Svet
Zašto nova saznanja o sabotaži na Severnom toku (ne)će uticati na odnose SAD i Evrope
Evropa se nalazi u vazalnom odnosu prema Vašingtonu, i nema snage da se odupre, ocenio je Miroslav Stojanović
Bombastična otkrića poznatog američkog novinara Simora Herša da SAD i Norveška stoje iza sabotaže na gasovodima Severni tok 1 i 2, ipak, nisu naišla na reakcije iz evropskih prestonica. Ako uzmemo u obzir da su reakcije evropskih zemljama na američko mešanje u njihova unutrašnja pitanja izostajala i ranije, takav razvoj događaja ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje.
Ruski zvaničnici oštro su reagovali na saznanja koja je Herš izneo. Predsednik ruske Državne dume Vjačeslav Volodin nazvao je predsednika SAD Džozefa Bajdena "teroristom koji naručuje uništenje energetske infrastrukture svojih saveznika", dok je zamenik ministra spoljnih poslova Ruske Federacije Sergej Rjabkov rekao da je "siguran da će se SAD suočiti sa posledicama napada".
Da su Heršovi navodi kredibilni veruje i naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu Aleksandar Mitić.
"Reč je o ozbiljnim optužbama koje dolaze od jednog od najpoznatijih istraživačkih novinara i dobitnika Pulicerove nagrade, koji je često stavljao američku administraciju u težak položaj", rekao je on i dodao da sa te strane nije začuđujuće da su zapadne vlade te optužbe odbacile, a da njihovi analitičari Herša tretiraju kao "konspirologa".
Pobunjenih glasova na Zapadu ipak ima, iako su oni do sada dolazili samo iz redova opozicionih političara. Tako je republikanski senator iz Jute Majk Li rekao da je, "ukoliko su navodi tačni, izvršna vlast jednostrano povela rat protiv nuklearne sile", dok je šef poslaničke grupe partije Alternativa za Nemačku u Bundestagu Tino Krupala rekao da "Heršove tvrdnje moraju biti istražene", kao i da "ukoliko je to tačno, američke trube bi morale da se povuku".
Ukoliko i možemo da razumemo da Vašington i njegovi saveznici nisu želeli da da reaguju na navode jednog nezavisnog novinara, izrazita tajnovitost koja obavija celokupnu istragu incidenta na Severnom toku u zemljama Evropske unije ukazuje da tu dešava nešto sumnjivo.
Iako zvaničnih potvrda još nema, nezvanične informacije koje stižu iz zapadnih medija ukazuju da mnogi ljudi povezani sa tim istragama veruju da bi upravo neka od zapadnih zemalja mogla da stoji iza sabotaža.
Nemački istražitelji, na primer, još nisu objavili nikakve značajnije nalaze, ali ostaju "otvoreni za teorije da je neka zapadna država odgovorna za napade kako bi optužila Rusiju", preneo je početkom februara britanski "Tajms". Pored toga, dvadeset troje diplomata i obaveštajaca iz devet zapadnih država reklo je nedavno "Vašington postu" da "nisu videli nikakve dokaze da Rusija stoji iza sabotaža", kao i da lično ne veruju da je ona odgovorna.
Takvi navodi jasno ukazuju da su mnogi u Evropi svesni da iza napada na gasovod Severni tok ne stoji Rusija, već neki od njihovih saveznika. Da li je reč o sabotaži SAD i Norveške (kako tvrdi Herš), Velike Britanije (kao što su tvrdili predstavnici rusog ministareva odbrane krajem oktobra) ili neke treće zemlje manje je bitno od činjenice da ni jedan evropski lider nije bio spreman čak ni da razmotri mogućnost da pojedine zapadne države, a pre svih SAD, gotovo izvesno sabotiraju projekte sopstvenih saveznika i tako direktno štete evropskom prosperitetu.
Evropa u čvrstom zagrljaju Vašingtona
Evropa je pod potpunom dominacijom SAD i nema naznaka da bi to moglo da se promeni, rekao je za RT Balkan novinar i nekadašnji dopisnik "Politike" iz Berlina Miroslav Stojanović.
"SAD su iskoristile sukob u Ukrajini kako bi transatlantske odnose, koji su godinama unazad škripali, vratile na velika vrata. Evropa se nalazi u vazalnom odnosu prema Vašingtonu, i nema snage da se odupre", rekao je on i dodao da je od toga odustao i francuski predsednik Emanuel Makron, koji se godinama unazad zalagao za "stratešku autonomiju" Evrope u odnosu na SAD.
