Koliko košta umirivanje savesti bivših kolonizatora?

Američka novinarka britanskog Bi-Bi-Sija Lora Treveljan nedavno je objavila da njena porodica, koja je tokom XIX veka posedovala šest plantaža šećerne trske i preko hiljadu robova, namerava da plati odštetu stanovnicima karipske ostrvske države Grenada u vrednosti od 100.000 funti za svoje vekovne grehe.

U novom autorskom tekstu za "Telegraf", kolumnista Majkl Dikon ukazuje na, kako navodi,  "apsurdnost takvog poteza".

Pored činjenice da se današnjih 100.000 funti ne može porediti sa generacijskim profitom koji su Treveljani ostvarili od eksploatacije robova, Dikon podseća da se njihovo porodično stablo proteže dalje od "kapitalističkih robovlasnika".

Istraživanjem rodoslova Lore Treveljan, Dikon je došao do otkrića da je među njenim precima i određeni (i omraženi) ser Čarls Treveljan, koji je bio kolonijalni administrator Irske u prvoj polovini XIX veka.

Ser Čarls je, navodi autor, izjavio da su Irci zaslužili tragičnu glad koja je odnela preko milion života 1840-ih zato što su "nezahvalni" i "lenji" i da ta tragedija predstavlja božiju kaznu.

Da li bi onda trebalo i Ircima da plati odštetu, i koliku? Teško je odoleti zaključku da takvo individualno plaćanje (srazmerno skromne) odštete služi malo čemu sem hranjenja ega onih koji je plaćaju, naveo je Dikon.

Prateći logiku Angloamerikanaca čije živote retroaktivno definiše istorijska krivica njihovih predaka, Dikon ukazuje da bi onda i Italijani trebalo da se osećaju krivi, zbog robova koje su imali u Rimskom carstvu, kao i Marokanci, Indijci, sadašnji žitelji predela drevne Mesopotamije, itd.

"U nekim delovima sveta, naravno, ropstvo postoji i danas. Ipak, iz nekog razloga, izgleda da nismo posebno zainteresovani za to. Čini se da se mnogo više brinemo o robovima koji su odavno mrtvi, nego o robovima koji su još uvek živi", piše autor, ukazujući na apsurd, a pre svega licemerje, takvog dušebrižništva.