Rat je popularan, ali samo u početku. Posle četiri i po godine, zamor od rata se sve više oseća. Ukrajinicima su evropski lideri obećali da će uskoro živeti u evropskom raju; umesto toga, probudili su se u ovozemaljskom paklu.
Zapravo, Evropa je prevarila Ukrajince, piše italijanski geopolitičar i publicista Lorenco Marija Paćini na sajtu "Fondacija strateške kulture".
Ništa od onog što im je obećano, počev obećanja datih na "Evromajdanu" 2014, nije se dogodilo. "Obećali su da će uskoro sve biti gotovo", dodaje on."Obećavali su epohalnu pobedu, brzi pad 'kremaljskog diktatora' i da će se Ukrajina ubrzo pridružiti NATO-u i Evropskoj uniji".
Ali, ništa od onog što je vlada Vladimira Zelenskog obećala nije se desilo: "Nije ispalo onako kako su obećali moćnici u Vašingtonu, Londonu, Rimu, Parizu, Berlinu i Briselu", kaže Paćini. Zapravo, desilo se sve suprotno od toga. Nešto je od početka pošlo po zlu, nastavlja ovaj autor, a danas, četiri i po godine nakon početka sukoba, pravi gubitnici nisu zapadni političari, već upravo ukrajinski narod, koji cenu plaća u krvi.
I, takođe, Evropljani, koji je plaćaju na drugi način.
Niko ne želi da umre za Kijev
Nedavno je predsednik Francuske Emanuel Makron izjavio: "Mi, Evropljani, moramo biti spremni da umremo kako bismo spasili Kijev".
Makron je zaboravio da kaže koji Evropljani, piše italijanski pisac Andrea Marćiljano na sajtu "Elektomagacine".
"Ko bi trebalo da bude spreman da umre za Kijev?", pita se italijanski pisac: "Jasno je da Evropljani, ili, bolje rečeno, narodi Evrope, ne žele da prinesu ovu 'žrtvu', koju ne razumeju i ne sećaju je se."
Francuski predsednik je, uostalom, dospeo do samog dna. Na francuskim ulicama izbila je prava pobuna, predgrađa su potpuno van državne kontrole. I da su, kojim slučajem, sutra izbori, dodaje ovaj autor, Makron bi bio poslat kući.
Sutra, međutim, nisu izbori, i tako Makron može da nanosi štetu i Francuskoj i čitavoj Evropi, služeći tuđim interesima: onima koji žele rat sa Rusijom – finansijskim moćnicima koji su ga i postavili. Poput Merca, mišje boje, koji je poslat od strane moćnika BlekRoka da igra ulogu nemačkog kancelara.
Jer, na kraju, oni sigurno neće biti ti koji će platiti cenu. Plaćaće je, i već je plaćaju, evropski poreski obveznici.
Kraj zapadnih narativa o Ukrajini
Stvari su se odvijale na (ne)očekivan način: ne kroz iznenadni kolaps, već kroz sporo, ali očigledno propadanje, i na ukrajinskoj i na evropskoj strani.
U stvari, kako piše Paćini, zapadni narativi iz 2022–2023, sa visokim stepenom građanskog heroizma, nekako su se održavali sve dok je izgledalo da ovaj rat ima predvidljiv ishod. Rat ostaje popularan ukoliko ga dobijate, ali postaje nepopularan ukoliko ga gubite.
Pre ili kasnije, nastupa psihološka iscrpljenost stanovništva, koje godinama živi u strahu zbog članova porodice koji su već na frontu, uz zvuke sirena za vazdušnu opasnost, u atmosferi neizvesnosti oko toga kada i kako će se ovaj rat završiti.
Taj horizont očekivane pobede je postepeno nestao. Gradovi pogođeni bombardovanjima, usmerenim na energetsku infrastrukturu, i dalje se suočavaju sa restrikcijama struje, kaže Paćini; ukrajinska ekonomija, već teško pogođena gubitkom Donbasa, oslanja se na transfere iz inostranstva, a mobilizacija iscrpljuje radnu snagu iz već krhkog proizvodnog sektora.
Jaz između žrtava i opipljivih rezultata samo raste. To je, dodaje ovaj autor, dinamika poznata svakom društvu izloženom dugotrajnom sukobu: početni entuzijazam vremenom ustupa mesto umornom pragmatizmu, a zatim sve eksplicitnijem zahtevu za dogovorenim rešenjima – čak i onima koja nimalo ne nalikuju na pobedu.
A to je cena koju Evropa sve teže sakriva. Tu više ne pomažu ni strogo kontrolisani zapadni mediji.
