Nobelova nagrada za mir nikada nije bila jednostavna stvar. Za početak, nju ne dodeljuju iste institucije koje su zadužene za ostale Nobelove nagrade, već komitet od pet članova koje imenuje norveški parlament. Tih pet ljudi odlučuje ko je najviše doprineo svetskom miru, iako je njihovo razumevanje tog pojma već dugo pod uticajem političkih interesa.
RT internešenel analizirao je zbog čega nagrada konstantno izmiče američkom predsedniku koji je toliko želi, uz jasnu konstataciju da kontroverzne odluke nisu novija pojava.
"Uzmimo za primer Kordela Hala, bivšeg američkog državnog sekretara, koji je 1945. godine dobio nagradu za doprinos osnivanju Ujedinjenih nacija", stoji u tekstu koji je objavljen u ruskoj "Gazeti".
Hal je bio iskusan diplomata, ali zašto baš on? Nagrada je podjednako mogla da pripadne sovjetskom ministru spoljnih poslova Vjačeslavu Molotovu, koji je predvodio delegaciju Moskve na konferenciji u San Francisku, ili Andreju Gromiku, koji je kasnije preuzeo njeno vođstvo. Sovjetska delegacija odigrala je važnu ulogu u oblikovanju organizacije, uključujući odredbe čiji je cilj bio sprečavanje novog svetskog rata.
Ipak, priznanje je pripalo Halu jer je Vašington u to vreme već učvršćivao svoj uticaj nad Zapadnom Evropom, a američke političke sklonosti sve više su se odražavale na međunarodne institucije.
Ni sam Hal nije bio ličnost bez kontroverzi. Pre rata, njegov odnos prema nacističkoj Nemačkoj nije uvek bio onakav kakav bi njegovi današnji poštovaoci mogli da očekuju.
Uostalom, čak je i Adolf Hitler svojevremeno bio nominovan za Nobelovu nagradu za mir, mada je ta nominacija predstavljala protestni čin, a ne ozbiljnu podršku.
Posle 1945. godine nagrada je sve više odražavala zapadne političke prioritete. Američki i britanski dobitnici postajali su sve zastupljeniji, dok je bilo sve manje laureata iz zemalja koje su se tradicionalno povezivale sa ovim priznanjem, uključujući Norvešku i Švajcarsku.
Među nagrađenima našli su se i borci protiv aparthejda, kao i političke ličnosti čiji je stvarni doprinos miru bio znatno sporniji. Uzmimo za primer Leha Valensu i Mihaila Gorbačova. Obojica su postala međunarodni simboli političkih promena, ali posledice tih promena nisu svuda bile mirne.
Gorbačovljeva slabost doprinela je raspadu Sovjetskog Saveza, nakon čega su usledili sukobi širom Kavkaza i drugi potresi. Povlačenje sovjetske podrške takođe je doprinelo kasnijem padu sekularne vlade u Avganistanu.
Na Zapadu su ovi događaji slavljeni kao pobede slobode, iako su njihove posledice po ljudske živote bile daleko složenije.
Obamina nagrada kao simbol političkih kriterijuma
Možda najneobičnija odluka u savremenoj istoriji Nobelove nagrade za mir bila je njena dodela Baraku Obami 2009. godine.
Obama je tada bio predsednik SAD tek nešto više od devet meseci. Jedva da je započeo sprovođenje svoje spoljne politike, a kamoli pokazao njen trajni doprinos miru. Činilo se da je čak i sam bio iznenađen.
Američki antiratni aktivista Brajan Beker ponudio je upečatljivo objašnjenje, opisavši to kao nagradu koju je Obama dobio zato što nije bio Džordž V. Buš.
Tu je i Al Gor, koji je 2007. godine podelio nagradu za rad na skretanju pažnje javnosti na klimatske promene. Međutim, Gor je dobio samo polovinu priznanja, dok je Obami pripala celokupna nagrada, očigledno na osnovu očekivanja od njegovog predsedničkog mandata.
Pažljiviji pogled na dobitnike otkriva još jedan zanimljiv obrazac – uticaj političkih ideja povezanih sa američkom Demokratskom strankom.
