Kada spalite sve svoje mostove, idite i spalite još neki. Čini se da je to neizrečena strategija politike Berlina prema Moskvi, što je jedino verovatno tumačenje novih napora Nemačke da ošteti njen već katastrofalan odnos sa Rusijom.
To, piše za RT internešenel istoričar Tarik Simir Amar, i nije neko iznenađenje. Od čudnog incidenta sa dronom na aerodromu Lajpcig/Hale početkom avgusta, nemački politički establišment i njegovi uvek poslušni mejnstrim mediji pripremaju teren za eksplicitno blaćenje Moskve.
Nemačka javnost je skoro mesec dana bila izložena onome što izgleda kao sistematska kampanja eskalacije insinuacija.
Priča koja se pojavljuje iz ove baraže neosnovanih tvrdnji i spekulacija – vozač aerodromskog autobusa koji je video dron kako stoji na pisti pored izuzetno velikog ukrajinskog transportnog aviona ili ga je oborio na zemlju udarcem nogom u letu poput Brusa Lija, kako se prvobitno tvrdilo – ostala je nejasna i kontradiktorna. Prvobitni izveštaji o drugom dronu koji se sudario sa avionom u letu morali su biti povučeni kada su tragovi ptica postali previše očigledni.
Sada je došlo vreme da se stvari zvanično realizuju.
Nemačka vlada, koju predstavljaju ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Dobrint i šef spoljne politike Johan Vadeful, okrivila je za incident sa dronom ruske obaveštajne službe i najavila mere odmazde, kao što su zatvaranje konzulata i kulturnog centra u Berlinu, još veća ograničenja putovanja i individualne sankcije Rusima, i nove pokušaje da se progone ruski brodovi (čitaj piraterija). Ruski ambasador je pozvan, razne vlade EU, komisija EU i NATO – iako ne i SAD – napravili su veliku predstavu od podrške Nemačkoj.
Moskva je odlučno odbacila optužbe Berlina, pozvala nemačkog otpravnika poslova i obećala simetričan odgovor na akcije Nemačke. Predsednik Vladimir Putin ih je opisao kao "tešku grešku" i pretpostavio da je to uglavnom zbog pokušaja oblikovanja izbora i odvlačenja pažnje od istorijski senzacionalne nepopularnosti kancelara Fridriha Merca.
Berlin je uspeo da dostigne novu najnižu tačku u odnosu koji je ključan za Nemačku, ali koji ona voli da rasparčava. Kao što je primetila Sara Vagenkneht iz levičarske stranke BSV, dron nije naneo nikakvu štetu, bez obzira na to odakle je došao. Nemačka vlada je, međutim, namerno izabrala masovnu preteranu reakciju. Ulrih Zigmund iz desničarske AfD, koja će verovatno uskoro ući u istoriju pobedom na prvim pokrajinskim izborima, takođe je pozvao na umerenost i dijalog umesto eskalacije. U današnjoj Nemačkoj, razum je bukvalno na političkim marginama, dok je samoproglašeni centar poludeo.
Međutim, još gore je to što nije predstavljen nikakav dokaz o ruskom učešću. Istina je da su, nakon objave krivice, pogodno tempirana curenja informacija u mejnstrim medije prenela neosnovane tvrdnje o umešanosti dvojice nosioca ruskih pasoša. Ali ova upadljiva kombinacija konkretne optužbe iznete bez dokaza i jasno koordinisanih curenja informacija, čini utisak manipulacije još gorim.
Da ne govorimo o činjenici da su ovi pasoši – ako postoje i ako zaista pripadaju pravim počiniocima – izuzetno bizarni dokazi. Zašto bi ruske obaveštajne službe dozvolile da njihovi agenti nose ruske pasoše?
Ako bi neko imao interes da tako lako upere prstom u Moskvu, to bi sigurno bila ili Ukrajina, koja ima sočan dosije terorističkih operacija pod lažnom zastavom, laži i podvala najgore vrste. Za Kijev bi bilo idealno da postavi dron koji stvara histeriju u Berlinu, ali ne uspeva da uništi imovinu tako vrednu i retku kao što je transportni avion AN-124 kondor.
Činjenica da Zapad uopšte, a posebno Nemačka, već ima dugu istoriju dokazanih lažnih uzbuna o ruskim dronovima takođe nije napravila nikakvu razliku. Kao što Nemci kažu, gde ima volje, ima i načina. A volja za produbljivanjem tenzija sa Rusijom je bezgranična među sadašnjim nemačkim establišmentom, piše Siril Amar.
Takođe, dodaje on, nemoguće je ne biti zapanjen razlikom između berlinskog tretmana razornog terorističkog napada koji je zaista uspeo i onog koji je ili propao ili uopšte nije ni postojao: Sada znamo da je Ukrajina – najverovatnije uz pomoć jedne ili više država NATO-a – počinila napad na gasovod "Severni tok" 2022. godine, što je najgora pojedinačna sabotaža vitalne infrastrukture posleratne Nemačke.
Ipak, Berlin je pokazao dosledan obrazac tolerisanja ili čak pomaganja u prikrivanju napada, dok se istraga i krivično gonjenje sprovode što je moguće sporije, a Vladimir Zelenski nastavlja da laže. To je, navodi Siril Amar, trenutno stanje stvari četiri godine posle napada. To i neumoljiv i neprekidan tok milijardi novca nemačkih poreskih obveznika režimu počinilaca u Kijevu. Toliko o "nenagrađivanju agresora". Nacionalni mazohizam je previše blag izraz.
Nakon incidenta u Lajpcigu, trebalo je manje od mesec dana da se dođu do opštih zaključaka i posegne za snažnim merama odmazde, a da se pritom ne iznesu dokazi.
Jasno je da su u pravu oni komentatori koji pretpostavljaju da je novootkrivena sposobnost Berlina za brzu preteranu reakciju utemeljena u nekoliko agresivnih političkih agendi: trenutnom nastojanju da se nemačka spoljna obaveštajna služba BND pretvori u instrument sabotažnih paravojnih operacija; novom militarizmu koji ima za cilj izgradnju najmoćnije konvencionalne vojske u Evropi i eksplicitno cilja Moskvu, i, na kraju, ali ne i najmanje važno, pretvaranju mržnje i straha od Rusije u distrakciju u zemlji u dubokoj ekonomskoj krizi.
Ako se Berlin ne sprema za otvoreni rat sa Rusijom, svakako se trudi da ostavi upravo takav utisak. Mnogi Nemci se ne slažu sa ovim putem koji vodi u propast. Za dobrobit cele Evrope, nadajmo se da će konačno uspeti da to promene, zaključuje istoričar.