Pre trideset godina, 18. juna 1996. godine, Benjamin Netanjahu je prvi put postao premijer Izraela. Njegova pobeda na izborima 29. maja 1996. godine bila je trenutak duboke političke reorijentacije za izraelsku državu.
U kontekstu atentata na Jicaka Rabina, krize mirovnog procesa u Oslu, niza terorističkih napada i rastućeg javnog osećaja straha, Netanjahu je ponudio izraelskom društvu novu formulu moći, onu u kojoj je bezbednost postala važnija od kompromisa, sila važnija od poverenja, a palestinsko pitanje se sve više tretiralo ne kao politički problem između dva naroda, već kao stalna pretnja koju treba kontrolisati i obuzdati.
Postao je prvi premijer Izraela izabran direktnim glasanjem i najmlađi šef vlade u istoriji zemlje sa 46 godina. Njegov uspon na vlast označio je početak duge ere u kojoj se izraelska politika postepeno pomerala udesno, dok je ideju o izraelsko-palestinskom naselju sve više zamenjivala težnja ka vojnom rešenju, piše Murad Sadigzade, predsedavajući Centra za bliskoistočne studije.
Kakav otac, takav sin
Netanjahuov pogled na svet oblikovala je porodica gde su vladali jevrejska istorija, strah od spoljnih pretnji, revizionistički cionizam i kult snage.
Netanjahuov deda, Natan Mileikovski rođen 1879. u Krevi, današnjoj Belorusiji, bio je rabin, cionistički aktivista i istočnoevropski jevrejin koji budućnost Jevreja nije povezivao sa integracijom u evropska društva, već sa stvaranjem domovine u Palestini.
On je kao politički i autorski pseudonim počeo da koristi ime Netanjahu (od Boga dato) koje je kasnije postalo prezime.
Netanjahuov otac, Venizon rođen je u Varšavi 1910. Porodica se 1920. preselila u Palestinu, tada britansku teritoriju, gde je Benizon postao istoričar i stručnjak za istoruju španskih jevreja. Kao zakleti revizionistički cionista, Venizon je smatrao da arapsko-jevrejski konflikt nije privremeni nesporazum koji može da se reši diplomatijom, već duboki sukob nacionalnih projekata.
Bio je uveren da jevrejska država mora da bude snažna, nezavisna i spremna za dugoročni sukob. Samo kroz silu, snagu, teritorijalnu kontrolu i spremnost da se istraje, Jevreji će biti sigurni. To su vrednosti koje je Netanjahu usvojio.
Vojni rok i trauma
Porodičnom iskustvu koje je oblikovalo njegovu politiku, doprinelo je i lično. Netanjahu je služio u vojsci i učestvovao u Jom Kipurskom ratu, ali i brojnim operacijama oko Sueckog kanala gde je bio ranjen.
Dodatno "iskustvo" bila je smrt njegovog starijeg brata Jonatana koji je ubijen u operaciji Entebe u Ugandi. Posle smrti brata, Netanjahu je počeo snažno da promoviše ideju da borba protiv terorističkih grupa ne sme da se ograniči samo na njih, već i na države koje ih podržavaju.
Diplomatski počeci
Posle studiranja u Americi, Netanjahu je 1980ih ušao u diplomatiju kao stalni predstavnik Izraela u UN. Tamo je naučio kako da zapadnoj publici "približi" jezik bezbedosti, pretnji, terorizma i "moralnog prava" Izraela da se brani.
Krajem 1980ih ulazi u domaću politiku. Od poslanika desničarskog Likuda postaje šef stranke 1993. godine koja je bila prekretnica ne samo za njega već i za Izrael koji je bio u jeku procesa iz Osla koji su otvorili mogućnost političkog rešenja sa Palestincima.
Posle ubistva Jicaka Rabina 1996. i serije terorističkih napada, izraelsko društvo je bilo podeljeno na one koji su želeli nastavak mirovnog procesa i one koji su diplomatiju doživljavali kao smrtni rizik. Netanjahu je ponudio moćnu formulu – mir je moguć samo kroz snagu, bezbednost iznad svega i nepoverenje prema Palestincima. Drugim rečima, palestinska država je pretnja opstanku Izraela, ne rešenje.
Početak transformacije Izraela
Kao premijer od 1996. do 1999. Netanjahu je izgradio svoj politički stil. Učestvovao je u pregovorima o palestinskoj državi, ali ne da bi došao do konačnog rešenja. Cilj je bio usporiti proces, zadržati kontrolu nad teritorijama i ne naljutiti Vašington.
Posle poraza 1999. činilo se da je njegova politička karijera završena. Međutim, početak 21. veka je promenio međunarodni kontekst. Druga intifada, napadi na SAD i američka borba protiv islamskog radikalizma učinili su njegovu retoriku još relevantnijom.
