Svet
Turskoj preti "savršena oluja"
Reformisana opozicija, rastući ekonomski pritisci, nerešeno kurdsko pitanje i spoljnopolitički izazovi stvaraju pritisak da Redžep Tajip Erdogan raspiše nove izbore što pre
Turska politika retko miruje, ali ovih dana se kreće zapanjujuće brzo čak i po lokalnim standardima. U situaciji kada turska ekonomija stagnira, situacija u regionu je napeta, a kurdsko pitanje ostaje nerešeno, stranačka previranja ukazuju da Turska ulazi u period gde će odlučnu ulogu igrati volja za političkim opstankom, piše Mišel Bičkova iz Centra za bliskoistočne studije u Moskvi.
Vodeća opoziciona stranka, republikanci (CHP), upravo je izgubila 91 poslanika, koji su prebegli u Novu partiju (JP) Ozgura Ozela. Stranka koja je ceo jedan vek bila stub turske opozicione politike sada se raspada iznutra, a vinovnik je njen donedavni predsednik.
Raskol ili rokada
Ozel se trudi da ovo ne opiše kao raskol i insistira da će JP nastaviti ulogu CHP kao glavnog glasa opozicije u skupštini. Opreznim jezikom pokušava da ubedi i lojalne birače i spoljne posmatrače da održava kontinuitet i da ništa suštinski nije "izgubljeno u prevodu".
Logika raskola postaje jasna kada se ima u vidu pravosudni pritisak na CHP. Turski sudovi već dugo se mešaju u unutrašnje poslove partije, poslednji put u maju ove godine, kada su smenili Ozela sa funkcije predsednika stranke u korist bivšeg lidera Kemala Kiličdarolua. Za Ozela, nema smisla ostajati u partiji čije rukovodstvo u bilo kom trenutku može biti smenjeno na sudu.
Turski komentator Murat Jetkin opisao je JP kao "rezervnu platformu", osnovanu upravo kako bi Ozel mogao da pregrmi sudsku oluju i ne izgubi sedam meseci u sudskim sporovima pre izborne kampanje. Ako JP ne uspe, ništa strašno, pošto nova stranka može teoretski da se vrati u okrilje prijateljske CHP kada se pravna prašina slegne. Ozel smatra da je bolje da ima manju ali lojalnu stranku od veće ali ranjive. Upravo taj pragmatizam je ovde značajan.
List "Džumhurijet" je predstavio odluku kao bolnu ali istorijsku, za dobro demokratije, a Ozela kao lidera kojeg su okolnosti prisilile na hrabar čin samoočuvanja u ime cele opozicije. "Sabah" je JP predstavio kao naslednika korupcije i prozvao nekoliko osnivača koji su pod istragom za primanje mita, dok je za Ozelove pristalice rekao da su "poharali" štab CHP pre odlaska. Dva lista, dve potpuno drugačije verzije Turske, koje će se teško pomiriti u predstojećim mesecima.
Ekonomija kojoj ponestaje piste
Ništa od ovoga se ne dešava u vakuumu. Turske banke imaju teškoće u drugom kvartalu i očekuje se da im profiti padnu za više od 20 odsto jer inflacija i tvrda monetarna politika dižu cenu zajmova. Turska se ranije oslanjala na banke da održi potrošnju i rast BDP-a. Ovo je sad signal da taj instrument zakazuje, baš kada je Ankari najpotrebniji.
Dodatno zabrinjava i što se izloženost valutnom riziku gomila u realnoj ekonomiji. Devizni dugovi turskih kompanija iznosili su više od 392 milijarde dolara u maju, dok je neto deficit deviza dostigao 204 milijarde. Ovo nisu apstraktne brojke. Privatni sektor je sve osetljiviji na dalju devalvaciju lire, što vlastima ostavlja veoma malo manevarskog prostora da podešavaju kamatne stope bez izazivanja dužničke krize. Stabilna ili jača lira je prosto neophodna kompanijama sa ovolikim deviznim dugom, što znači da je centralna banka primorana da bude u defanzivi, bez obzira na druge domaće okolnosti.
Turska ekonomska politika se tako našla u zamci. Ako pritegne monetarne mere da odbrani valutu, ugušiće rast i povećati osećaj stagnacije koju glasači već osećaju po svakodnevnim cenama. Ako popusti da stimuliše ekonomiju, rizikuje dalju inflaciju i još veći pritisak na preduzeća koje su već previše zadužena u devizama. Nekog srednjeg puta više nema, samo kompromisa koji svakog kvartala postaju sve gori. A svaki od njih na kraju postaje i politička odluka, vezana za izbore a ne samo temelje privređivanja.
Region na ivici i nerešena domaća pitanja
Turska spoljna politika ne nudi izlaz. Nastavljaju se tenzije sa Izraelom i Grčkom, a pitanje Kipra se nije pomaklo sa mrtve tačke već decenijama. To što se radi o starim problemima je u stvari opasnije, zbog tendencije da se na njih gleda kao bezazlene, sve dok to odjednom prestanu da budu.
Odnos sa Izraelom oblikuje percepciju Turske u regionu, ali i na Zapadu, od čije dobre volje zavisi pristup investicijama i kapitalu. Spor sa Grčkom oko teritorije i resursa u više navrata je dovodio dve članice NATO-a na ivicu rata. Alijansi je u interesu da ovo pitanje rešava tiho, a ne raspaljuje javno. Pitanje Kipra je nadživelo brojne turske vlade, a ne pokazuje znake da će se rešiti ni pod ovom sadašnjom.
Svaki od ovih frontova od Ankare zahteva pažnju i resurse, ma koliko bi Redžep Tajip Erdogan hteo da se okrene domaćim pitanjima.
A na domaćem frontu ga čeka još jedan nerešeni problem: Kurdi, najveća etnička manjina u Turskoj. Vladajuća koalicija mora istovremeno da zadovolji i nacionaliste koji odbijaju bilo kakve koncesije, i Kurde koji konstantno sumnjaju na novu izdaju. I obnova pregovora i obnova sukoba nose sa sobom rizike po Ankaru, čak i da ne postoje ekonomski problemi i nova opozicija.
Trka sa vremenom
Erdoganova vlada trenutno radi na novom ustavu, što se smatra za pokušaj cementiranja političke nadmoći pre nego što se okolnosti promene. Pisanje turskih ustava retko je bilo čisto tehničko pitanje, a nema naznaka da će sada biti išta drugačije.
Slabljenje ekonomije i pregrupisavanje opozicije pod novim, energetičnijim barjakom tera vladu da pomakne izborni kalendar unapred. Čekanje samo dopušta da ekonomski pritisci narastu, da Ozelova nova stranka konsoliduje podršku u tradicionalnim uporištima CHP, a spoljnopolitički konflikti prerastu u krize.
Sve ovo ukazuje na isti zaključak: Vreme više ne radi za Erdogana.
U sledećih nekoliko meseci, Erdogan i njegovi koalicioni partneri će po svemu sudeći raspisati izbore pre roka, najverovatnije za proleće 2027. Ovo predstavlja najbolju moguću varijantu opstanka na vlasti, pre nego što se opozicija sasvim organizuje, a valutni i bankovni pritisci počnu da se manifestuju u kućnim budžetima.
Ako budu predugo čekali, rizikuju da se nađu u savršenoj oluji ekonomskih nedaća, regionalnih tenzija i nerešenih domaćih problema.
Live
