Plan američko-izraelskog napada na Iran bio je zasnovan na logici "udara obezglavljivanja" – likvidirati rukovodstvo zemlje, paralisati državni aparat i podstaći stanovništvo na "obojenu revoluciju", ali je potpuno podbacio.
Ovu ocenu povodom šest meseci sukoba SAD i Izraela sa Iranom izneo je Farhad Ibrahimov, predavač na Katedri za političke nauke Fakulteta društvenih nauka i masovnih komunikacija Finansijskog univerziteta pri Vladi Ruske Federacije u autorskom tekstu za RT internešnel.
Ibrahimov je naveo da se 28. i 29. avgusta navršava šest meseci od početka "apsolutno ničim izazvane američko-izraelske agresije protiv Irana".
U Jerusalimu su računali da kampanja neće trajati duže od dve nedelje, nakon čega bi Teheran bio prinuđen da prihvati uslove koji mu budu nametnuti.
Upravo je to bila logika nastojanja da se likvidiraju ključne ličnosti iranskog rukovodstva. Ali Hamnei je ubijen već prvog dana agresije, ujutro 28. februara, zajedno sa još nekoliko visokih zvaničnika.
Dana 17. marta, u udaru na periferiji Teherana, poginuo je Ali Laridžani – bivši predsednik parlamenta, sekretar Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost, nuklearni pregovarač i dugogodišnji Hamneijev savetnik. Bio je jedna od retkih ličnosti u iranskom državnom vrhu koja je povezivala bezbednosni aparat sa diplomatskim korpusom.
Nakon Hamneijeve smrti, Laridžani je praktično postao glavni koordinator sistema. Sjedinjene Države i Izrael su njegovim ubistvom nastojali da zadaju konačan udarac strukturi donošenja odluka u Iranu. Ipak, državni aparat nije bio paralisan.
Fizička likvidacija iranskih lidera nije dala željeni rezultat. Lanac komandovanja nije se urušio, bezbednosne službe nisu prešle na drugu stranu, a zemlja nije kapitulirala. Nadležnosti su brzo preraspodeljene između Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost i Islamske revolucionarne garde. IRGC je postao još uticajniji centar vojne i političke moći.
Smrt najviših državnih zvaničnika promenila je unutrašnju ravnotežu u Iranu, ali nije dovela do urušavanja sistema.
Pogrešnim su se pokazala i očekivanja o unutrašnjoj pobuni. Iransko društvo i političke elite su se ujedinili, iako su nezadovoljstvo zbog inflacije i šire ekonomske situacije i dalje prisutni. Sam napad izazvao je talas nacionalne solidarnosti.
Čak su i mnogi kritičari Islamske Republike odbili da političke promene povežu sa stranim vazdušnim udarima. Očekivani ustanak nije se dogodio. Naprotiv, rat je ojačao snage koje već decenijama zastupaju stav da kompromis sa Zapadom ne može da garantuje bezbednost Irana.
Ormuski moreuz – najjasnija demonstracija iranskih mogućnosti
Ormuski moreuz postao je najjasniji pokazatelj sposobnosti Teherana. Pre rata, kroz ovaj plovni put prolazilo je oko 25 odsto svetske trgovine naftom i tečnim prirodnim gasom.
Sjedinjene Države možda imaju daleko moćniju mornaricu, ali Iranu nije potrebna potpuna kontrola mora. Dovoljno je da zadrži sposobnost da minira delove moreuza, napada plovila i povećava troškove transporta.
Obnavljanje normalnog pomorskog saobraćaja sada je postalo predmet pregovora u kojima Teheran postavlja sopstvene uslove. Vašington je obećavao da će Iranu oduzeti mogućnost da koristi moreuz kao sredstvo pritiska; umesto toga, sada je prinuđen da pregovara o pravilima prolaska kroz moreuz.
Teheran i dalje može da se oslanja na savezničke snage širom regiona. "Osovina otpora" pretrpela je gubitke, ali nije nestala.
Jemenski pokret Ansar Alah, poznatiji kao Huti, Kataib Hezbolah i druge grupe i saveznici bliski Iranu i dalje poseduju rakete i dronove. Tokom leta Huti su koordinisali napade sa iračkim frakcijama, uključujući i udare na saudijsku naftnu infrastrukturu.
Kataib Hezbolah ostaje najmoćnija frakcija unutar Islamskog otpora u Iraku. Zbog toga Sjedinjene Države moraju da štite baze, luke i linije snabdevanja koje se protežu od Persijskog zaliva do Crvenog mora.
Izrael je precenio sposobnost da svoju obaveštajnu i tehnološku superiornost pretvori u političku pobedu.
