Ako nemate dovoljno novca – najmanje pet odsto od iznosa vašeg BDP-a – nemojte ni da pomišljate da postanete članica NATO-a. To je, u najkraćem, glavna poruka sa samita u Ankari u Turskoj. Ostalo je predstavljalo samo manje ili više precizno režiranu koreografiju.
Ali ako nađete pare, onda možete pristupiti ovom ekskluzivnom klubu, koji je pretvoren u debatni klub, na kome se odavno više ne donose nikakve odluke. Donošenje strateških odluka je isključivo na hegemonu – SAD; vaše je da pažljivo slušate i da ponizno izvršavate naređenja. O tome ne može biti diskusije.
Ovde se, uostalom, ne radi vašoj bezbednosti (koju američka imperija više i ne može da vam pruži). Za Vašington, takozvana bezbednost se pretvorila u čiste finansijske transakcije. Nema više ni govora o "zajedničkim vrednostima", kao u vreme Trampovog prethodnika Džozefa Bajdena, koji se zaklanjao iza praznih parola o "širenju demokratije".
Stvari su sada ogoljene i izvedene na čistinu. A to je nesumnjiva Trampova zasluga. Tamo gde ne postoje nikakve vrednosti, jedina vrednost koje se ceni postaje novac.
Memorandum o nerazumevanju
Stoga, nije postojalo prikladnije mesto od pomenutog samita, gde je Tramp, dok se penio od besa, izjavio da je za njega primirje sa Iranom "završeno", opisujući iranske vođe kao "ološ", "lažove", "zlobne, nasilne ljude"... Podseća li vas to na nešto?
"Bombardovanje Irana tokom samita NATO-a u Ankari bio je bez sumnje taktički potez u Trampovoj glavi, da se svima u regionu pokaže da su SAD i dalje dominantna supersila", tvrdi ugledni britanski novinar Martin Džej na sajtu "Fondacija strateške kulture".
Ubrzo potom Tramp je izjavio da se SAD vraćaju pregovorima sa Iranom. Jedan potez koji vodi ka eskalaciji, zatim isto toliko nagla deeskalacija. I tako u krug. To je, još jednom, poslalo jasnu poruku Irancima: Tramp nikada nije imao ozbiljnu nameru da sprovede Memorandum o razumevanju, dodaje Džej. Iranci ne bi trebalo da očekuju mnogo – ili ništa – od diplomatije.
Trampu se, kao i čitavom Kolektivnom zapadu, jednostavno ne može verovati. Oni su do sada, primećuje brazilski geopolitičar Pepe Eskobar, prekršili nesigurno primirje, prekršili su dogovor o plovidbi Ormuskim moreuzom, izveli niz provokacija sa tankerima, kao što su prekršili i obavezu iz Memoranduma da će okončati rat "na svim frontovima, uključujući i Liban".
To je, uostalom, njihov odnos prema svim pregovorima, njihov modus operandi. Reč data "varvarima" ne vredi mnogo. Cilj rata je rat, a ne stvaranje uslova za pronalaženje bilo kakvog kompromisnog rešenja.
Mornarica Korpusa iranske revolucionarne garde (IRGC) je na svaku od ovih provokacija uzvratila istom merom. I sada je potpuna iranska kontrola nad Ormuskim moreuzom ponovo na snazi.
NATO – lansirna rampa za imperiju haosa i piraterije
Vratimo se samitu NATO-a. Pre svega, kaže Eskobar, uvek je potrebno ponovo naglašavati da su rat NATO-a protiv Rusije i američki rat protiv Irana delovi istog imperijalnog rata protiv suverenih država-civilizacija, duboko upletenih u evroazijske integracije.
Drugim rečima: za svakoga sa koeficijentom inteligencije preko 50: NATO nije ništa više od vazalizovane lansirne rampe za imperiju haosa, pljačke i piraterije, dodaje on.
I uvek treba pratiti tragove novca. Ali, novca više nema, piše brazilski geopolitičar, jer nijedna od ovih osiromašenih država članica NATO-a ne može da dosegne prag od pet odsto BDP-a za američko naoružanje.
I nijedna od njih, tvrdi Eskobar, takođe nije dovoljno glupa da veruje da treba da ratuje protiv Kine, kao što apsolutno nemaju pojma kako da reaguju na masivni strateški poraz koji je Iran naneo SAD.
