Aleksandar Dugin: Izbori 14. maja Erdoganova "odsudna bitka"

Predsednički izbori raspisani za 14. maj ove godine biće verovatno najteži ispit do sada za turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, piše ruski filozof Aleksandar Dugin za sajt "Geopolitika".

Na unutrašnjem planu primetno je jačanje neoliberalne prozapadne opozicije, posebno Republikanske narodne partije, rascep unutar Erdoganove Partije pravde i razvoja (AKP), ozbiljno usporavanje privrede i inflacija, kao i posledice strašnog zemljotresa.

Na spoljnom planu očigledno je zaoštravanje sukoba sa Sjedinjenim Državama i Evropskom unijom, konstatuje Dugin i dodaje da globalističko rukovodstvo u Beloj kući sve snažnije odbacuje Erdoganovu politiku.

Uporna borba za suverenitet Turske

Glavni aspekt Erdoganove politike je njegova snažna usredsređenost na suverenitet Turske i sve njegove aktivnosti kao šefa države utemeljene su na tome, ocenjuje Dugin. Erdogan se u početku oslanjao na islamističku ideologiju i savez sa ekstremnim sunitskim salafističkim režimima arapskog sveta.

Tokom ovog perioda, on je veoma blisko sarađivao sa SAD, pri čemu su strukture Fetulaha Gulena služile kao osnova za tu saradnju. Sekularni kemalisti, turski nacionalisti, i levi i desni, tada su bili u opoziciji. To je kulminiralo slučajem "Ergenekon", u kojem je Erdogan pohapsio najviše vojno rukovodstvo, koje se tradicionalno držalo kemalističke orijentacije.

U jednom trenutku, ova politika prestala je da promoviše suverenitet. Zapravo, počela je da ga slabi. Posle početka vojne operacije Rusije u Siriji i obaranja ruskog aviona 2015. godine, Erdogan je bio ozbiljno ugrožen. Pogoršali su se i odnosi sa Rusijom, što je Tursku dovelo na ivicu rata.

Nezadovoljan njegovom politikom, Zapad je bio spreman da zbaci Erdogana i zameni ga poslušnijim saradnikom. Gulenisti, bivši Erdoganovi saveznici i protivnici kemalizma, postali su glavni oslonac u ovim pokušajima.

Godine 2016, kada su rusko-turski odnosi donekle popravljeni, Zapad je, koristeći fetulahiste (guleniste), pokušao da organizuje državni udar, koji je osujećen. Činjenica je da je podrška Erdoganu značajnog broja patriotskih kemalista, oficira turske vojske, koje je Erdogan oslobodio neposredno pre državnog udara, kao i podrška njihove političke strukture - Vatan partije, u tome bila presudna.

Oni su, u kritičnom trenutku, podržali Erdogana, a ne prozapadno orijentisani vojni vrh. Do tog trenutka su kemalistički nacionalisti, i levi i desni, shvatili da Erdogan svoju politiku gradi na jačanju suvereniteta i da je svaka ideologija za njega sporedna.

Pošto su gulenistički zaverenici ropski sledili globalistički Zapad, što je Tursku neizbežno dovelo do potpunog kolapsa i eliminacije nacionalne države, kemalisti su odlučili da podrže Erdogana.

Takođe, i Rusija je u izvesnoj meri podržavala Erdogana, shvatajući da su njeni neprijatelji zapadne marionete. Turski nacionalisti iz Partije nacionalističkog pokreta (MHP) takođe su stali na njegovu stranu.

Globalisti ne podnose ni suverenitet svojih vazala, ni svojih protivnika

Erdogan je od 2016. prihvatio pozicije bliske patriotskom kemalizmu i,  delimično, evroazijstvu, otvoreno proklamujući prioritet suvereniteta, kritikujući zapadnu hegemoniju i zalažući se za multipolarni svetski projekat. Odnosi sa Rusijom postepeno su se poboljšavali, iako je Erdogan, s vremena na vreme, povlačio prozapadne poteze. Od tog trenutka, suverenitet Turske postao je njegova ideologija i najviši politički cilj.

Međutim, liberalna opozicija, predvođena Republikanskom narodnom partijom, koja se u početku suprotstavljala islamizmu ranijeg Erdogana, a zatim odbacila suverenitet, iskoristila je niz pogrešnih ekonomskih poteza turskih vlasti.

Opozicija je potom uspela da osvoji niz ključnih pozicija, posebno izborom svojih kandidata za gradonačelnike dva najvažnija grada, Ankare i Istanbula. Erdoganu su se suprotstavile i njegove bivše kolege iz vladajuće stranke AKP, koji su bili protivnici evroazijstva i orijentisani ka Zapadu.

U ovakvoj situaciji Erdogan izlazi na izbore. Zapad je očigledno nezadovoljan Erdoganom zbog njegove neposlušnosti, a posebno zbog njegovog suprotstavljanja Švedskoj i Finskoj, čije članstvo u NATO je sprečila Turska. Relativno blaga politika Ankare prema Rusiji, sa kojom kolektivni Zapad ratuje u Ukrajini, dodatno je iznervirala globaliste u Vašingtonu.

