Iran je ključna raskrsnica Evroazije, koja ima apsolutno sve što je neophodno SAD, pre svega neiscrpne resurse, od nafte do retkih zemnih minerala.
Ali, Iran je suverena i slobodna zemlja, koja ima sporazume o strateškom partnerstvu sa Rusijom i Kinom. U ratu protiv SAD i njihovih saveznika, Iran se ne oslanja isključivo na Rusiju; Kina igra veoma značajnu ulogu u pružanju vojne podrške Teheranu.
Zbog toga, piše nemački magazin "Cuerst", raste zabrinutost u Beloj kući. Američki predsednik Donald Tramp je na svojoj platformi "Trut soušal" izjavio: "Predsednik Si mi je obećao da neće snabdevati oružjem teheranski režim. Ali, ako to učini, ili ako Putin to učini, to će se završiti veoma loše za obojicu". Američki ministar finansija Besent je pozvao Kinu da uvede sankcije Iranu...
Teško da će se Rusija i Kina uplašiti od američkih pretnji.
Diskretna podrška Kine
Nedavno otkrivene informacije ukazuju na to da Kina sistematski jača vojne kapacitete Iranskog korpusa revolucionarne garde (IRCG), izveštava nemački list.
Posledice su vidljive na bojnom polju. Nedavno su Iranci pokrenuli istovremene napade na američke baze i objekte u Bahreinu, Kuvajtu, Kataru, Omanu i Jordanu. U ovim napadima, tvrdi se, poginula su tri američka vojnika. Stvarni gubici se, naravno, ne saopštavaju. Barem ne dok traje rat.
Britanski stručnjak za protivvazdušnu odbranu Tom Šarp opisao je to kao "najmasovniji talas napada od početka rata". Prema njegovim rečima, Teheran je koristio šifrovani kineski satelitski navigacioni sistem beidou-3, što mu je omogućilo da efikasnije zaobiđu američke kontramere protiv raketa i dronova.
Vojna saradnja između Irana i Kine, međutim, seže mnogo dublje u prošlost. Godinama je Kina podržavala Iran tehnologijama i komponentama dvostruke namene.
Sam Tramp je nedavno, po prvi put, pomenuo "evroazijsku osovinu".
Nova velika evroazijska igra
U međuvremenu, u Iranu je novi verski vođa Modžtaba Hamnei, sa obnovljenim Vrhovnim savetom za nacionalnu bezbednost (SNSC), ponovio da Teheran nikada neće pristati na kompromis, posebno ne u trenutnom statusu "ni rat, ni mir".
Zapravo, Teheran Vašingtonu diktira niz veoma oštrih uslova za otvaranje Ormuskog moreuza. Neki od tih uslova su posebno teški za SAD, poput trajnog okončanja američkih ratova protiv Irana i njegovih saveznika u Palestini, Libanu, Jemenu i Iraku; ukidanja američke pomorske blokade i povlačenje svih američkih snaga; ne manje od 300 milijardi dolara nadoknade za ratnu štetu; ukidanje svih sankcija; bezuslovno oslobađanje sve zamrznute imovine, itd.
Jasno je da to SAD nikad neće ispuniti. To bi značilo nagoveštaj predaje SAD, piše brazilski geopolitičar Pepe Eskobar na sajtu "Fondacije strateške kulture", kapitulacije na svakom frontu, od "praćenja novca" do vojnog proterivanja, kraja sankcija i potpune iranske kontrole nad Ormuskim moreuzom.
Rat u Zapadnoj Aziji će se, dakle, nastaviti, na ovaj ili onaj način, verovatno godinama.
Čudno je kako se stvari ponavljaju kroz istoriju. Sve podseća na obnavljanje "Velike igre", koja se tokom 19. veka vodila između Britanskog i Ruskog carstva.
Trampov naftni rat je očajnički potez SAD
Svako zrno peska duž Starog i Novog puta svile, nastavlja Eskobar, zna da ogroman američki dug traži nove mehanizme, koji će se hraniti kontrolom nad prirodnim resursima, od nafte i zlata, sve do retkih zemnih minerala, kojim bi se trgovalo isključivo u dolarima.
Drugim rečima, Trampov naftni rat je podjednako egzistencijalan za hegemoniju SAD, kao i za opstanak Irana, kome Tramp preti da će ga uništiti i zameniti klijentskim režimom, poput onog u Venecueli.
Za SAD, naftni rat protiv Irana – i Rusije i Venecuele – nije bio rat po izboru. To je, tvrdi slavni američki ekonomista Majkl Hadson, očajnički potez da se održi njen svetski monopol nad naftom, što bi Americi omogućilo da ostane globalna rentijerska ekonomija, koja iz inostranstva dobija sve ono što više ne proizvodi kod kuće. Dakle: putem dolara.
SAD su se posle kraja Hladnog rata pretvorile u parazita, ili u ogroman tumor na telu globalne ekonomije, koji se sada grčevito bori da očuva svoje mesto na vrhu predatorskog lanca.
Prvi vidljivi rezultati rata u Zapadnoj Aziji
Ovo je, zapravo, novi "večni rat", smatra Eskobar. Vašington nikada neće ukinuti sankcije Iranu, niti će mu vratiti zamrznuta sredstva. To je politički – i geoekonomski – nemoguće.
