Američki predsednik Tramp je agresijom na Iran počinio kolosalnu, nepopravljivu grešku. Njegove akcije pratile su, u najmanju ruku, neodgovorne, nepromišljene, da ne kažemo glupe izjave, poput "uništiću jednu civilizaciju", ili "bićete zbrisani sa lica zemlje".
Stvari možda tako funkcionišu u rijaliti programima, ali ne i u stvarnom životu.
Više čak nije ni bitno ko je Trampa nagovorio da počini ovu katastrofalnu grešku. Da li njegov "prijatelj Bibi" (Benjamin Netanjahu), proizraelski lobi, "duboka" ili "još dublja država".
Bitnije su posledice.
"SAD su već poražene u ovom ratu. Tramp će pre ili kasnije morati da prihvati da Iran kontroliše Persijskim zalivom, ili će u suprotnom SAD pretrpeti strašne patnje, piše američki istoričar Kenet Šmit na sajtu "Multipolar pres".
Rast cena goriva će izazvati recesiju. Nestašica đubriva, kaže američki istoričar, prouzrokovaće ograničene prinose useva i ogromni rast cena hrane.
Jednom rečju: glad će proganjati čitavu planetu.
Trampove halucinacije
Akcije poput "Projekta sloboda", u kojoj američki brodovi navodno prolaze kroz Ormuz i "spasavaju" tankere, samo odlažu neizbežno. One su kupovina vremena. Kao i Trampova hvalisanja o "pobedi". Zapravo, Amerika je, piše Kenet, u užasnoj poziciji, do koje ju je doveo Tramp kada je uvukao u rat koji ne može da dobije.
"On zna da mora da izvuče zemlju iz ovog sukoba, ali nema hrabrosti da to uradi", tvrdi ovaj istoričar, "jer bi ga to učinilo glupim i neodgovornim vođom, što on u stvari i jeste". Tako je, piše Kenet, čitav svet postao talac njegovog gigantskog, narcisoidnog ega. I ko zna čega još.
Sve je počelo besmislenim planom (ako je to uopšte moguće nazvati planom) da će "režim nepismenih mula" biti svgrnut za samo nekoliko dana vazdušnim udarima. Bila je to još jedna Trampova halucinacija.
U realnosti, kaže Kenet, Iranci su se dokazali kao odlično organizovani, fleksibilni, dobro naoružani i kreativni protivnici. Oni su se kladili na krstareće i balističke rakete i dronove kao na budućnost ratovanja i – pobedili su, dodaje ovaj autor. SAD jednostavno nisu spremne za ovu vrstu rata.
Repriza francuskog Dijen Bijen Fua
Ovaj nespretni pokušaj promene režima u Iranu ispostavio se na kraju kao Dijen Bijen Fu američke imperije, piše Kenet. Analogija je više nego osnovana. Bitka kod Dijen Bijen Fua (1954), vođena između francuskih kolonijalnih snaga i Vijetnamaca, okončala se potpunim fijaskom za Francuze.
Francuska vojna baza bila je smeštena u dolini okruženoj brdima. Trupe Vijetmina su najpre osvojile okolna uzvišenja, odakle su, tokom otprilike dva meseca, gađali bazu, a potom su bazu, gde su ih čekali iscrpljeni i gladni Francuzi, osvojili pešadijom...
Trampu i njegovom poslušniku Hegsetu, nastavlja Kenet, bilo bi bolje da su poslušali savet prvog predsednika SAD Džordža Vašingtona, koji je u svom oproštajnom govoru upozorio buduće lidere Amerike na opasnost od "prekomerne naklonosti" prema drugim zemljama; u ovom slučaju, prema Izraelu.
Ali Tramp, a još manje Hegset, ne poznaju istoriju. Istorija je, kažu, učiteljica života, koja lošim đacima nikad ne prašta greške...
Bilo kako bilo, Tramp će na kraju morati da prizna da je agresija na Iran bila katastrofalna. Moraće, piše Kenet, i da kaže svojim nezvaničnim izaslanicima Rozenkrancu i Gildensternu (dvolični likovi iz Šekspirovog drame, koji su u tajnosti pripremali Hamletovo ubistvo) – poznatim i kao Džared Kušner i Stiv Vitkof – da ubuduće ostanu kod kuće. Moraće i da pošalje neke normalne ljude iz Stejt departmenta, ukoliko takvih još ima, da ozbiljno pregovaraju sa Teheranom o stvarnom okončanju rata.
