Svet
Dobrodošli u postamerički svet: SAD su potpuno izgubile rat u Iranu i geopolitički uticaj
Vašington ne može da preokrene ili kontroliše posledice gubitka ratu na Bliskom istoku, ocenjuje američki politikolog Robert Kejgan, suprug Viktorije Nuland
Teško je setiti se kada su Sjedinjene Države pretrpele potpuni poraz u sukobu čije se posledice ne mogu ni popraviti ni ignorisati kao što je slučaj u ratu protiv Irana, piše za "Atlantik" Robert Kejgan, američki politikolog i suprug bivše zvaničnice Stejt departmenta Viktorije Nuland.
Katastrofalni gubici u Perl Harboru, na Filipinima i širom zapadnog Pacifika u prvim mesecima Drugog svetskog rata na kraju su preokrenuti. Porazi u Vijetnamu i Avganistanu bili su skupi, ali nisu naneli trajnu štetu ukupnom položaju Amerike u svetu, jer su bili daleko od glavnih poprišta globalne konkurencije. Početni neuspeh u Iraku je ublažen promenom strategije koja je na kraju ostavila Irak relativno stabilnim i bez pretnje za njegove susede i održala dominaciju Sjedinjenih Država u regionu.
Poraz u sadašnjoj konfrontaciji sa Iranom je potpuno drugačijeg karaktera. Ne može se ni popraviti ni ignorisati. Neće biti povratka na status kvo pre, nikakvog konačnog američkog trijumfa koji će poništiti ili prevazići nanet štetu. Ormuski moreuz neće biti "otvoren", kao što je nekada bio.
Sa kontrolom nad moreuzom, Iran se pojavljuje kao ključni igrač u regionu i jedan od ključnih igrača u svetu. Uloge Kine i Rusije, kao iranskih saveznika, su ojačane; uloga Sjedinjenih Država je znatno smanjena.
Pad američke moći
Daleko od demonstriranja američke snage, kako su pristalice rata više puta tvrdile, sukob je otkrio Ameriku koja je nepouzdana i nesposobna da završi ono što je započela. To će pokrenuti lančanu reakciju širom sveta dok se prijatelji i neprijatelji prilagođavaju američkom neuspehu.
Predsednik Tramp voli da priča o tome ko ima "karte", ali da li je ostalo još dobrih za igranje nije jasno.
Sjedinjene Države i Izrael su 37 dana napadale Iran sa razornom efikasnošću, ubivši veliki deo rukovodstva zemlje i uništivši većinu njene vojske, ali nisu uspeli da sruše režim niti da od njega iznude čak ni najmanji ustupak. Sada se Trampova administracija nada da će blokada iranskih luka postići ono što masivna sila nije mogla.
Moguće je, naravno, ali režim koji nije mogao biti bačen na kolena posle pet nedelja neumornog vojnog napada verovatno neće popustiti samo pred ekonomskim pritiskom. Niti se plaši besa svog stanovništva - što se videlo na protestima početkom godine.
Neke pristalice rata stoga pozivaju na nastavak vojnih udara, ali ne mogu da objasne kako će još jedna runda bombardovanja postići ono što 37 dana bombardovanja nije. Više vojnih akcija će neizbežno naterati Iran da se iskali na susednim zemljama Zaliva; zagovornici rata takođe nemaju odgovor na to.
Tramp je obustavio napade na Iran ne zato što mu je bilo dosadno, već zato što je Iran napadao vitalna naftna i gasna postrojenja u regionu. Prekretnica se dogodila 18. marta, kada je Izrael bombardovao iransko gasno polje Južni Pars, a Iran je uzvratio napadom na katarski industrijski grad Ras Lafan, najveće svetsko postrojenje za izvoz prirodnog gasa, uzrokujući štetu proizvodnim kapacitetima čija će popravka trajati godinama. Tramp je odgovorio proglašenjem moratorijuma na dalje napade na iranska energetska postrojenja, a zatim proglašenjem prekida vatre, uprkos tome što Iran nije napravio nijedan ustupak.
