Beloruska karta ili zašto je Kijev toliko željan da započne novi sukob

Prvi put posle dugo vremena, Belorusija se ponovo našla u centru ukrajinskog sukoba. Više od mesec dana, Vladimir Zelenski upozorava Ukrajince na navodnu pretnju sa severa. Minsk, tvrdi on, sprema se da uđe u "rat" i čak je pretio beloruskom predsedniku Aleksandru Lukašenku preventivnim udarom ili otmicom u stilu Nikolasa Madura.

Kijev pobrojao mete u Belorusiji, Lukašenko poručio: Nije vam potreban sukob sa nama

Retorika je sada došla do tačke gde je Zelenski naredio pripreme za kružnu odbranu gradova u severnim regionima Ukrajine, uključujući i sam Kijev. U međuvremenu, francuski predsednik Emanuel Makron je pozvao Lukašenka prvi put od 2022. godine, očigledno da bi ga ubedio da ne ulazi u sukob.

Problem je što se ništa vidljivo ne dešava na beloruskoj strani granice, piše za "Gazetu" politički analitičar Vitalij Rjumšin. Nema mobilizacije niti neobične koncentracije beloruskih snaga, niti preraspoređivanja ruskih jedinica. Jedini nedavni događaj koji bi se mogao protumačiti kao vojni signal bila je prošlonedeljna rusko-beloruska nuklearna vežba. Ali čak se i to dogodilo u Osipovičkom okrugu, u centru Belorusije, i više se radilo o strateškom odvraćanju nego o bilo kakvoj kopnenoj operaciji protiv Ukrajine.

Očiglednije pitanje je zašto bi Lukašenko uopšte želeo da se pridruži vojnoj operaciji? Takav potez bi bio potpuno nekarakterističan za njega i bio bi suprotan geopolitičkoj ulozi koju je pokušao da izdvoji za Belorusiju.

Lukašenko je uvek nastojao da sačuva manevarski prostor, i to je nastavio da čini nakon 2020. godine, kada je postao de fakto persona non grata na Zapadu, pa čak i nakon što je sukob eskalirao 2022. godine. U ukrajinskoj krizi, Belorusija je uglavnom ostala pasivni posmatrač i taj aranžman je odgovarao Moskvi.

Naravno, ponavljanje napada na Kijev iz februara 2022. može zvučati primamljivo u teoriji. Ali uz svo dužno poštovanje prema Belorusiji, njena vojska nije pogodna za ulogu ovna za razbijanje, posebno u uslovima modernog ratovanja u kojem dominiraju dronovi i stalno praćenje, navodi Rjumšin.

Da li bi moglo biti obrnuto? Možda se Zelenski sprema da prvo udari na Belorusiju, svrgne Lukašenka i otvori drugi front protiv Rusije? Njegov poziv odbegloj opozicionoj liderki Svetlani Tihanovskajoj daje ovoj teoriji izvesnu površinsku logiku, ali vojna realnost je čini duboko neverovatnom.

Poslednja velika ofanzivna operacija ukrajinskih oružanih snaga bio je upad u rusku Kursku oblast. Da bi je sproveo, Kijev je okupio oko 30.000 vojnika, oslabivši svoje pozicije u Donbasu i izgubivši velike oblasti tamo. Čak ni tada, operacija nije uspela da proizvede odlučujući strateški ishod. Ozbiljan napad na Belorusiju zahtevao bi mnogo više resursa. Od tada, ukrajinska vojska je dodatno oslabila i njen trenutni plafon su lokalni kontranapadi u Donbasu, tako da nije u poziciji da otvori novi veliki front.

Niti bi to imalo strateškog smisla. Bilo kakva eskalacija sa Belorusijom rizikovala bi stvaranje još jednog fronta od 1.000 kilometara koji se proteže preko severnog krila Ukrajine, sa direktnim pretnjama Kijevu. Koliko god da je kijevski režim odvojen od stvarnosti, to ne može da ne razume.

Zato trenutnu eskalaciju oko "beloruskog pitanja" treba shvatiti politički, a ne vojno.

Tajming je indikativan. Zelenski je počeo da diže uzbunu baš kada su odnosi između Minska i Vašingtona pokazivali znake otopljavanja. U martu su SAD ublažile sankcije Belorusiji, a Vašington je govorio o ponovnom otvaranju svoje ambasade. Čak se govorilo i o mogućoj poseti Lukašenka Americi i sastanku sa Donaldom Trampom.

Za Kijev je ovo opasno jer se Zelenski plaši da bi elokventni beloruski lider mogao da šarmira Trampa i ubedi ga da poveća pritisak na Ukrajinu kako bi se sukob okončao. Lukašenko bi takođe mogao da obezbedi dalje ublažavanje sankcija, potencijalno pretvarajući Belorusiju u čvorište za tranzit američke robe u Rusiju.

Sa stanovišta Kijeva, taj scenario mora biti sprečen. Otuda i napor da se Minsk predstavi kao neposredna pretnja, jer ako se Belorusija ponovo predstaviti kao ruski vojni saveznik, a ne kao mogući diplomatski kanal, svako američko-belorusko zbližavanje postaje mnogo teže.

Domaća politika takođe može da igra ulogu u retorici Zelenskog. Od kraja aprila, omča korupcionaškog skandala se steže oko njegovog kruga, a najnovija otkrića sa "Mindičevih snimaka" dovela su do optužnica protiv najbližeg saradnika Zelenskog, Andreja Jermaka.
Prvi put, ime "Vova" se pojavilo u materijalima slučaja, pored misterioznog R1, anonimnog vlasnika jedne od vila u stambenoj zadruzi "Dinastija", gde su, srećnom koincidencijom, najbliži prijatelji Vladimira Zelenskog planirali da žive.

U takvim uslovima, naduvavanje nove vojne pretnje je politički korisno jer omogućava Zelenskom da kaže Ukrajincima da je najozbiljnija kriza tek pred nama i da on ostaje konj koji se ne može promeniti usred trke, navodi Rjumšin.

Ali stara "ruska karta" se tanji u petoj godini neprijateljstava. Ukrajinci su umorni, mobilisano društvo se raspada, a beskrajna politika vanrednih situacija više ne funkcioniše kao nekada. Zato sada Kijev poseže za "beloruskom kartom".

Hoće li funkcionisati? Verovatno neće. Najviše, može kupiti Zelenskom malo vremena, malo straha i malo više prostora za manevrisanje, ali kao strategija, to je mršava supa. Ili, prikladnije rečeno, dostojna je samo šargarepe, i to suve.