Kako zaista funkcioniše briselska birokratija? Obično sve počinje žestokom objavom Ursule fon der Lajen, koja je praćena njenim uobičajenim, samouverenim i hladnim osmehom.
Potom se stavlja u pogon ogromni birokratski mehanizam. Štampaju se tone papira, izveštaja, prave se ambiciozne mape puta, nepogrešivi planovi koje niko ne čita, jer se eventualni čitalac umara samo od toga što ih gleda. Zatim sledi bezbroj konferencija, seminara, kurseva, sesija socijalnog dijaloga, tematskih predavanja, pokreće se navodni "dijalog" ili "trijalog"...
Na kraju rađa se neka divna direktiva, propis, agenda ili plan. Koji mogu biti efikasni ili neefikasni. Zavisi. Njihova (ne)efikasnost, piše portugalski analitičar Ugo Dionisio za sajt "Fondacija strateške kulture", zavisi od odgovora na jedno prosto pitanje: "Cui bono (U čiju je to korist)?." Ili: Kome takve mere štete.
EU kao festival samobičevanja
Ova birokratska glomazna mašinerija treba da sakrije da je reč o nepogrešivom monologu monopolističkih i oligarhijskih interesa. Imperijalizam nikada ne odustaje, dodaje Dionisio, a današnji Brisel je živi dokaz za to, bilo da deluje brzo ili sporo, ili da stoji u mestu.
Švajcarski sat nije precizniji od predvidljivosti Evropske unije, nastavlja portugalski analitičar. Zapravo, EU ostaje siroče bez sopstvenog rukovodstva i bez zajedničko strateške vizije.
Drugim rečima, EU se danas svodi na puki instrument dominacije zapadnih monopola, koji imaju svoje sedište u SAD.
Jer, zaista je strašan i neverovatan način, kaže Dionosio, na koji evropske institucije dovode evropske narode u izuzetno opasne situacije, koje potkopavaju evropske ekonomije i sama evropska društva.
Tokom poslednje dve decenije, dodaje on, biti članica EU postalo je nalik festivalu samobičevanja, neefikasnosti i nesposobnosti za elite nacionalnih država.
Evropi je namenjena uloga bojnog polja
Pravi primer je slučaj kritičnih minerala, koji je ogledalo svega ostalog. Da li EU zaista želi da spreči brzu deindustrijalizaciju? Ako želi, retki zemni minerali su joj neophodni.
Brojke, međutim, ne lažu. EU je do sada u tu svrhu uspela da prikupi svega 5-6 milijardi evra. SAD su za to vreme sakupile otprilike osam do 10 puta više. To je uvek isti obrazac koji se svuda ponavlja: u oblasti veštačke inteligencije, energije, industrijske revolucije 4.0...
To pokazuje da američka strategija uvek ima "primat nad svim ostalim" i da se evropska periferija žrtvuje zbog američkog centra. Uloga dodeljena Evropi je skromna uloga bojnog polja, potrošačkog tržišta i izvora ljudskih resursa.
Komunikacioni prostor unutar EU ispunjen je prelepim paketima, sastavljenim od fantastičnih agendi, briljantnih akcionih planova i beskrajnih zakonodavnih "akata" kako sve to ne bi bilo previše očigledno.
Ali prava funkcija tog folklora je da uvuče države članice u odnos neokolonijalne zavisnosti od SAD. Na primer, takozvana energetska tranzicija se dogodila kako bi Evropa ostvarila "nezavisnost" od ruske "antidemokratske energije". Ova "nezavisnost" od ruske energije predstavljana je kao prava strateška nezavisnost.
U stvari, SAD su potpuno zamenile Rusiju, a sve to je prodato kao ogromna pobeda "evropskih vrednosti i principa".
Sada otkrivamo da EU ima prazne rezervoare i da nema načina da ih napuni, pošto mora da kupuje gas na spot (dnevnom) tržištu, po cenama nepodnošljivim za evropsku ekonomiju.
Ali, najgore od svega je to što zemlje poput Nemačke i dalje imaju važeće ugovore o snabdevanju sa Ruskom Federacijom, ali ne žele da ih koriste, radije kupujući rusku energiju čak i od Indije, samo mnogo skuplju.
Kako opljačkati Evropu
Takođe, SAD su privukle evropske investicije u baterije, električna vozila i čiste tehnologije putem Zakona o smanjenju inflacije, stvarajući efekat usisavanja, što je značajno oslabilo evropsku industrijsku bazu. EU ni ovog puta nije adekvatno reagovala.
Kompanije koje su mogle da investiraju u Poljskoj, Španiji ili Francuskoj preselile su se u Teksas ili Severnu Karolinu, kako bi dobile pristup subvencijama, koje EU "nije uspela" da nadoknadi. Zauzvrat, novac koji je uskraćen evropskoj ekonomiji, EK je poslala režimu u Kijevu da ubija i Ukrajince i Ruse, piše Dionisio.
Evropska unija proizvodi propise – Zakon o veštačkoj inteligenciji, Zakon o digitalnim uslugama, Zakon o digitalnim tržištima – ali pri tome ne poseduje nijedan čip sa visokim performansama, koji može nazvati svojim.