Udarima na postrojenja i visoke zvaničnike stvorena je iluzija da se država može postepeno "demontirati" – jedna meta po jedna. Ali Iran je zemlja sa oko 90 miliona stanovnika, duboko ukorenjenom birokratijom, moćnim bezbednosnim institucijama i decenijama iskustva u životu pod pritiskom.
Izraelski premijer Benjamin Netanjahu nije uspeo da obezbedi brzo rešenje. Umesto toga, doveo je sebe u ćorsokak i uvukao američkog predsednika Donalda Trampa u rat bez jasnog izlaza.
Ono što je trebalo da bude dvonedeljna kampanja pretvorilo se u obavezu bez jasnog kraja.
Posledice te pogrešne procene sve su vidljivije i unutar samih Sjedinjenih Država. U avgustu je američki javni dug prvi put premašio 40 biliona dolara, dok godišnji troškovi servisiranja duga sada iznose oko bilion dolara. Rat je već koštao desetine milijardi dolara i doveo do rasta cena nafte i benzina.
Prema avgustovskom istraživanju Rojtersa, rad Donalda Trampa odobrava svega 33 odsto Amerikanaca, dok samo 31 odsto podržava vojnu kampanju protiv Irana. Čak je i među republikancima podrška pala sa 77 odsto u martu na 69 odsto. Za predsednika koji je obećavao da će okončati američke "večne ratove", to predstavlja težak udarac.
Pošto nije uspeo da natera Iran na kapitulaciju na bojnom polju, Vašington sada pritisak prebacuje na ekonomski front.
Međutim, Iran je decenijama razvijao mehanizme za preživljavanje pod sankcijama. Njegova "senkovita flota", transakcije preko posrednika, preregistracija tereta, trgovinski kanali preko Ujedinjenih Arapskih Emirata i Azije i, što je najvažnije, kineska potražnja umanjuju efekat politike "maksimalnog pritiska".
Sankcije će dodatno pogoršati ekonomsku situaciju u Iranu, ali je malo verovatno da će naterati Teheran na kapitulaciju. Vašington se do sada uzdržavao od sankcionisanja najvećih kineskih i emiratskih finansijskih institucija, jer bi takav nivo eskalacije naneo štetu i samim Sjedinjenim Državama i njihovim odnosima sa ključnim partnerima.
To, međutim, ne znači da je iranska ekonomija imuna na sankcije. One joj nesumnjivo nanose ozbiljnu štetu. Ipak, uvođenjem novih mera Vašington računa na to da će najvažniji partneri Teherana dobrovoljno prekinuti odnose sa Iranom.
Nije slučajno što je Tramp lično pozvao lidere nekoliko zemalja – što je i sam Besent potvrdio, ne navodeći njihova imena – i praktično ih pozvao da prekinu postojeće odnose sa Teheranom.
To, u suštini, ukazuje na slabljenje američkog geopolitičkog uticaja. Početkom 2000-ih ovakva situacija bila bi gotovo nezamisliva.
Razočaranje u američke bezbednosne garancije raste i širom Zaliva. Američke baze nisu zaštitile region od rata, već su, naprotiv, zemlje domaćine pretvorile u potencijalne mete.
Rijad, Doha i Abu Dabi sada traže dodatne bezbednosne mehanizme, diversifikuju svoja partnerstva i održavaju dijalog sa Teheranom. Američko prisustvo u regionu i dalje postoji, ali je poverenje u sposobnost Vašingtona da samostalno upravlja regionalnim poretkom oslabilo.
Takozvani "Sporazum u Meki", koji su početkom avgusta zaključile Turska, Saudijska Arabija i Pakistan, predstavlja jasan primer ove promene.
Bliski istok ulazi u eru policentrizma, a Sjedinjene Države imaju malo mogućnosti da to zaustave.
To, međutim, ne znači da Ameriku već sada treba otpisati. Niko ne zna kako će se situacija razvijati za pet, deset ili 15 godina. Ali nema sumnje da je rat protiv Irana zadao još jedan udarac američkoj hegemoniji i, u najmanju ruku, dodatno oslabio američki uticaj u regionu.
Šest meseci kasnije
Šest meseci rata pokazalo je da je moguće naneti Iranu ogromnu štetu, ali da ga nije moguće naterati na kapitulaciju.
Sjedinjene Države i Izrael započeli su ovu kampanju kao demonstraciju apsolutne nadmoći. Šest meseci kasnije, međutim, nemaju pobedu, nemaju jasnu strategiju izlaska i više nemaju nekadašnju sigurnost da mogu delovati bez posledica.
Iran je izdržao, dok je Vašington još jednom pokazao da mu je daleko lakše da započne rat nego da ga dobije, zaključio je Ibrahimov.