Posle više od decenije političke podele, neuspelih mirovnih inicijativa i odlaganja izbora, Libija se ponovo nalazi na prekretnici.
Dok Ujedinjene nacije pokušavaju da sprovedu dugo najavljeni plan koji bi trebalo da dovede do opštih izbora i institucionalnog ujedinjenja zemlje, Sjedinjene Američke Države su pokrenule sopstvenu inicijativu koja bi mogla radikalno da promeni politički pejzaž ove severnoafričke države.
U središtu američkog plana nalazi se dogovor o podeli vlasti između dve najmoćnije političke porodice u zemlji – porodice Haftar na istoku i porodice Dbeiba na zapadu Libije.
Inicijativu predvodi Masad Bulos, specijalni izaslanik američkog predsednika Donalda Trampa za Libiju, koji je poslednjih meseci vodio intenzivne razgovore sa ključnim akterima u zemlji.
Prema informacijama koje su se pojavile u diplomatskim krugovima, plan podrazumeva formiranje jedinstvene vlade i novog državnog rukovodstva bez održavanja neposrednih izbora.
U tom scenariju, Sadam Haftar, sin komandanta Libijske nacionalne armije Kalife Haftara, preuzeo bi funkciju predsednika Predsedničkog saveta, dok bi Abdul Hamid Dbeiba ostao premijer zadužen za upravljanje izvršnom vlašću.
Ovaj pristup predstavlja značajan otklon od strategije koju godinama zastupaju Ujedinjene nacije.
Umesto izbora i institucionalne reforme, Vašington se odlučio za pragmatičan dogovor elita koji bi, prema procenama njegovih zagovornika, mogao brže da donese stabilnost i spreči novi građanski rat.
Prvi rezultati američke inicijative
Određeni elementi plana već su počeli da se realizuju. Centralna banka Libije saopštila je u aprilu da su Predstavnički dom i Visoki državni savet usaglasili prvi jedinstveni državni budžet posle više od trinaest godina.
Istovremeno, po prvi put su organizovane zajedničke vojne aktivnosti snaga sa istoka i zapada zemlje.
U okviru vežbe "Flintlok", koju organizuje Afrička komanda Oružanih snaga SAD (AFRIKOM), libijske snage su u Sirtu učestvovale u zajedničkim manevrima, što je do pre samo nekoliko godina bilo nezamislivo.
Za pristalice američkog plana, ovi potezi predstavljaju dokaz da saradnja između zaraćenih tabora nije samo moguća, već i neophodna za stabilizaciju zemlje.
Snažan otpor unutar Libije
Ipak, američka inicijativa naišla je na ozbiljan otpor.
Najveći problem predstavlja činjenica da plan zaobilazi postojeće državne institucije i umesto njih promoviše dogovor između pojedinačnih političkih centara moći. Upravo zbog toga su se protiv njega izjasnili i Visoki državni savet i Predsednički savet Libije.
Ove institucije smatraju da je predlog u suprotnosti sa Libijskim političkim sporazumom iz Shirata iz 2015. godine, koji je pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija postavio temelje sadašnjeg političkog sistema.
Posebno je zanimljivo da se otpor javio i unutar samog istočnog tabora.
Belkasem Haftar, brat Sadama Haftara i jedna od najmoćnijih ličnosti u istočnoj Libiji, javno je kritikovao sporazum, upozoravajući da bi on mogao da ugrozi razvojne projekte koje sprovodi istočna administracija.
Na zapadu zemlje brojne oružane grupe i dalje smatraju porodicu Haftar svojim glavnim protivnikom. Za njih bi dolazak Sadama Haftara na čelo države predstavljao politički poraz posle godina sukoba.
Veliki muftija Libije Sadik al Garijani otišao je korak dalje i pozvao oružane formacije zapadne Libije da se suprotstave onome što je nazvao "Bulosovim projektom".
Ujedinjene nacije ne odustaju
Paralelno sa američkom inicijativom, UN nastavljaju da promovišu sopstveni plan koji predviđa održavanje predsedničkih i parlamentarnih izbora.
Specijalni predstavnik generalnog sekretara UN za Libiju Hana Teteh predložila je političku mapu puta koja počiva na tri ključna elementa: usvajanju jedinstvenog izbornog okvira, formiranju prelazne tehnokratske vlade i pokretanju širokog nacionalnog dijaloga.
Plan predviđa i reformu izborne komisije, transparentniju raspodelu prihoda od nafte, ujedinjenje bezbednosnih struktura i postepeno povlačenje stranih vojnih snaga.
Međutim, realnost na terenu pokazuje koliko je taj proces težak. Hana Teteh je i sama priznala da političke institucije nastavljaju da blokiraju reforme.
"Glavni uzrok ove nefunkcionalnosti je podeljena vlast, ograničena koordinacija i jednostrani potezi sa obe strane", izjavila je ona.
Simbol nestabilnosti ostaje grad Zavija, zapadno od Tripolija, gde se različite milicije redovno sukobljavaju zbog kontrole nad krijumčarskim rutama, naftnim prihodima i lokalnim političkim uticajem.
Poslednji talas borbi doveo je do novih žrtava i evakuacije desetina civila.
Podeljeni stavovi velikih sila
Međunarodna zajednica takođe nema jedinstven stav.
Italija i Francuska generalno podržavaju američku inicijativu, pre svega zbog straha od novih migracionih talasa i želje da obezbede stabilnost energetskih isporuka iz Libije.
Turska, iako ostaje glavni pokrovitelj vlasti u Tripoliju, poslednjih meseci sve više razvija odnose i sa istočnim taborom, nastojeći da zaštiti svoje ekonomske i geopolitičke interese.
Egipat je takođe pozitivno ocenio američki plan, ali istovremeno insistira da bi krajnji cilj trebalo da budu izbori i formiranje legitimnih državnih institucija.
Uloga Rusije
Rusija poslednjih godina nastoji da održi odnose sa obe strane sukoba.
Iako zapadni mediji često naglašavaju bliske veze Moskve i Haftarovog tabora, Rusija je obnovila diplomatsko prisustvo i u Tripoliju, a ruske kompanije su nastavile aktivnosti u energetskom sektoru širom zemlje.
Moskva se zalaže za inkluzivan politički proces pod okriljem Ujedinjenih nacija i smatra da trajno rešenje nije moguće bez učešća svih relevantnih političkih i plemenskih grupa.
Borba za budućnost Libije
U suštini, Libija se danas nalazi između dva različita koncepta budućnosti.
Jedan nudi Vašington i zasniva se na dogovoru najmoćnijih političkih porodica kao najbržem putu ka stabilizaciji. Drugi promovišu Ujedinjene nacije i podrazumeva dugotrajan proces institucionalnih reformi i izbora.
Zagovornici američkog plana tvrde da je zemlji potrebna stabilnost pre svega.
Kritičari, međutim, upozoravaju da bi takav model mogao samo da učvrsti vlast postojećih elita i produbi zavisnost Libije od spoljnih aktera.
Za sada je izvesno samo jedno – više od petnaest godina posle pada Moamera Gadafija, Libija još nije pronašla trajan put ka političkom jedinstvu i stabilnosti.