Kada je reč o Severnom toku, naš sagovornik smatra da se od početka znalo da iza njega stoji neko sa Zapada, samo je bilo pitanje ko je izvršilac.
"Amerikanci su uvek bili protiv Severnog toga, kako za vreme Obame i Trampa, tako i sada. Merkelova je neposredno pre kraja svog poslednjeg mandata dobila potvrdu da neće biti sankcija protiv tog projekta, iako su oba doma američkog Kongresa podržala takvu odluku. Ipak, dešavanja u Ukrajini promenila su sve", rekao je Stojanović.
Da se potezi SAD mogu protumačiti kao akt agresije protiv evropskih zemalja smatra nekadašnji ministar spoljnih poslova SRJ Živadin Jovanović.
"Iako na prvi pogled to deluje kao napad na rusku imovinu, on se dogodio u teritorijalnim vodama suverenih evropskih država. Smatram da je to akt agresije i kršenje svih principa međunarodnih odnosa", rekao je on.
Pojedine evropske zemlje, poput Poljske i baltičkih država, nemaju ništa protiv ovakvog razvoja događaja. Štaviše, oni smatraju da je pojačano američko prisustvo u Evropi pozitivna stvar.
"Poljska danas diktira dosta toga u EU, ona ima gorka iskustva između dve sile, Nemačke i Rusije, tako da u Americi vidi zemlju koja im može pružiti bezbednosne garancije", kaže Stojanović i navodi da su oni pre nekoliko godina želeli da prime deo američkih vojnika koji su trenutno stacionirani u Nemačkoj.
Naš sagovornik, ipak, ne misli da bi Poljska dugoročno mogla da postane jedna od vodećih zemalja EU. "Poljska se osetila ugroženom nakon izlaska Velike Britanije iz EU, koja je do tad bila američki glasnogovornik u toj organizaciji. Mislim da ona sada igra značajnu ulogu, ali da će dugoročno na tom prostoru Nemačka ipak dominirati", zaključuje Stojanović.
Ukoliko se pokaže da su Heršovi navodi tačni, i da SAD i Norveška stoje iza napada na svoje saveznike, kredibilitet NATO-a mogao bi da bude ozbiljno poljuljana. Da do toga ipak neće doći ocenio je Živadin Jovanović.
"To je slučaj bez presedana da jedan saveznik napadne druge saveznike. Međutim, ilustrativno je da države koje su napadnute ćute. Švedska, koja je vršila istragu, te rezultate ne želi da objavi, što je takođe bez presedana. To pokazuje da one nemaju hrabrosti da saopšte istinu", smatra on.
Da će Nemci imati problema da se odupru Amerikancima misli i Aleksandar Mitić, koji navodi da su SAD i pre početka specijalne vojne operacije imale dva jasna cilja: sprečavanje projekta Severni tok 2 i jačanje transatlantskog saveza.
"Berlin je u potpunosti izgubio snagu da se odupre Vašingtonu. Ne verujem da će SAD Nemačkoj dopustiti da vodi neki samostalniju politiku, što se vidi i iz činjenice da se istraga od samog početka podriva", kaže naš sagovornik.
Sukob Berlina i Vašingtona nije novost
Činjenica sa SAD podrivaju Nemačku i rade iza leđa njihovih vlasti nije novost. Informacije da je američka Nacionalna obaveštajna agencija prisluškivala telefone pojedinih nemačkih zvaničnika, među kojima je i nekadašnja nemačka kancelarka Angela Merkel, doveli su do zatezanja nemačko-američkih odnosa sredinom prošle decenije.
To je, ipak, brzo zaboravljeno, a Nemačka je polako počela da iznova prihvata očigledno podređen položaj u odnosu na svog severnoameričkog saveznika. Iako je Merkelova uspela da "progura" projekat Severni tok 2 i pored otvorenog protivljenja ne samo Vašingtona, već i Varšave i Kijeva, vlada Olafa Šolca definitvno je prihvatila da žrtvuje interese sopstvenih građana i privrede kako bi ispoštovala transatlantsko pravoverje.
"Razotkrivanje saznanja o prisluškivanju doveli su do određenih trzavica ali ne i do definitivnog strateškog udaljavanja", naveo je Mitić, dodajući da se to dešavalo u trenutku kada je u Nemačku vodio "daleko jači kancelar".