Računica rizika koja je primorala Trampa da popusti pre mesec dana i dalje važi. Čak i ako bi Tramp sproveo svoju pretnju da će uništiti iransku "civilizaciju" kroz još bombardovanja, Iran bi i dalje mogao da lansira mnogo raketa i dronova pre nego što njegov režim padne – pod pretpostavkom da jeste pao. Samo nekoliko uspešnih udara moglo bi da osakati naftnu i gasnu infrastrukturu regiona godinama, ako ne i decenijama, bacajući svet, i Sjedinjene Države, u dugotrajnu ekonomsku krizu. Čak i ako bi Tramp želeo da bombarduje Iran kao deo strategije izlaska – izgledajući čvrsto kao način da prikrije svoje povlačenje – on to ne može da učini bez rizika ove katastrofe.
Ako ovo nije šah-mat, onda je blizu. Poslednjih dana, Tramp je navodno zatražio od američke obaveštajne zajednice da proceni posledice jednostavnog proglašenja pobede i odlaska. Logičan potez, navodi Kejgan. Nada u kolaps režima nije baš neka strategija, posebno kada je režim već preživeo višestruke vojne i ekonomske udare. Mogao bi pasti sutra, ili za šest meseci, ili nikada. Tramp nema toliko vremena za čekanje, jer cena nafte raste ka 150 ili čak 200 dolara po barelu, inflacija raste, a globalna nestašica hrane i drugih roba počinje da se javlja. Potrebno mu je brže rešenje.
Kako izgleda poraz
Ali svako rešenje osim efikasne predaje Amerike nosi ogromne rizike koje Tramp do sada nije bio spreman da preuzme. Oni koji lakomisleno pozivaju Trampa da "završi posao" retko priznaju cenu. Osim ako SAD nisu spremne na pomorski rat za uklanjanje sadašnjeg iranskog režima, a zatim okupaciju Irana dok nova vlada ne preuzme vlast; osim ako nisu spremne da rizikuju gubitak ratnih brodova koji prevoze tankere kroz sporni moreuz; osim ako nisu spremne da prihvate razornu dugoročnu štetu po proizvodne kapacitete regiona koja bi verovatno proizašla iz iranske odmazde - odustajanje sada može izgledati kao najmanje loša opcija. Kao političko pitanje, Tramp ima veće šanse da preživi poraz nego da preživi mnogo veći, duži i skuplji rat koji bi i dalje mogao da se završi neuspehom.
Poraz za Sjedinjene Države, dakle, nije samo moguć već i verovatan.
Evo kako izgleda poraz.
Ormuski moreuz ostaje pod kontrolom Irana. Uobičajena pretpostavka da će se, na ovaj ili onaj način, moreuz ponovo otvoriti kada se kriza završi je neosnovana. Iran nema interes da se vrati na status kvo pre. Ljudi govore o podele između tvrdolinijaša i umerenih u Teheranu, ali čak i umereni znaju da Iran ne može sebi da priušti da pusti moreuz, bez obzira na to koliko dobar dogovor mislio da može da postigne. Za početak, koliko je pouzdan bilo kakav dogovor sa Trampom? Gotovo se hvalio da je ponovio iznenadni japanski napad na Perl Harbor odobrivši ubistvo iranskog rukovodstva usred pregovora. Iranci ne mogu biti sigurni da Tramp neće odlučiti da ponovo napadne u roku od nekoliko meseci od postizanja dogovora. Takođe znaju da Izraelci mogu ponovo da napadnu, jer se nikada ne osećaju ograničeno da deluju kada smatraju da su im interesi ugroženi.
Ugroženi interesi Izraela
A interesi Izraela će biti ugroženi. Kao što su mnogi iranski stručnjaci primetili, režim u Teheranu trenutno izlazi iz krize mnogo jači nego što je bio pre rata. Ne samo da je zadržao svoj potencijalni nuklearni kapacitet već je i stekao kontrolu nad još efikasnijim oružjem: sposobnošću da drži globalno energetsko tržište kao taoca. Kada Iranci govore o "ponovnom otvaranju" moreuza, oni i dalje misle da moreuz drže pod svojom kontrolom.
