionarna misao u Iranu.
Za Irance, smatra Kruk, ovo je bio poziv na povratak ranijem načinu postojanja, sa istorijskim i verskim tradicijama koje sežu daleko u prošlost. To je poziv na unutrašnji preobražaj čoveka, koji uključuje borbu protiv ugnjetavanja i brigu o obespravljenim.
Posmatrati Iran kroz prizmu nacionalne države, zaključuje Kruk, znači pogrešno tumačiti Iran. Ograničenja mehanističkog razmišljanja onemogućavaju strancima da shvate put kojim je pošao Iran. I, kako dodaje ovaj bivši diplomata, što uopšte nije nevažno, danas se mladi Iranci sa entuzijazmom vraćaju etosu Islamske revolucije.
U Iranu se sada, očigledno, pojavila nova, veoma radikalna struja, čiji odjeci se šire daleko van granica Irana, dodaje Kruk.
Američka religija Novog Izraela
Da li su, na koncu, Zapad a posebno SAD iskreni prema sebi? Trebalo bi da uzmemo ogledalo i pogledamo se u lice, dodaje on. Odnosno, kako pita Kruk, da li smo mi na Zapadu toliko sekularni i strateški racionalni kao što se predstavljamo?
Američki vojni istoričar Majkl Vlahos, u svom eseju "Amerika je religija", naglašava da ni same SAD nisu imune na mesijanski idealizam. Ovo je trajni motiv, ističe on, koji je duboko usađen u hrišćanstvo.
"Od svog osnivanja, SAD su sa vatrenim religioznim žarom, sledile poziv da 'iskupe čovečanstvo', kazne zle i otpočnu zlatni milenijum na zemlji", piše Vlahos.
Amerika se kroz istoriju čvrsto držala svoje božanske misije kao "Novi Izrael".
Lažno američko jevanđelje
Američka "građanska religija" je neraskidivo povezana sa reformacijom, kalvinističkim hrišćanstvom i protestantizmom. Iako je njeno biblijsko tumačenje postalo sekularno u modernoj, progresivnoj eri, američka religija je i dalje ostala vezana za svoje formativne korene, tvrdi Vlahos.
Amerika nije samo mesijanska po karakteru, opsednuta strašću i revnošću, već manifestuje implicitno biblijsku viziju koja proglašava veru u predodređenost SAD. "Izabrana nacija" se predstavlja kao oruđe Božanske promisli koje igra ulogu "svetski iskupitelj".
Međutim, kako upozorava Vlahos, kao i cionisti u Izraelu, na poslednjim izborima SAD su imale svoj trenutak metamorfoze, koji je pokrenulo 60 godina stalnih poraza na bojnom polju:
Svaka epizoda, u istoriji dugoj 60 godina (1963-2023), vođena kako bi se najzad ispunilo proročanstvo o "globalnom demokratskom milenijumu", završila je vojnim debaklom. "I svaki put, taj san je nestajao", dodaje ovaj autor.
Kako primećuje Vlahos, američki mesijanizam je potom skliznuo u manihejsku karikaturu samog sebe, u kojoj su američke "dobre vesti" zamenjene sveprisutnim zlom i pretnjom upotrebe sile, a svete reči, "sloboda" i "demokratija", iako se još uvek ponavljaju, postale su prazna mantra.
"Američko jevanđelje" više ne propoveda o iskupljenju i pokajanju, već o kažnjavanju "neposlušnih".
Ovaj preokret se dogodio u trenutku – 11. septembra i sa Gvantanamom. "Gotovo preko noći, Amerika je odbacila međunarodno pravo i civilizovane norme i izgradila arhipelag mučenja i proizvoljnog zatvaranja, bez prava žalbe", piše Vlahos.
A to znači da Amerika neće pronaći rešenje za Iran, ni za Izrael, pa ni za samu sebe. SAD su postale prva žrtva sopstvenih zabluda, nesposobne da pravilno procenjuju realnost. I upravo plaćaju cenu te svoje nesposobnosti.