Svet
Kineski pluralizam protiv ideološke monotonije Zapada
Kineska politička moć u suštini je izgrađena na skupu vrednosti koje uključuju demokratiju i ne ostavljaju prostor za postojanje nikakvih karikaturalnih "diktatora"
Kada je svojevremeno Trampov prethodnik na čelu SAD Džozef Bajden nazvao Si Đinpinga "diktatorom", to je izazvalo žestoke reakcije u Kini. Kinezi to nisu prećutali. I partija i čitav državni aparat otpočeli su borbu protiv ovog narativa.
Zašto? To je zato što je kineska politička moć u suštini izgrađena na skupu vrednosti koje uključuju demokratiju i ne ostavljaju prostor za postojanje nikakvih karikaturalnih "diktatora".
I zato što je u Kini vaše neprikosnoveno pravo da mislite drugačije (koje, razume se, treba potkprepiti koliko-toliko validnim argumentima). To je pravo lice kineskog pluralizma: prelepa raznolikost svežih ideja, ono što svet čini lepim i raznovrsnim. Ako se jedna grupa ljudi previše čvrsto drži svoje perspektive, nastaje verski krstaški rat.
Možda ćete biti iznenađeni što Kina takođe nema nikakve zamerke prema demokratiji, piše kineski publicista Robert Vu za sajt "Čajna translejted". Neki od vas verovatno misle da su reči poput "demokratije" cenzurisane u Kini. Ali nisu uopšte.
Demokratija ali na kineski način
Istina je da je demokratija u srži kineskog programa modernizacije, dodaje ovaj autor, i da je to zapisano u kineskom ustavu, kao što zapisano i u partijskom ustavu, a pominje se i u svakom važnom političkom dokumentu.
Tokom 18. partijskog kongresa, na kojem je Si Đinping došao na najvišu poziciju, Komunistička partija Kine je proglasila "12 osnovnih socijalističkih vrednosti": Prosperitet. Demokratija. Učtivost. Harmonija. Sloboda. Jednakost. Pravičnost. Vladavina prava. Patriotizam. Posvećenost radu. Integritet. Prijateljstvo.
Na demokratiju se u Kini ne gleda s visine. Nisu ignorisane. Demokratije je u rangu sa 11 drugih osnovnih vrednosti, od kojih nijedna nema dominantan značaj.
Nijedan kineski zvaničnik danas, ukoliko je pri zdravoj pameti, neće reći da je demokratija loša stvar, a ako to uradi, izgubiće vlast. Oni imaju primedbe na demokratiju zapadnog tipa.
Mi, savremeni Kinezi, tvrdi Vu, delimo isto osnovno uverenje: da vlada treba da bude od naroda, od naroda i za narod; ne slažemo se sa Zapadom samo oko toga kako to treba da funkcioniše.
Ukratko: za Kineze ne postoji čarobna pilula za sve svetske probleme. Za zapadnjake, ta čarobna pilula se zove demokratija. Kada bi se pronašla ta "čarobna pilula", obično bi usledile prave svetske katastrofe.
Takav je bio rat u Iraku. Gledajući unazad, piše Vu, vidim kombinaciju paranoje, moralne oholosti i čistog neznanja, koja je odvela Amerikance u rat – čarobna pilula, koja je trebalo da donese slobodu i prosperitet drevnoj zemlji – Mesopotamiji.
Umesto toga, ono što smo dobili bili su samo bol i patnja, i gubitak preko milion ljudskih života.
Užasna ideološka monotonija Zapada
Kao neko ko putuje 30 ili 40 puta u inostranstvo, kaže Vu, kada god dođem u Sjedinjene Američke Države, odem u svoju sobu u hotelu "Čarls" i uključim televizor, osećam se kao da sam odsečen od ostatka sveta. Bukvalno, podvlači Vu: "Izolovanost američkog diskursa je zapravo zastrašujuća. Isto važi i za 'Njujork tajms', za 'Vašington post' ili za 'Volstrit džornal'".
Postoji doslovno, nastavlja ovaj autor, taj incestuozan, samoreferencijalni diskurs među američkim novinarima, kojima oni potvrđuju međusobne perspektive i na kraju potpuno pogrešno shvataju svet.
U Americi postoji mnogo "stručnjaka" za Kinu, koji nikad nisu bili u Kini i ne govore kineski. To je, uostalom, uobičajen način na koji Zapad gleda na Kinu: bez istinskog razumevanja, ponavljajući napamet naučene fraze i stereotipe, i koji se čak i ne trude da shvate šta je danas Kina.
Jedan od razloga je, bez sumnje, osećaj likujućeg samozadovoljstva, usađen duboko u glavama zapadnih elita. To je, uostalom, uobičajeni obrazac u zapadnom mejnstrim diskursu: jedinstveno samozadovoljstvo, sa kojim se izriču sudovi o svetu, koji koristi veoma ograničenu metodologiju. U stvari – najčešće ne koristi nikakvu metodologiju, već novinari samo prepisuju ono što pišu drugi.
