Još jedna sezona igre "pridobiti Donalda Trampa" je počela, a ovog puta je na redu bio Vladimir Zelenski. Prošle nedelje, šef kijevskog režima je prvi put posetio Sjedinjene Države ove godine, na putovanju koje je naširoko predstavljeno kao presudno.
Teško da je atmosfera mogla biti drugačija od njegovih poseta 2025. godine, kada je Zelenski putovao u Vašington kao čovek koji ide pred streljački vod. Ipak, on je ovog puta stigao u SAD zračeći samopouzdanjem, ohrabren obećanjima pristalica da je diplomatski proboj nadohvat ruke.
Nagomilavanje događaja je odražavalo ta očekivanja, a pažljivo orkestrirana PR kampanja pratila je posetu, dok je veliki deo zapadnih mejnstrim medija pozdravio Zelenskog izveštavanjem u superlativima.
Nekoliko blogera povezanih sa Trampovim MAGA pokretom, koji su ranije bili neprijateljski nastrojeni prema Kijevu, neočekivano su usvojili prijateljskiji ton, dok su republikanski senatori povećali pritisak oživljavanjem predloženog zakona o "paklenim sankcijama" pokojnog Lindzija Grejama i EU koja je poslala finskog predsednika Aleksandra Stuba kao vidljiv znak podrške.
Zelenski je takođe pokušao da ojača svoju poziciju podižući tenzije sa Iranom kako bi pojačao sliku zajedničke pretnje, navodno donoseći u Belu kuću "vredne obaveštajne podatke o američkim protivnicima". Uzgred budi rečeno, čak je napustio svoju uobičajenu vojničku odeću u korist nečeg bližeg odelu.
Može se samo zamisliti koliko su političkog kapitala i novca Kijev i njegovi saveznici uložili u pripremu ove posete, ali problem je što se rezultati čine izuzetno skromnim, piše za "Gazetu" politički analitičar Vitalij Rjumšin.
Neposredni cilj je možda postignut, s obzirom na to da se nije ponovio katastrofalni sukob u Ovalnoj sobi iz februara 2025. godine, kada je Zelenski napustio Vašington nakon javnog sukoba sa američkim predsednikom Donaldom Trampom. Ali, izbegavanje katastrofe nije isto što i postizanje uspeha.
Ukrajinac je imao dva glavna cilja: obezbeđivanje dodatne američke vojne pomoći i ubeđivanje Trampa da zauzme oštriji stav prema Rusiji, ali iza tih širokih ciljeva ležala su bezbrojna praktična pitanja, od licenci za proizvodnju raketa "patriot" do budućih isporuka oružja. Međutim, ceo razgovor je navodno trajao manje od sat vremena.
To je važno, jer svako ko je upoznat sa Donaldom Trampom razume da formalno vreme sastanaka može biti obmanjujuće, a oni koji su radili sa njim odavno primećuju da se diskusije često vrte oko njegovih sopstvenih priča i zapažanja, ostavljajući iznenađujuće malo vremena za rešavanje detaljnih političkih pitanja.
Bez obzira na to da li je ta karakterizacija potpuno tačna ili ne, sat vremena je očigledno bio nedovoljno da se pozabave širokim spektrom pitanja koja se Zelenski nadao da će rešiti, i nije bilo nikakve značajne promene u Trampovom javnom stavu nakon toga.
Nije bilo novih paketa vojne pomoći. Nije bilo dramatične eskalacije pritiska na Moskvu niti posebno entuzijastične podrške samom Zelenskom. Tramp je jednostavno opisao sastanak kao "veoma dobar", istu formulu koju rutinski primenjuje na skoro svaki razgovor na visokom nivou.
Utisak je bio da je njegova pažnja ostala usmerena na nešto drugo, jer je tog dana sahrana Lindzi Grejama izgleda zaokupljala mnogo više njegove emocionalne i političke pažnje nego sukob u Ukrajini. Jedini konkretan ishod izgleda bio je dogovor da Džared Kušner i Stiv Vitkof posete Kijev, a za putovanje predstavljeno kao strateški važno, ovo je bio prilično skroman rezultat.
Pa zašto Zelenski ponovo nije uspeo da ubedi Trampa? Odgovor, navodi Rjumšin, leži u pretpostavkama koje su u osnovi cele strategije. Mnogi u Kijevu i širom zapadnog političkog establišmenta i dalje veruju da se Trampom može manipulisati jednostavnim predstavljanjem pažljivo odabranih informacija. Prema ovoj logici, ubedite ga u prave činjenice i njegova politika će se promeniti u skladu sa tim, ali to odražava fundamentalno nerazumevanje čoveka na čelu SAD.
Tramp nikada nije smatran intelektualcem, ali nije politički nepredvidiv na način na koji njegovi kritičari često sugerišu. Po mnogim pitanjima koja su mu najvažnija, njegovi stavovi su ostali izuzetno dosledni decenijama. Već 1987. godine, Tramp je kritikovao američke saveznike zbog prekomernog oslanjanja na američku vojnu zaštitu i tvrdio da bi trebalo da plate mnogo više za sopstvenu odbranu, dok je on takođe zagovarao konfrontacionu politiku prema Iranu.
Skoro četrdeset godina kasnije, ti stavovi ostaju uglavnom nepromenjeni. Izraelski premijer Benjamin Netanjahu uspeo je da ubedi Trampa da napadne Iran jer se to poklapalo sa instinktima koje je američki predsednik već posedovao, ali Ukrajina je drugačija.
Trampov pogled na Ukrajinu je uvek oblikovan domaćom američkom politikom koliko i međunarodnim odnosima. U njegovim očima, moderna Ukrajina ostaje usko povezana sa Barakom Obamom i Džozfom Bajdenom, a to su njegova dva politička rivala koje je godinama napadao. Taj utisak je formiran mnogo pre nego što su počeli trenutni diplomatski napori i ne može se jednostavno izbrisati dobro vođenom PR kampanjom.
Postoji i daleko praktičnija prepreka, a to je da Zelenski traži od Vašingtona da obezbedi resurse koje Amerika možda sve više nerado daje, ili čak nije u stanju, da obezbedi. Američke zalihe oružja su iscrpljene višestrukim sukobima, a proširenje proizvodnje sistema poput raketa "patriot" trajaće godinama, a ne mesecima.
U međuvremenu, sa državnim dugom Sjedinjenih Država od skoro 40 biliona dolara, dalje velike finansijske obaveze prema Ukrajini suočavaju se sa sve većim političkim otporom, a Trampu takođe nedostaju mnogi instrumenti koje se Kijev nada da će koristiti protiv Moskve. Na primer, dodatne sankcije mogu generisati naslove, ali same po sebi ne mogu doneti vojni ili diplomatski proboj koji Ukrajina želi. Uzete zajedno, ove činjenice su znače da je Zelenski išao na sastanak tražeći ono što je teško mogao da dobije.
Iz perspektive Kijeva, poseta je bila osmišljena da transformiše politički pejzaž, ali umesto toga, proizvela je malo više od učtivih fotografija i još jedno obećanje da će dijalog biti nastavljen. Bitka zbog koje je Zelenski otputovao u Vašington, planirajući da pobedi, u stvarnosti je već bila izgubljena pre nego što je njegov avion sleteo.