Dugo očekivani sporazum između rivalskih frakcija Libije konačno je potpisan 30. avgusta pod pokroviteljstvom Misije Ujedinjenih nacija za podršku Libiji (UNSMIL). Tog dana, misija je okupila dve pregovaračke delegacije u svom sedištu u Tripoliju kako bi formalizovala tekst usaglašen tokom ranijih rundi razgovora u Rimu i Tunisu.
UNSMIL je pozvao strane diplomate, predstavnike medija i libijske delegacije na događaj, gde je specijalna predstavnica UN Hana Teteh u svom uvodnom izlaganju pozdravila sporazum kao "još jednu važnu prekretnicu na putu Libije ka stabilnosti i nacionalnom jedinstvu".
Međutim, piše za RT internešenel Mustafa Feturi, libijski akademik i analitičar, ovo je imalo sličnosti sa prethodnim diplomatskim prekretnicama – posebno sa Libijskim političkim sporazumom (LPS) iz 2015. godine potpisanim u Skiratu, u Maroku.
LPS je utvrdio pravila političke igre u podeljenoj zemlji; pravila kojima se nijedan od domaćih političkih aktera ne čini potpuno posvećenim, ali od kojih se niko u potpunosti ne odvaja. U izvesnom smislu, Skirat ostaje krajnja referentna tačka za svaku narednu mapu puta UN u Libiji.
U vakuumu koji je ostavila intervencija NATO-a 2011. godine i brutalno ubistvo Muamera Gadafija, Libija je bila svedok kontinuirane parade diplomatskih sporazuma. Pa ipak, fundamentalni problem nikada nije bio nedostatak mapa puta, već njihova konsolidacija u nacionalno prihvaćene političke činjenice kojima elite ne mogu jednostavno manipulisati po volji.
Sporazum od 30. avgusta ima dva glavna dela. Prvi je restrukturiranje Visoke nacionalne izborne komisije (VNK), agencije zadužene za organizovanje izbora. U praksi to znači zamenu njenog rukovodstva kako bi se rešili sporovi oko imenovanja i regionalne zastupljenosti.
Iako su ove promene dugo odlagane zbog regionalnih kvota i političkog pokroviteljstva koje proističe iz Skiratskog sporazuma iz 2015. godine, rivali i dalje mogu relativno lako da pregovaraju o njima.
Takođe je utvrđen rok od 24 meseca za održavanje izbora. Međutim, odbrojavanje je osmišljeno da upravlja tranzicijom tek kada se uspostavi jedinstvena, jedinstvena izvršna vlast i jedinstvene nacionalne institucije koje će nadgledati proces glasanja.
Druga komponenta se tiče centralnog cilja najnovije mape puta UNSMIL-a: dogovora o održivim izbornim zakonima, pitanju u kojem UN nisu uspele da ostvare značajan napredak od propasti planiranih izbora 2021. godine.
Libija ostaje podeljena između rivalskih centara moći: Vlade nacionalnog jedinstva (VNJ), koju predvodi Abdul Hamid Dbeibah u Tripoliju, zapadnom delu zemlje, i komande Libijske nacionalne armije (LNA) na istoku koju predvodi general Kalifa Haftar. One postoje pored dve političke institucije: Visokog državnog saveta (VDS) sa sedištem u Tripoliju i Predstavničkog doma (PD) sa sedištem na istoku. Da bi prekinuo ćorsokak, UNSMIL je osnovao manju pregovaračku grupu poznatu kao Manji saziv ili 4+4. Ona okuplja osam predstavnika VNJ, Haftarove vojne komande, VDS-a i PD.
Ovaj mehanizam direktno odražava zlosrećni Ženevski proces iz 2021. godine, Libijski okvir političkog dijaloga, koji je na kraju ojačao institucionalnu podelu Libije i doveo zemlju bliže trajnoj de fakto podeli nego ikada od njenog formalnog ujedinjenja 1951. godine.
Savet bezbednosti UN izdao je odloženo predsedničko saopštenje kojim je potvrdio sporazum, i time ponovio poznati ritual koji, izgleda, podiže kompromis elite iznad strukturnih reformi. Težeći da preuzme političku inicijativu, predsednik Predstavničkog doma Agila Saleh je izneo okvir 4+4 na glasanje u Predstavnički dom, gde ga je odobrila većina članova.
Format 4+4 razvio se uporedo sa (i na kraju zasenio) širi strukturirani dijalog UNSMIL-a. Čak i pre nego što su ti zaključci finalizovani, UNSMIL je već olakšavao paralelni Manji saziv iza zatvorenih vrata – rođen je 4+4.
Kako je Hana Teteh rekla Savetu bezbednosti 18. juna, eksplicitni cilj ovog manjeg formata bio je da se zaobiđe paraliza između zakonodavnih tela i da se nametne dogovor o prva dva koraka mape puta: rekonstituisanju odbora izborne komisije i rešavanju spornog izbornog okvira.
Dakle, 4+4 je bila namerna strategija za koncentraciju donošenja odluka među političkim i vojnim ličnostima za koje se smatra da su sposobne da sprovedu ishod.
Nakon što je Predstavnički dom odobrio sporazum 14. septembra, Visoki službeni savet ga je formalno odbacio 5. oktobra, zajedno sa povezanim zakonima i odlukama koje je doneo Predstavnički dom, tvrdeći da oni zaobilaze ustavne, zakonske i konsenzualne okvire koji regulišu politički proces. U svom brifingu Savetu bezbednosti UN 14. oktobra, Teteh je priznala ovo odbijanje, ali je tvrdila da sporazum nudi praktičan put ka predsedničkim i zakonodavnim izborima pod jedinstvenim, objedinjenim izvršnim organom.