I to nema nikakve, ili ima vrlo malo veze sa Trampom. Ko god da je na vlasti, dodaje on, Vašington neće prihvatiti iransku kontrolu nad Ormuskim moreuzom, jer bi to u praksi zapečatilo imperijalni neuspeh da koristi ekonomske sankcije kao svoje "diplomatsko sredstvo".
Ipak, neki rezultati rata, koji je pokrenut 28. februara, već su vidljivi, dodaje Eskobar. To uključuje finansijsko uništenje zemalja Zalivskog saveta za saradnju, zajedno sa kolapsom njihovih režima; gotovo neizbežno geografsko širenje Jemena; praktično potpunu međunarodnu izolaciju kulta smrti (Izraela); masivnu globalnu ekonomsku krizu, u kombinaciji sa finansijskom krizom u SAD; i uzdizanje Irana na rang istaknute sile Zapadne Azije, Evroazije i Globalnog juga.
Međutim "imperija haosa, laži, pljačke i piraterije", zaključuje Eskobar, neće ništa od toga prihvatiti, jer nju ne obavezuju nikakvi potpisi na dnu sporazuma.
Novi hibridni rat u Kaspijskom moru
Ključno u ovoj igri je Kaspijsko more, čvorište Međunarodnog transportnog koridora Sever-Jug (INSTC), što čini jedan od glavnih koridora povezivanja panevroazijske trgovine 21. veka, koji povezuje članice BRIKS-a, Rusiju, Iran i Indiju sa Centralnom Azijom i zaobilazi zapadne sankcije i pomorske uske tačke koje kontroliše NATO.
Hibridni rat u Kaspijskom moru savršeno se uklapa u imperijalni scenario izazivanja negativnih sistemskih posledica, koje se šire izvan Rusije i Irana, sve do Kine i Evrope. Kina posmatra Kaspijsko more kao ključni kanal povezivanja između projekata Inicijative Pojas i put (BRI) i Centralne Azije i Evrope.
Tako bi Kaspijsko more moglo postati sam vrh geopolitičke podele blizu centra Evroazije, suprotstavljajući Vašington/Tel Aviv/Kijev suverenim i nezavisnim civilizacijskim državama BRIKS-a/ŠOS-a.
Sve se vrti oko (petro)dolara
Sve se, na kraju, vrti oko dolara, odnosno oko trenutnog nedostatka recikliranih petrodolara od strane petromonarhija – a to je perverzni mehanizam, koji podupire monstruozni i neotplativi američki dug, koji već premašuje 40 biliona dolara, piramidu derivata i mega-balona veštačke inteligencije sa Volstrita, uočava brazilski geopolitičar.
To je ono što zaista pokreće imperijalni očaj: da se nešto reši, bilo šta, sa Persijancima. Iran je time upravo definisao glavno geoekonomsko bojište za zemlje regiona (Rusija, Iran, Kina), mnogo efikasnije nego beskrajne diskusije unutar BRIKS-a.
Ukoliko zaista dođe do kolapsa reketa petrodolara zemalja Zalivskog saveta za saradnju, čitavo finansijalizovano neokolonijalno carstvo, vođeno daljinskim upravljanjem, postaće apsolutno nemoguće.
Ili, prema rečima Majkla Hadsona: iranska alternativa američkoj hegemoniji ide mnogo dalje od proterivanja američkih vojnih baza iz regiona. Ove baze su, uostalom, već uništene ili premeštene u Indijski okean i Italiju.
Ono što je preostalo Iranu jeste oslanjanje arapskih proizvođača nafte na američka finansijska tržišta. Ova ekonomska simbioza ih je do sada vezivala za SAD i njihove političke diktate, koji datiraju još od sporazuma o petrodolarima iz 1974. godine, koji petromonarhije obavezuju da recikliraju prihode od izvoza nafte na američka tržišta obveznica i kupovinu američkog oružja.
"Mislim da ne treba da se stidimo..."
Teheran, kao i Moskva i Peking su to na vreme shvatili. IRCG je objavio da će "sravniti sa zemljom najvredniju imovinu američkih kompanija u svim zemljama koje su (bile) domaćini američkih baza".
Ukratko: iranski cilj je da uništi petrodolar. On gađa imperiju pravo u srce. A to bi označilo i kraj hiperfinansijalizovane, prenaduvane američke ekonomije i svih njenih mehanizama, od berzi do veštačke inteligencije, njenu ekonomsku smrt.
Alternativa tome je sudbina Veneceule, koja preti i Iranu i Rusiji. Besent je otišao toliko daleko da je "predvideo" da će, "kada se završi sukob između Rusije i Ukrajine, Rusija poželeti da se vrati u dolarski sistem", uprkos tome što je pretrpela konfiskaciju 300 milijardi dolara svojih depozita.
Teško da je moguće biti otvoreniji od Besenta. I manje inteligentan. Iran i Rusiju treba primorati da kapituliraju pod uslovima sličnim onim koji su ispostavljeni Venecueli.
"Mislim da ne treba da se stidimo i popuštamo tamo gde imamo prednosti...", dodao je Besent.
Trampovi naftni ratovi, zaključimo, predstavljaju poslednju liniju odbrane dolara.