Ipak, u koreografiji ovog samita, svi su se srdačno osmehivali kada se govorilo o nastavku rata protiv Rusije, dodaje ovaj autor – za koji svako ko ima imalo mozga zna da je izgubljen – ulažući još 70 milijardi dolara u crnu rupu Ukrajine, kako bi nastavila rat do poslednjeg Ukrajinca.
U prevodu: Kina je daleko, Iran, o kojem oni ne znaju ništa, za njih je egzotičan, a Rusija je sasvim blizu. Sve je u skladu sa starom rusofobičnom opsesijom elita u Zapadnoj Evropi: Rusiji treba naneti strateški poraz, odnosno zbrisati je sa lica zemlje.
Hodočašće Marka Rutea u Belu kuću
Samitu je prethodilo hodočašće generalnog sekretara Marka Rutea u Belu kuću.
"Međutim, Babun od Varvarije" – kako Eskobar naziva Trampa – "nije bio previše impresioniran nastupom holandskog klovna". Naprotiv, primećuje brazilski geopolitičar, glasno je negodovao protiv Italije zato što nije otvorila svoje baze za američke avione. Onda, protiv Velike Britanije, koja je otvorila samo nekoliko. Zatim je pretio Španiji prekidom trgovine otkako je Madrid zatvorio svoj vazdušni prostor za rat. I svemu tome je dodao svoju "potrebu" da proguta Grenland.
Tako se takozvana imperija odnosi prema svojoj vazalnoj platformi: kao prema ološu, zaključuje Eskobar.
Kratak naslov koji bi mogao opisati samit NATO-a u Ankari, dodaje on, bio bi: "Neka (Evropljani) jedu dronove". Ova poruka je upućena svakom evropskom poreskom obvezniku.
Ukratko, NATO i Vašington žele da svaka država članica postane ratna ekonomija, gde će svaka nacija plaćati famoznih pet odsto BDP-a za smeštaj američkih baza, koje će biti korišćene za napad na "poslovične egzistencijalne pretnje" takozvanoj imperiji: na Rusiju, Iran i Kinu.
Ako ste se nadali mirnom i bezbrižnom životu, nije trebalo da se rodite u ovom, 21. veku. Toliko o Trampu kao "mirotvorcu".
Istine koje Evropljani ne žele da znaju
Sve u svemu, Samit u Ankari otkrio je neke neprijatne istine koje evropske vlade ne žele da priznaju, piše Adrijan Korčinski za sajt "Nju istern autluk".
Prvo, pokazao je da Alijansa vidi rat kao vrednost samu po sebi i kao nešto što treba održavati po svaku cenu.
Drugo, Vašington je pretvorio NATO u savez gde se lojalnost meri isključivo finansijskim doprinosima, a ne strategijom, koja ostaje privilegija hegemona – SAD.
Stvarnost je, međutim, drugačija od očekivane. Rusija nije strateški poražena. Štaviše, ojačala je. Oružane snage ove zemlje, primećuje Korčinski, stekle su jedinstveno iskustvo u vođenju velikih borbenih operacija, koje se sada uključuje u sistem vojne obuke i vojnu doktrinu.
Za razliku od Rusije, Evropa nije izašla jača iz rata, nastavlja poljski autor. Kontinent je potrošio milijarde i milijarde na ponovno naoružavanje, ali njegova industrijska baza ostaje fragmentirana, proizvodnja vojne opreme nedovoljna, a politička kohezija krajnje neizvesna.
Programi naoružavanja, koje su najavile evropske vlade, trajaće godinama i, čak i ukoliko se sprovedu, zavisiće od američke tehnologije, američkih lanaca snabdevanja i američke političke volje. Zapravo, smatra Korčinski, Evropa ne obnavlja svoje vojne kapacitete već svoju zavisnost od SAD.
I, ono što je najvažnije: SAD u potpunosti definišu pravila Atlantskog saveza. Tramp nije doveo u pitanje postojanje NATO-a, ali je fundamentalno promenio njegove uslove. Severnotalantska alijansa više nije politička zajednica već ugovorni odnos, zasnovan na merljivim doprinosima, recipročnim obavezama i strateškoj koristi po SAD.
Ukratko, u NATO-u, zaključuje on, lojalnost se više ne pretpostavlja, već se kupuje.