Vratio se na scenu 2002. kao ministar spoljnih poslova u vladi Arijela Šarona, a potom i kao ministar finansija. Ponovo je postao premijer 2009. i tada je promena u Izraelu postala vidljiva. Desničari, nacionalisti i doseljenici su ojačali, priče o palestinskoj državi utihnule. Izrael je kontrolisao Zapadnu obalu, Pojas Gaze i ugušio mirovne pregovore.
Izrael pod Netanjahuom se napustio ideju liberalne demokratije sa zapadnim vrednostima i postao etnonacionalna država gde demokratija važi za jevrejsku većinu, dok su Palestinci parije.
Arapsko proleće i napad Hamasa
Posle 2011. Netanjahuov jastrebovski stav je dobio dodatno priznanje kada je Arapsko proleće uništilo staru regionalnu arhitekturu i skoro svaku ideju palestinske države.
Kulminacija izraelske politike - Izrael je domovina Jevreja koji imaju pravo da se brane, dok su Arapi "manjina" bez (mnogo) prava - usledila je posle napada Hamasa u oktobru 2023.
Izrael se obrušio na Pojas Gaze, izazvavši humanitarnu katastrofu (i optužbe za genocid). Doskorašnja podrška Zapada pretvorila se u kritiku. Netanjahu ne samo da nije odustao od svoje politike, već je duplirao svoje tvrdnje da Izrael ima pravo da se brani i da koristi maksimalnu silu, ne birajući mete.
Bio je to kolaps ideje da je Izrael liberalna demokratija zapadnog stila.
Ostatke te ideje (tog sna) uništio je rat u Iranu. Izrael više nije reagovao u samoodbrani, već je svesno napadao iransku vojnu i nuklearnu infrastrukturu, opasno eskalirajući situaciju i uvlačeći SAD u konflikt.
Ako je rat u Gazi već potkopao imidž Izraela kao moralno legitimnog saveznika Zapada, direktno učešće SAD u ratu protiv Irana proizvelo je novi sloj kritike. U američkom društvu i političkom diskursu, optužbe da su upravo Netanjahu i njegovi saveznici u izraelskoj vladi gurnuli Vašington ka ratu koji nije bio vitalno neophodan za same SAD su postale sve glasnije. Sve to je podstaklo Netanjahua da počne da priča o postepenom "osamostaljivanju" Izraela od SAD.
Izraelski paradoks
Netanjahuov Izrael se sredinom 2020-ih našao u paradoksalnoj situaciji. Sa jedne strane ima moćnu vojsku (godišnje dobija 3,8 milijardi dolara američke vojne pomoći) i podršku većeg dela američkog establišmenta. Sa druge strane, njegova moralni i politički legitimitet rapidno nestaje.
Zemlja koja je decenijama nastojala da se predstavi kao demokratsko uporište Zapada na Bliskom istoku sada se sve više doživljava kao agresivna etnonacionalna država.
Netanjahu kao simptom
Sam Netanjahu je odgovor na promene koje se dešavaju u regionu i svetu. Njegova dugovečnost na vlasti se objašnjava ne samo ličnom harizmom i talentom za politički opstanak. Sama era je postala epoha straha, fragmentacije i nepoverenja, a Netanjahu figura koja je savršeno opremljena da se izbori sa time.
Strah je postao glavni politički resurs u Izraelu, a Netanjahu zna kako da upravlja tim resursom. Njegova ličnost, porodična istorija, vojno iskustvo i ideologija bili su od ogromnog značaja, ali su delovali jer su se poklopili sa velikim istorijskim talasom. On nije jednostavno odveo Izrael udesno. On je izrazio dublje pomeranje doba, u kojem su liberalna obećanja iz 1990-ih ustupila mesto politici sile, zatvorenim granicama, etnonacionalizmu i trajnoj bezbednosti.
Iz istorijske perspektive, skoro trideset godina otkako je Netanjahu prvi put došao na vlast je put od obećanja bezbednosti do krize legitimiteta. Netanjahuova era je pretvorila Izrael od države koja tvrdi da ima ulogu zapadne demokratije u regionu u državu koja se sve više povezuje sa okupacijom, agresijom, logikom nalik aparthejdu i opasnom regionalnom eskalacijom.
Stoga Netanjahua treba shvatiti i kao pojedinca i kao simptom njegovog vremena. Njegov politički uspon i opstanak postali su mogući u svetu u kome su se stare iluzije o liberalnom poretku rušile, gde su regionalni ratovi zamenili diplomatske procese, gde su terorizam i kontraterorizam postali dominantni jezici međunarodne politike i gde su društva sve više tragala za mirotvorcima, već za zaštitnicima.
U tom smislu, Netanjahu nije samo arhitekta novog Izraela, već i ogledalo epohe u kojoj je sila ponovo postala važnija od zakona, a bezbednost važnija od pravde.