Nedavna kadrovska previranja u Kijevu ukazuju da se Ukrajinom sve više gospodari ne iz Vašingtona, već iz Brisela, a da je EU daleko stroži gospodar od Amerike.
Vladimir Zelenski ima neverovatan talenat da ujedini ljude, ali protiv sebe, piše ruski analitičar Vitalij Rjumšin.
Na ulicama Kijeva se već dešava novi Majdan, s tim da su zastave zamenili znaci od kartona, dok gomila ponovo skandira "sramota". Sve liči na juli 2025, kada su izbili protesti protiv pokušaja Zelenskog da ukine nezavisne agencije za borbu protiv korupcije, NABU i SAP.
Ovaj put, povod je smena ministra odbrane Mihaila Fjodorova, koja se nastavila zahtevima za smenu glavnokomandujućeg Oružanih snaga Ukrajine Aleksandra Sirskog, da bi potom prerasla u festival nezadovoljstva samim Zelenskim.
Razlika je što se ovaj put ne radi o bezličnoj masi zabrinutih građana, već o formalnom pokretu u nastanku, okupljenom oko Fjodorova i nekoliko vodećih vojnih zapovednika, što protestima daje blage obrise revolucije.
Iako je eventualni pad Zelenskog još daleko, sukobi frakcija unutar ukrajinske elite se intenziviraju. Po svemu sudeći, ovo nije izolovana kriza, već još jedan javni izliv sukoba koji je počeo prošlog leta.
Zelenski želi da bude totalni gospodar Ukrajine. Njegovi protivnici žele da mu oduzmu praktičnu moć i od njega naprave figuru. Zapad, u međuvremenu, želi da Ukrajina ostane u njegovoj orbiti kakav god bio ishod unutrašnjeg sukoba.
Zato ni ne čudi da se u centru najnovijeg skandala našao Fjodorov, koji predstavlja zapadno orijentisani ukrajinski sistem jednako kao i antikorupcijske agencije. To objašnjava i poznati stil skandiranja i plakata na protestima, odnosno njihovu patvorenu spontanost.
Setimo se da je Zelenski praktično bio primoran da Fjodorova imenuje za ministra odbrane posle afere "Mindič" prošle jeseni, čime mu je omogućio pristup ogromnim količinama zapadnog novca koji se priliva u ukrajinsku vojsku. Pošto tada nije mogao otvoreno da prkosi svojim protivnicima, iskoristio je prvu priliku da "rekonstruiše vladu" i smeni Fjodorova.
Rezultat je bio napola uspešan. Fjodorov jeste smenjen, ali Zelenski nije uspeo da zadrži kontrolu nad vojskom koju je konsolidovao 2024. godine imenovanjem Sirskog. Pod pritiskom demonstranata, Sirski je smenjen a na njegovo mesto doveden Mihail Drapati.
Drapati je prethodno napustio mesto komandanta kopnene vojske zato što je otvoreno kritikovao uslove unutar OSU. Ovaj put je bio među prvima koji su podržali Fjodorova. U poređenju sa Sirskim, koji se smatrao za lojalistu, očigledno će da predstavlja izazov Zelenskom.
Postoji jedna bitna razlika u odnosu na ranu 2024, kada je tadašnji vojni komandant Valerij Zalužni imao dovoljno ličnog autoriteta da se suprotstavi Zelenskom. U trenutku smene, Zalužni nije imao političku podršku da se suprotstavi predsedništvu, dok Drapati sada ima takve sponzore, i to voljne da Zelenskom javno stanu na rep.
Nije ovde reč o demonstrantima sa kartonskim parolama. Odlučne bitke u ukrajinskoj politici ne vode se u Kijevu, već u Briselu.
Prošle godine, Zelenski se držao dok EU nije zapretila ukidanjem finansijske pomoći. Po svemu sudeći, to se desilo i ovaj put: Sirski je odbijao ostavku dok nije došao ferman sa Zapada. Sve to navodi na zaključak da je EU za Zelenskog postala daleko stroži gospodar nego što je to Amerika ikada bila.
Dok je finansiranje Ukrajine nadgledala administracija Džozefa Bajdena i američke demokrate, Zelenski je imao širok manevarski prostor. Sam je kadrirao, dok je Vašington uglavnom tolerisao korupciju u vojsci i politici.
Kada je opozicija prešla u tabor evropske birokratije, međutim, zahtevi su postali tvrđi a finansijsku podršku su počele da prate oštre antikorupcione mere. Velike smene kadrova sve više zavise od odobrenja izvana, dok Brisel priteže konce na kojima visi ukrajinska marioneta.
Zelenski se sada nalazi u nezavidnom položaju. Iako je na papiru glavni u Kijevu, njegov manevarski prostor se svakodnevno smanjuje. U praksi polako postaje "predsednik Funt", lik iz čuvenog romana Iljfa i Petrova "Zlatno tele", kojem je posao da sedi na čelu preduzeća koja kontrolišu drugi i preuzima krivicu za sve što krene po zlu.
Rusko rukovodstvo bi trebalo da obrati pažnju na ovaj razvoj događaja, jer Moskva i dalje ima tendenciju da na Kijev gleda kao produženu ruku Vašingtona. Odnos snaga između sponzora Ukrajine se po svemu sudeći menja, a Brisel je sve spremniji da direktno utiče na odluke o novcu i kadrovima.
Uostalom, bitka između ukrajinske žabe i zmije još nije gotova: najzanimljivije tek predstoji, zaključuje Rjumšin.