Iran će moći ne samo da zahteva putarinu za prolaz, već i da ograniči tranzit na one zemlje sa kojima ima dobre odnose. Ako se neka nacija ponaša na način koji se iranskim vlastima ne sviđa, moći će da je kazne jednostavnim usporavanjem, ili čak pretnjom da će usporiti, protok teretnih brodova te zemlje u i iz moreuza.
Moć zatvaranja ili kontrole protoka brodova kroz moreuz je veća i neposrednija od teorijske moći iranskog nuklearnog programa. Ova poluga će omogućiti liderima u Teheranu da primoraju države da ukinu sankcije i normalizuju odnose ili se suoče sa kaznama. Izrael će se naći izolovaniji nego ikad, kako Iran postaje bogatiji, naoružava se i zadržava svoje mogućnosti da u budućnosti postane nuklearni program. Možda će se čak naći u nemogućnosti da napadne iranske posrednike: u svetu u kojem Iran ima uticaj na snabdevanje energentima toliko zemalja, Izrael bi mogao da se suoči sa ogromnim međunarodnim pritiskom da ne provocira Teheran u Libanu, Gazi ili bilo gde drugde.
Novi status kvo u moreuzu će takođe izazvati značajnu promenu relativne moći i uticaja i regionalno i globalno.
Papirni tigar i rađanje supersile
U regionu, Sjedinjene Države će se pokazati kao papirni tigar, primoravajući zemlje Zaliva i druge arapske države da se prilagode Iranu. Kako su nedavno napisali iranski stručnjaci Ruel Gereht i Rej Takejh, "ekonomije zalivskih arapskih zemalja izgrađene su pod kišobranom američke hegemonije. Oduzmite to – i slobodu plovidbe koja ide uz to – i države Zaliva će neizbežno moliti Teheran."
One neće biti jedine. Sve zemlje koje zavise od energenata iz Zaliva moraće da sklope sopstvene aranžmane sa Iranom. Kakav će izbor imati? Ako Sjedinjene Države sa svojom moćnom mornaricom ne mogu ili neće da otvore moreuz, nijedna koalicija snaga sa samo delićem američkih kapaciteta neće moći.
Anglo-francuska inicijativa za policijsko nadgledanje moreuza nakon prekida vatre je smejurija. Francuski predsednik Emanuel Makron je jasno stavio do znanja da će ova "koalicija" delovati samo u mirnim uslovima u moreuzu: Pratiće brodove, ali samo ako im ne treba pratnja. Pa ipak, sa Iranom pod kontrolom, moreuz neće ponovo biti bezbedan još dugo vremena. Kina verovatno ima određeni uticaj na Teheran, ali čak ni Kina ne može sama da nametne otvaranje moreuza.
Jedan od efekata ove transformacije može biti rastuća pomorska trka velikih sila. U prošlosti, većina svetskih zemalja, uključujući Kinu, računala je na Sjedinjene Države da spreče i reše takve vanredne situacije. Sada su zemlje u Evropi i Aziji koje zavise od pristupa resursima Persijskog zaliva bespomoćne pred gubitkom energetskih zaliha koje su od vitalnog značaja za njihovu ekonomsku i političku stabilnost. Koliko dugo mogu ovo da tolerišu pre nego što počnu da grade sopstvene flote, kao sredstvo za sticanje uticaja u svetu u kome je svako za sebe, gde su red i predvidljivost narušeni?
Američki poraz u Zalivu će imaju i šire globalne posledice. Čitav svet može da vidi da je samo nekoliko nedelja rata sa drugorazrednom silom smanjilo američke zalihe oružja na opasno niske nivoe, bez brzog rešenja na vidiku. U najmanju ruku, američki saveznici u Istočnoj Aziji i Evropi moraju da se zapitaju o američkoj izdržljivosti u slučaju budućih sukoba.
Globalno prilagođavanje post-američkom svetu se ubrzava. Nekada dominantna pozicija Amerike u Zalivu je samo prva od mnogih žrtava.
Live
