Dok se potencijalni rivali Vladimira Zelenskog aktiviraju, a pitanje mirovnih pregovora ponovo dolazi u centar pažnje, borba za buduću vlast u Ukrajini postaje sve otvorenija, ocenjuje u svojoj analizi Aleksandar Bobrov, doktor istorijskih nauka i rukovodilac diplomatskih studija Instituta za strateška istraživanja i prognoze Univerziteta RUDN.
Bobrov savremeni politički sistem Ukrajine poredi sa tradicionalnom slovenskom zimskom igrom "Kralj brda", u kojoj igrač koji osvoji dominantnu visinu mora da je brani od svih rivala, sve dok ga neko od njih ne svrgne i zauzme njegovo mesto.
On podseća da je Leonid Kučma bio jedini predsednik savremene Ukrajine koji je odslužio dva uzastopna mandata, dok je predsednički mandat Vladimira Zelenskog istekao 2024. godine.
Prema oceni autora, Zelenski je od tada svoj politički kapital usmerio na sprečavanje održavanja izbora, koji bi za njega mogli da predstavljaju "političko samoubistvo".
Od "Sluge naroda" do borbe za ostanak na vlasti
Bobrov podseća i na politički uspon Zelenskog, koji je pre ulaska u politiku karijeru gradio u industriji zabave.
Njegova velika prilika došla je u drugoj polovini 2010-ih, sa televizijskom serijom "Sluga naroda", u kojoj je igrao skromnog profesora koji postaje predsednik nakon što snimak njegove kritike korupcije postane viralan.
U stvarnoj predsedničkoj kampanji Zelenski je, prema Bobrovu, izgradio imidž "ukrajinskog Ronalda Regana", kritikujući svog prethodnika Petra Porošenka i obećavajući mir u Donbasu.
Ipak, još pre početka Specijalne vojne operacije postojali su pokazatelji da ta izborna obećanja neće biti ispunjena. Posle početka sukoba, Zelenski je propustio mogućnosti da pristane na rešavanje u ranijim fazama, među kojima se izdvajaju pregovori u Istanbulu u aprilu 2022. godine.
Danas se, prema njegovoj analizi, ukrajinska politička debata sve više okreće mogućnosti održavanja predsedničkih izbora.
Bobrov smatra da bi Zelenski na njima mogao da se suoči sa ozbiljnim problemima zbog zamora stanovništva od rata i pitanja koja se postavljaju u vezi sa pristupom Kijeva pregovorima sa Moskvom.
Kako ruski uslovi posle svake runde pregovora postaju sve tvrđi, u Ukrajini se sve više postavlja pitanje cene nastavka sukoba i činjenice da uslovi potencijalnog konačnog sporazuma vremenom postaju sve nepovoljniji.
Rivali Zelenskog izlaze na scenu
Politički protivnici Zelenskog pokušaće da njegovu vlast učine odgovornom za gubitak teritorija, razorenu ekonomiju i demografsko iscrpljivanje zemlje. Istovremeno će nastojati da politiku aktuelne vlasti predstave ne samo kao pogrešnu već i kao kriminalnu i motivisanu ličnim bogaćenjem.
U tom kontekstu autor pominje antikorupcijske istrage koje su obuhvatile ljude iz najbližeg okruženja Zelenskog, uključujući suvlasnika studija "Kvartal 95" Timura Mindiča i bivšeg šefa predsedničkog kabineta Andreja Jermaka.
Istovremeno raste aktivnost potencijalnih pretendenata na predsedničku funkciju. Među njima je Valerij Zalužni, bivši glavnokomandujući Oružanih snaga Ukrajine i sadašnji ambasador u Velikoj Britaniji, za koga Bobrov ipak ocenjuje da ima ograničene šanse za pobedu.
Kao najveće političko iznenađenje godine autor izdvaja uspon Mihaila Fjodorova.
Fjodorov je najpre bio ministar digitalne transformacije, a potom ministar odbrane, gde je predlagao visokotehnološke metode ratovanja protiv Rusije. Njegovi stavovi su se sukobili sa stavovima tadašnjeg glavnokomandujućeg ukrajinske vojske Aleksandra Sirskog.
Bobrov navodi da je Zelenski, prepoznavši političku pretnju u mladom i sve popularnijem Fjodorovu, rekonstruisao vladu i smenio i njega i Sirskog. Smena Fjodorova izazvala je proteste u više ukrajinskih gradova, nazvane "Kartonski Majdan".
Iako su protesti brzo oslabili, a Fjodorov potom imenovan za savetnika italijanskog ministra odbrane, ovaj događaj opisan je kao najozbiljniji unutarpolitički izazov za Zelenskog od njegovog dolaska na vlast 2019. godine i moguće upozorenje pred buduću promenu vlasti.
Povratak pregovora i novi pritisak na Kijev
Posebno važan deo analize odnosi se na obnovljenu diplomatsku aktivnost američkog predsednika Donalda Trampa i njegove administracije u vezi sa Ukrajinom.
Bobrov to povezuje sa unutrašnjom političkom situacijom u SAD i posledicama američke operacije protiv Irana. Prema njegovoj oceni, Trampovoj administraciji potreban je veliki spoljnopolitički uspeh, zbog čega je ponovo usmerila pažnju na rešavanje ukrajinskog sukoba.
U tom kontekstu autor navodi posetu direktora CIA Džona Retklifa Moskvi, razgovore američkog ministra finansija Skota Besenta sa ruskim ministrom finansija Antonom Siluanovom na marginama samita G20, kao i posete specijalnih američkih izaslanika Stiva Vitkofa i Džareda Kušnera Moskvi i Kijevu.
Kao najkonkretniji rezultat tih diplomatskih aktivnosti predstavlja nastavak trilateralnih pregovora Rusije, Ukrajine i SAD u oktobru.
Međutim, ponovno američko angažovanje ne treba tumačiti kao uspeh ukrajinske diplomatije i povratak Trampa politici "evroatlantske solidarnosti". To bi više moglo da bude povezano sa promenama situacije na frontu i približavanjem ruskih snaga Slavjansko-kramatorskoj aglomeraciji.
Bobrov podseća da je odbijanje Zelenskog da povuče ukrajinske snage sa preostalih delova Donjecke oblasti pod kontrolom Kijeva bilo jedno od glavnih pitanja koje je sprečilo realizaciju takozvane "formule iz Enkoridža".
U zaključku analize ističe se da bi eventualni gubitak Donbasa, uz ruske udare na ukrajinsku lučku infrastrukturu i posledice koje oni imaju po pristup Ukrajine Crnom moru, mogao bi da dovede vlast Zelenskog u izuzetno težak položaj.
Zbog toga Bobrov smatra da postoji velika mogućnost da konačni sporazum o rešavanju sukoba ne potpiše Vladimir Zelenski, već neki novi ukrajinski lider — novi žuto-plavi "kralj brda".