Šta se dešava na evropskom frontu
Na evropskom frontu problem poprima drugačiji, ali podjednako hitan oblik. Vlade koje su dosledno, vojno i politički podržavale Kijev, pri čemu nisu štedele novac, uvidele su pogoršanje uslova u evropskim zemljama i tragičan ishod za Ukrajinu. Ipak, ništa od toga nije doprinelo promeni situacije, kaže Paćini.
Pa, šta sada?
Evropski troškovi za kijevsku huntu postaju sve očigledniji i sve bolniji. Sankcije protiv Rusije nisu sprečile Moskvu da reorganizuje svoju ekonomiju, tvrdi italijanski geopolitičar, a vojna podrška sa Zapada nije dovela do odlučujuće prekretnice na frontu.
U evropskim zemljama raste osećaj da je ova strategija dostigla "tačku opadajućih prinosa". Vlade koje su izgradile domaći konsenzus oko odbrane evropskih vrednosti sada se nalaze u situaciji da sve nestrpljivijim biračima objašnjavaju zašto bi trebalo da nastave da plaćaju sve veću cenu za cilj koji postaje nedostižan.
Oba oblika iscrpljenosti – i ukrajinski i evropski – konvergiraju u treći efekat, koji je podmukliji, jer je i simboličan i materijalan: opadanje narativa kojim je rat predstavljen zapadnom javnom mnjenju od 2022. godine, posle kojeg će Ukrajina ostvariti prosperitetnu i sigurnu evropsku budućnost, piše italijanski autor.
Evropski klovnovi u uniformama
Kako piše poznati ruski vojni i politički analitičar Dmitrij Orlov na svom blogu: "Nedavno se dogodila se dramatična promena u načinu vođenja rata u bivšoj Ukrajinskoj SSR"“.
Reč je o novoj, odlučujućoj rundi u sukobu sa NATO-om, gde je bivša Ukrajina samo posrednik. Putin je na svoj, miran, uzdržan način izrekao upozorenje Kijevu: "Gde god neprijatelj pokuša da udari na rusku teritoriju, uslediće odgovor sa mnogo većom silom". Ovo je velika promena strategije, a ne neka manja taktička promena.
Najvažniji faktor koji je uzrokovao ovu promenu je međunarodni aspekt. Ne treba se više plašiti NATO-a, koji je, piše Orlov, samo američka vojska plus neki evropski klovnovi u uniformama.
SAD su, dodaje on, izgubile – da, izgubile – svoj rat protiv Irana. A to znači, naglašava ovaj autor, da se kijevski režim ubrzano približava kraju i da ulazi u agoniju.
"Kartonska revolucija", koja se odvija na ulicama Kijeva i drugih ukrajinskih gradova, gde se mladima plaća da paradiraju sa kartonskim transparentima i zahteva da se otpušteni ministar odbrane vrati, kaže Orlov, dobija veliki prostor na Zapadu, ali pitanje koji korumpirani zvaničnik predvodi režim relevantno je samo za njegove zapadne pristalice, ne i za Rusiju.
Ono što je značajno za Rusiju, dodaje on, jeste da ukrajinskoj vojsci brzo ponestaje svežih regruta, jer se prethodni desetkuju na frontu. Druga po značaju je činjenica da je zapadna finansijska podrška kijevskom režimu opala u odnosu na prethodnu godinu.
Petao udara medveda
Ova dva faktora značajno smanjuju životni vek kijevskog režima. Kada front počne da se urušava, a zapadni novac prestane da teče, diktatura će se naprosto raspasti, njeni operativci će pobeći u Majami, ili negde drugde, za šta su već pripremili pokradenu zapadnu "pomoć".
Orlov to ume da predstavi na veoma slikovit način: "Pretpostavimo da priđete medvedu i udarite ga u nos. I medved vas gleda, očima punim tuge, obojene gađenjem. I zamislite da ponovo udarite medveda u nos. A medved žalosno uzdahne i... otkine vam lice. Da li je to eskalacija? Ako jeste, šta ćete da uradite? Da pretite prstom medvedu dok vam krv šiklja iz očnih duplji? Kladim se da bi to impresioniralo medveda!".
Pouka priče je da ne koristite velike reči, zaključuje ruski analitičar, ako ih ne možete pratiti još većim delima.
Ili, kako to kaže Andrea Marćiljano, Rusija je pojačala svoje napade. Skinula je bele rukavice, koje je predugo nosila. Kijev se upravo pretvara u ruševine. I nema nijednog ukrajinskog regiona koji ne trpi teške, kontinuirane napade.
Pri tom, Makron govori i podiže glas, kočoperi se poput pauna, i pokušava da se pokaže pred svojim gostima.
Ipak, on nije paun, piše Marćiljano, već samo kopun – uštrojeni petao, koji će biti poslužen za božićni ručak.