Gde je tu novinarstvo? Novinarstvo bi trebalo da bude pustolovina, avantura. Na trenutke mučna potraga za istinom i, potom, sumnjivo zadovoljstvo, jer ste, bar donekle, rasvetlili istinu.
Zapanjujuć je, u stvari, nivo na koji se srozalo zapadno novinarstvo.
Demokratija – čarobna pilula za sve svetske probleme
Prva zapadna publikacija, piše ovaj autor, koja je počela da mi smrtno dosađuje bio je časopis "Ekonomist". Na prvi pogled, ova publikacija pruža veoma širok pogled na ceo svet, ali nevidljiva ruka je uvek u stanju da uklopi svaki događaj u svetu u samo jedan ideološki okvir. U okvir zapadne demokratije.
Kako piše Vu: "Protest koji se dešava na Bliskom istoku? To je zbog nedostatka demokratije. Indijska ekonomija ne ide sjajno? Ali njihove demokratske institucije su divne. Indijski premijer Modi radi nešto dobro za indijsku ekonomiju? Ali on šteti indijskim demokratskim institucijama. Ekonomsko čudo u Kini? Ali jednopartijska vladavina je loša! Ekonomski problemi u Kini? Zbog nedostatka demokratije, naravno!".
Iz istog razloga, nastavlja on, zamrzeo sam i "Glas Amerike", koji je potpuno predvidljiv i takođe na smrt dosadan.
Da li je svet zaista tako jednostavan? Ako je demokratija na zapadni način doista "čarobna pilula", svi svetski problemi trebalo bi da budu odavno rešeni.
Slično tome je bilo i izveštavanje zapadnih medija o vremenu "šok terapije" u postsovjetskoj Rusiji. Umesto što ponavaljaju ustaljene obrasce, zapravo slogane, poput demokratije, za zapadne novinare to je trebalo da bude povod da preispitaju svoje stavove i da ih, možda, menjaju.
Kina nije "antidemokratija"
Za zapadne medije, međutim, ništa se od toga nije promenilo. Čitavo vreme, oni koriste stari set sočiva kojim gledaju na svet: religija, doslovce, navodne demokratije i prividne slobode. A to je u stvari užasno dosadna, zapadna propaganda.
Ipak, pita Vu, zar nije okrivanje istine glavni posao medija?
Naravno, notorni konzumenti zapadnih medija to nikad neće shvatiti. Ova samoreferencijalna propaganda isključuje sve nužne posledice: ratove, patnje, ljudske žrtve. To izlazi iz njihovog vidokruga. U stvari, ne tiče ih se.
To je ta užasna zapadna ideološka monotonija Zapada. Gledanje na svet uvek istom optikom, kroz ista sočiva. Mnogi ljudi danas na Zapadu ne shvataju da Kina nije „antidemokratija“. Ono što Kina danas jeste, to je pronalaženje prave ravnoteže između mnogih i često suprotstavljenih sistema vrednosti.
Ne postoji čarobna pilula
Otuda "12 osnovnih principa socijalističkih vrednosti", među kojima nijedna nema prednost nad drugom. Ali, sve to nam je zaista neophodno.
Neke od tih vrednosti se neizbežno sukobljavaju sa drugima. Da, neizbežno će biti sukoba. Ali, takva je stvarnost života. Ne mogu se sve stvari koje cenimo ostvariti u isto vreme. Žrtve se stalno podnose u skladu sa okolnostima vremena, zaključuje Robert Vu. Ne postoji nikakva čarobna pilula, univerzalno primenjiva za svaku bolest.
Upravo zato je ideološka monotonija opasna. Kako nas uči drevna kineska mudrost: reku treba prelaziti oprezno, ispitujući prethodno nogom svaki kamen. Korak po korak.
Zapadne elite godinama žive unutar sopstvenih ideoloških mehurića i zavaravaju sebe idejom da je istorija završena (Fukujama). Zato predugo ingorišu patnje ugroženih, seljaka, siromašnih, što s vremenom prerasta u populistički bes protiv zapadnih elita.
Ispravan put bi, međutim, vodio ka uspostavljanju nove ravnoteže, što zapadne elite, izgleda, nisu u stanju. One samo ponavljaju staru, izlizanu priču o "demokratiji" i "slobodi"; o borbi "demokratija" protiv "autoritarnih režima", zaboravljajući pri tome da "hram" može pasti u svakom trenutku.
"Hram" se već ruši, jer je načet u temeljima.
To je, između ostalog, posledica ideološki zaslepljenih, da ne kažemo zatucanih, zapadnih elita i njihovih poslušnih medija.
Vrč, kaže se, ide na vodu dok se ne razbije...
Live