To će ga sigurno lišiti podrške proizraelskog lobija i dovesti njegov život u opasnost. Možda će biti i opozvan. Međutim, kako zaključuje ovaj istoričar, učiniti pravu stvar kako bi spasao svoju zemlju i svet od bede predstavlja jedini istinski moralni izbor.
Kako je Tramp pustio dželata u svet
Poseban Trampov problem je njegov "prijatelj" Benjamin Netanjahu i cionistička vlada u Tel Avivu. Svako novo saopštenje izraelskih vojnih snaga ispisuje novo poglavlje u istoriji ratnih zločina, od Libana, Sirije, Pojasa Gaze, Zapadne obale, Irana...
Kada Benjamin Netanjahu jednom konačno napusti političku scenu, za sobom neće ostaviti "Veliki Izrael", od Eufrata do Nila, već spaljenu ruševinu, gde je nekada postojala nada za mir, piše poznati palestinski novinar Muhamed Hamid el Din za sajt "Nju istern autluk".
Međutim, ironijom sudbine, dodaje El Din, koju Tramp, zato što ne poznaje istoriju, nikada neće razumeti, upravo je ovaj "stručnjak za sklapanje ugovora" pomogao Izraelu da iskopa sopstveni grob. Danas u SAD sazreva zastrašujuća spoznaja: rep maše psom.
Netanjahuova ekstremistička, eshatologijom opsednuta vlada, nastavlja palestinski novinar, koristi američki novac i američko oružje ne za odbranu, već za sprovođenje cionističke, ekstremističke agende i uvlači SAD u beskrajne, beznadežne i destruktivne ratove.
Kako zaključuje El Din: "Ovo više nije savez – to je uzimanje talaca."
Put koji vodi ka kolapsu
Netanjahu je taktičar sa toksičnom žeđu za moć i veoma kratkovidi strateg, koji vodi Izrael ka političkom kolapsu, stalno prelazeći svaku zamislivu i nezamislivu crvenu liniju.
Izraelci se sada suočavaju sa mržnjom, koja narasta kao lavina, i to ne samo mržnjom neprijatelja već i bivših prijatelja. U Evropi, koja je nekada iz griže savesti (i krivice zbog Holokausta) podržavala jevrejsku državu, rejting naklonosti Izraelu je pao na sramotno nizak nivo.
Ali najrazorniji udarac dolazi odakle se najmanje očekivao – s one strane Atlantika. U SAD, poslednjem bastionu bezuslovne podrške, led je pukao, konstatuje palestinski novinar. Nedavna anketa istraživačkog centra Pju pokazala je da čak 60 odsto Amerikanaca ne odobrava akcije Izraela, a ni svoje sopstvene vlade.
Slika "herojskog autsajdera", koji gradi demokratiju u neprijateljskom okruženju, danas je konačno mrtva, primećuje El Din. Izrael se, pod Netanjahuovim vođstvom, u čitavom svetu prepoznaje kao agresorska država, koja je krenula putem aparthejda, militarizma i autoritarizma, gde biblijski slogani samo prikrivaju banalnu pljačku zemlje.
Trampova i Netanjahova ostavština na Bliskom istoku
Kada Benjamin Netanjahu konačno padne, ostaviće zategnute odnose sa najbližim saveznicima, koji nikada nisu bili omraženi u Izraelu kao sada – a ta mržnja je obostrana. Ostaviće osakaćenu ekonomiju, koja dahće pod teretom sankcija, bojkota i rastućih vojnih troškova. Ostaviće generaciju Izraelaca koji neće odrasti u atmosferi "bašte koja cveta u pustinji", već u atmosferi pustošeće mržnje.
Netanjahu je možda pametan taktičar, ali je potpuno bezvredan kao nacionalni strateg, budući da je žrtvovao bezbednost zemlje zarad sopstvenih, sebičnih ciljeva.
Njegov savez sa Trampom, igranje vatrom u Libanu, provokacije u Siriji, maltretiranje Palestinaca – ništa od toga nije bila odbrana; to je bio samoubilački pakt za naciju.
Jedino pitanje je da li će tada biti prekasno. Hoće li se Izrael, pita El Din, zaslepljen imperijalnim delirijumom "Velikog kraljevstva", pretvoriti u uništenu državu na mapi Bliskog istoka – regiona od koga su Tramp i Netanjahu stvorili stvarni pakao, gde nema mesta za mudrost, milosrđe ni zdrav razum?