Međutim, situacija je sada drastično drugačija. Za razliku od svoje prethodnice koja je vodila koliko-toliko homogenu koaliciju partija umerene desnice i levice, Šolc se nalazi na čelu heterogene vlade u kojoj značajne funkcije, uključujući i poziciju ministra spoljnih poslova, drže kadrovi tradicionalno atlantiskičkih i ratobornih Zelenih.
Nesklonost Nemačke i njenog kancelara da zauzmu principijelne stavove pokazala je i nedavna odluka da se Ukrajini pošalju tenkovi "leopard", čemu se Olaf Šolc u prvi mah usprotivio, da bi ubrzo promenio ploču i prihvatio da Kijevu isporuči svoje tenkove nakon što su to uradili i Amerikanci.
Očigledno je da u ovom trenutku u vodećim evropskim zemljama nema lidera koji bi mogli da zauzmu čvršći stav protiv američkog mešanja u njihova unutrašnja pitanja. Međutim, to bi moglo da se promeni, rekao je Živadin Jovanović.
"Mislim da bi dolazak nekog novog vizionarskog lidera mogao da dodatno produbi protivurečnosti u zapadnom savezu. U njemu postoji sve više sukoba, to smo videli tokom trke za vakcine, kao i nedavno sa planiranim gasovodom između Španije i Alžira, a to je samo vrh ledenog brega", dodao je.
"Govori se da je da je ruska intervencija dovela do homogenizacije NATO-a, ali to je samo priča za javnost. Svet se brzo menja i niko ne može ostati imun od tih promena, a trendovi opadanja kohezije u NATO-u već su vidljivi", zaključuje Jovanović.
Kako je Norveška postala jedan od najvećih profitera ukrajinske krize
Heršovi navodi da je u sabotaži učestvovala i Norveška takođe su zanimljivi, iako nisu dobili ni približno isti medijski prostor kao njihovi severnoamerički saveznici. Reč o jednoj od zemalja osnivača NATO-a koja već decenijama blisko sarađuje sa SAD, ali za razliku od svojih skandinavskih komšija i Nemačke nije članica Evropske unije.
Miroslav Stojanović smatra da su navodi o Norveškom učešću u sabotaži uverljivi. "Norvežani su imali interesa za to, oni snabdevaju Evropu gasom i žele tržište koje je pripadalo Rusiji", rekao je on.
Norveška važi za jednog od najvećih izvoznika energenata u Evropi, a od kada je EU prošle godine počela da sankcioniše ruski energetski sektor i "napušta zavisnost od ruskog gasa", Oslo je vrlo brzo postao jedan od glavnih "alternativnih" izvora tog energenta.
Tokom 2021. godine Rusija je bila glavni snabdevač Evropske unije gasom, sa udelom od oko 40 odsto u evropskom uvozu naspram norveških 20. To se drastično promenilo tokom prošle godine, kada se ruski izvoz prepolovio na oko 20 odsto, dok je norveški porastao na 25 procenata, a Oslo je tako postao najveći pojedinačni snabdevač gasa Uniji.
Energetska kriza u ostatku sveta pokazala se kao velika prilika za tu skandinavsku zemlju od oko pet miliona stanovnika, koja je u 2022. godini zabeležila rekordne profite od izvoza nafte i gasa.
Smanjena ponuda i povećana cena energenata usled antiruskih sankcija uticali su na to da Norveška za samo godinu dana od prodaje nafte i gasa ostvari zaradu oko 120 milijardi evra, odnosno čak 94 milijardi više nego prethodne godine.
"Heršovo istraživanje potvrđuje i činjenica da je norveška državna energetska kompanija 'Ekvinor' po prvi put imala veće profite od 'Gasrproma'. Znamo da će Norvežani u budućnosti biti jedni od glavnih dobavljača nafte i gasa u Evropi", naveo je Mitić.
Izveštaj koji su objavile norveške vlasti pokazuje da one u 2023. očekuju novi rast prihoda od prodaje energenata, koji bi mogli da dostignu čak 126 milijardi evra. Samim tim je jasno da Norvežani imaju interes da protok ruskog gasa ka Evropi spreče dugoročno, tako da on ne može da poteče ni u slučaju okončanja sukoba u Ukrajini.