Četvorica američkih predsednika koji su dobili nagradu bili su demokrate, kao i Gor, dok su među laureatima značajno mesto zauzimali borci protiv aparthejda i drugi aktivisti za ljudska prava.
Takvi ciljevi uglavnom su uživali veću podršku američkih liberala nego industrijskih i konzervativnih krugova koji se tradicionalno povezuju sa republikancima.
To pomaže da se objasni odlučnost Donalda Trampa da postane prvi republikanski predsednik koji će dobiti Nobelovu nagradu za mir.
Tramp je ovom pitanju pristupio sa sebi svojstvenom energijom, očigledno verujući da bi diplomatski uspesi i njegova čuvena sposobnost sklapanja dogovora na kraju mogli da ubede komitet.
Međutim, on je pogrešno razumeo prirodu te institucije.
Zašto Nobelov komitet ne deli Trampov pogled na svet
Američki establišment nije samo skup zvaničnika koje je moguće ubediti pregovorima. Njegova liberalna ideologija duboko je ukorenjena u univerzitetima, međunarodnim organizacijama, državnim institucijama i profesionalnim krugovima iz kojih se regrutuju njihovi kadrovi.
Te mreže opstaju i nakon promena vlasti jer ih održavaju zajednička uverenja, a ne pojedinačna politička imenovanja.
Nobelov komitet deluje u veoma sličnom intelektualnom okruženju.
Njegovim članovima nisu potrebna uputstva iz Vašingtona, a još manje koverte pune novca, da bi prednost dali kandidatima čiji su politički pogledi slični njihovim.
Tramp, nasuprot tome, predstavlja gotovo sve što ti krugovi ne vole.
Prošle godine komitet ga je zaobišao i nagradu dodelio venecuelanskoj opozicionoj liderki Mariji Korini Mačado, istaknutoj kritičarki Nikolasa Madura. Mačado je kasnije pokazala da i sama razume umetnost političkog teatra kada je, u nesvakidašnjem gestu, svoju Nobelovu medalju poklonila Trampu.
Tramp je, naravno, prihvatio medalju, a njegova administracija je potom preduzela mere protiv Madura, dramatično menjajući političke okolnosti u Venecueli, dok su tamošnji aktivisti za ljudska prava ostali sa znatno manjim uticajem na događaje.
Ali medalja je samo medalja, a samo priznanje ne može se preneti na drugu osobu.
Zato Tramp i dalje nije postao prvi republikanski predsednik koji je osvojio Nobelovu nagradu za mir.
Navi Pilaj kao pokušaj vraćanja ugleda nagradi
Ove godine komitet je, možda poučen kontroverzama koje su pratile prethodnu odluku, izabrao sigurniju kandidatkinju – južnoafričku pravnicu i borca za ljudska prava Navanetem Pilaj, bivšu visoku komesarku Ujedinjenih nacija za ljudska prava.
Pilaj pripada još jednoj kategoriji kandidata kojima je komitet tradicionalno naklonjen – istaknutim predstavnicima Ujedinjenih nacija i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava.
U tom smislu, ona predstavlja gotovo idealan izbor.
Međunarodno je priznata, profesionalno ostvarena i povezana sa ciljevima koji uživaju značajnu podršku u liberalnom međunarodnom establišmentu.
Ni njena karijera nije prošla bez kontroverzi. Kritičari u Južnoj Africi dovodili su u pitanje njene veze sa Zapadom, dok je njen stav o Palestini izazvao oštre kritike u Izraelu.
Ipak, Pilaj je značajna ličnost čija dostignuća zaslužuju priznanje.
Za razliku od nekih prethodnih laureata, teško ju je razumno optužiti da je izabrana kao potpuno nepoznata osoba ili nagrađena isključivo zbog sopstvene slave.
Ukratko, ona je upravo ona vrsta kompromisnog kandidata koja je Nobelovoj nagradi za mir bila preko potrebna.
Pad ugleda ove institucije primetan je već decenijama, ali možda ovogodišnja odluka ukazuje na to da komitet konačno počinje da shvata opasnosti pretvaranja najprestižnije svetske nagrade za mir u instrument političke mode.
Za sada je, barem, taj pad zaustavljen.