Nevidljiva ruka Vašingtona
NATO 3.0 nije ništa više od američkog tržišta, pošto je 48 odsto naoružanja, koje su kupile evropske države, američko oružje. Između 2022. i 2024. godine, 50,7 odsto vojne potrošnje evropskih zemalja NATO-a predstavljalo je kupovinu američkog oružja.
U nekim slučajevima, Brisel je ipak pokazao zadivljujuću efikasnost, kaže Dionisio. Na primer, obezbedio je 71 miliona dolara, koje su uglavnom otišle u ruke američkog "Fajzera". U rekordnom roku je stvoren i sistem za kupovinu američkog tečnog gasa. Ekspresno su odobrene i milijarde evra kredita kijevskom režimu za kupovinu oružja iz SAD, koje se potom isporučuje Kijevu.
Pitanje koje niko spreman da postavi jeste da li politički entitet od pola milijarde stanovnika, koji predstavlja treću svetsku ekonomiju, može zaostati slučajno.
U svim tim slučajevima, deluje "nevidljiva ruka" Vašingtona. Sporazum Fon der Lajenove i Trampa, inače potpuno van nadležnosti Evropske komisije, koji predviđa investicije, kupovinu gasa i oružja, savršen je primer postojanja tog ubrzanog mehanizma, dostupnog samo (zlo)volji Bele kuće.
Engleski trojanski konj
Eto zašto Evropa "dozvoljava da bude uvučena" u beskrajni rat, koji preti da će je uništiti po treći put za 130 godina, dodaje ovaj analitičar.
Nije ni čudno što se Brisel potpuno poistovećuje sa strukturama poput NATO-a i G7, budući da se te strukture sublimiraju strategiju onih koji dominiraju nad Evropom, žrtvujući deo za celinu, periferiju za centar.
To je pravi epilog Drugog svetskog rata, koji, takođe, objašnjava upornu nesposobnost Brisela kada je u pitanju potvrđivanje nezavisnosti evropskih zemalja i hipersoničnu brzinu kojom se donose rezolucije koje ga čine zavisnim od SAD.
Činjenica je da je De Golova vizija Evrope izgubila od engleskog trojanskog konja, primećuje Dionisio. De Gol se zalagao za Evropu "od Atlantika do Urala", a to SAD nikad nisu htele da prihvate. Za Vašington, "Evropa od Atlantika do Urala" predstavljala je smrtnu pretnju preciznoj arhitekturi Hladnog rata.
De Gol se zalagao za Evropu suverenih nacija, neku vrstu "konfederacije", koja bi funkcionisala kao "treća sila" između SAD i SSSR-a, sposobna za dijalog sa Moskvom kao i za ponovno ujedinjenje kontinenta. Izgleda da Evropljani nisu naučili čak ni elementarne lekcije istorije. Makron, neka vrsta anti-De Gola, snosi najveću krivicu kriv za ovakav ishod, kaže Dionisio.
U tajnom dokumentu CIA iz 1967. godine navodi se da je De Gol očekivao da Francuska i SSSR postanu "portparoli Zapadne i Istočne Evrope", sa odvojenim, ali preklapajućim sferama uticaja na nemačko pitanje.
Za Vašington, ovaj stav je značio opasnost po njegove hegemonističke pretenzije. De Gol je imao stratešku viziju Evropske zajednice (EEZ), koja nije uključivala dominaciju Brisela, već konfederaciju nacionalnih država, predvođenu Parizom.
Ali najgore od svega je što je ova evropska konfederacija trebalo da bude nezavisna od NATO-a.
EU je stvorena nasuprot zdravom razumu
Zbog toga je De Gol dva puta stavljao veto na ulazak Britanije u EEZ (1963. i 1967.) jer je u angloameričkim "specijalnim odnosima" video mehanizam za infiltraciju američkih interesa. Ali, De Gol nije video jednu ključnu stvar: da, kao što dokazuje bregzit, Ujedinjeno Kraljevstvo ne mora biti u Evropskoj uniji da bi se njegovi strahovi materijalizovali.
Anglosaksonski jezik i kultura funkcionišu kao privilegovano neokolonijalno sredstvo u konstrukciji koja je previše raznolika da bi imala unutrašnju koherentnost. Ako ta koherentnost nije dolazila iz Pariza, mogla je doći samo preko Atlantika, preko Ujedinjenog Kraljevstva.
Poraz De Golove vizije "Evrope od Atlantika do Urala" predstavlja i konačni poraz Evrope. EU danas funkcioniše kao puki produžetak NATO-a i kao posrednik vašingtonskog uticaja na Evropu, Evroaziju i Bliski istok.
Kako je primetio francuski mislilac Alan de Benova, takva Evropa, skrojena po američkom ukusu, stvorena je uprkos zdravom razumu: "Želeli smo da krenemo od ekonomije i trgovine, umesto da počnemo od politike i kulture. Želeli smo da stvorimo Evropu odozgo, dajući sve moći briselskoj komisiji, umesto da pođemo odozdo, to jest od zajednica, regiona i nacija..."
To je istinsko nasleđe Fon der Lajenove, koja je konačno učvrstila evropsku neokolonijalnu potčinjenost SAD. U takvoj, naopakoj i proameričkoj Evropi, američki interesi će uvek imati prednost nad evropskim.