I, što je najvažnije, rukovodstvo Bele kuće i globalističke elite Evropske unije kategorički ne prihvata čak ni nagoveštaj suvereniteta svojih vazala ili protivnika, ističe Dugin.

Prvi zakon globalizma

Svako ko je spreman da se pokori Zapadu mora da se potpuno odrekne suvereniteta u korist nadnacionalnog centra. To je prvi zakon globalizma. Erdoganova politika se direktno suprotstavlja globalizmu, tako da Erdogan mora biti uklonjen, po bilo koju cenu.

Iako ovaj globalistički cilj nije ostvaren tokom državnog udara iz 2016. godine, globalisti će ponovo pokušati da ga ostvare na izborima 2023. godine. Uostalom, oni u rezervi imaju i praksu "obojenih revolucija".

Upravo to smo ponovo videli na delu u Gruziji, čije je rukovodstvo, posle odlaska ultrazapadnog i liberalnog Sakašvilija, pokušalo da Gruziju učini malo suverenijom. To je Sorošu bilo dovoljno da aktivira svoje mreže i pokrene pobunu protiv "previše umerenog" odnosa prema Rusiji i "neprihvatljivo suverenističkog" kursa režima.

Erdogan upravo sastavlja političku koaliciju na koju može da računa na izborima. Osnovu će očigledno činiti AKP, stranka koja je u velikoj meri lojalna Erdoganu, ali njoj nedostaje sadržaj i sastavljena je od zvaničnika sa malo entuzijazma.

Mnogi u Turskoj pripisuju neuspehe u ekonomiji, rast korupcije i neefikasnost vlasti zvaničnicima AKP i njihovim administrativnim kadrovima. Dok je Erdogan harizmatična figura, AKP to nije. Stranka napreduje sa Erdoganovim autoritetom, a ne obrnuto.

Erdoganovi saveznici

Tradicionalni saveznici su očigledno turski nacionalisti Partije turskog nacionalističkog pokreta Devleta Bahdželija. Tokom Hladnog rata i po inerciji tokom 90-ih, turski nacionalisti su bili strogo orijentisani ka NATO-u i vodili su antisovjetsku, a kasnije antirusku politiku.

Međutim, tokom 2000-ih, njihova politika postepeno je počela da se menja. Oni su se sve više udaljavali od liberalnog Zapada i približavali Erdoganovom suverenom kursu.

Ideološki oni stoje bolje od AKP, ali njihov radikalizam otuđuje deo turskog stanovništva. U svakom slučaju, Erdoganov dokazani ideološki i politički savez sa Bahdželijem ključan je za njegovu budućnost.

Takođe, Erdogan može da računa na podršku malih ali uticajnih sufijskih političkih pokreta, koji nemaju masovniju podršku. Njihova uloga je da popune prazninu koju je za sobom ostavio poraz gulenističkih struktura koje su se lažno predstavljale kao "sufijski pokret". Sufizam je prilično rasprostranjen u turskom društvu i neki od njih smatraju Erdogana ličnošću od koje zavisi duhovna renesansa Turske.

Novi Ataturk ili pad u zaborav?

Sve prozapadne strukture će se ujediniti protiv Erdogana. Ne može se isključiti da će globalisti ovoga puta aktivirati svoje mreže agenata, kako unutar same AKP, tako i u drugim državnim strukturama, smatra Dugin.

S obzirom na ekonomski nezavidnu situaciju, ovo je možda njegova poslednja šansa - ne samo za pojedinca, već i za istorijsku ličnost koja je svoju političku sudbinu vezala za suverenitet turske države.

Ako u tome uspe i obezbedi sebi kontinuitet, dajući mu doslednu ideološku formulaciju, on će ući u tursku istoriju kao drugi Ataturk, spasilac turske državnosti u vreme kritičnog preokreta.

Ali ako padne, vrlo je verovatno da Tursku čeka niz katastrofa, jer ko god da dođe na njegovo mesto biće prozapadno orijentisan, a to će značiti neminovni slom Turske u budućnosti, budući da globalisti nisu zaboravili svoje planove o "Velikom Kurdistanu".

Naravno, oni nisu uspeli da to sprovedu tokom talasa "obojenih revolucija" i  nakon invazije na Irak i Siriju, ali sada bi im pad Erdogana mogao udahnuti novi život.

Konačno, Erdoganovi protivnici biće prinuđeni na ozbiljnu konfrontaciju sa Rusijom, jer će to zahtevati njihovi NATO gospodari, a to će biti još jedan faktor kolapsa Turske.

Sam Erdogan će biti ocrnjen od svojih naslednika, a lanac katastrofa kroz koje će proći turska država dovešće do toga da njegovo ime bude zaboravljeno.

Erdogan se zato suočava sa ovim izborima kao da je to njegova poslednja bitka. On se suočava sa protivnicima ne samo kao političar, već kao istorijska ličnost, kao istinski vođa i simbol svog naroda. Konačno, kaže Dugin, Erdogan može da učvrsti svoj status, ali, ukoliko izgubi na izborima, on će ih izgubiti nepovratno i neće dobiti drugu šansu.

"Zeleni Ataturk"

U ovoj situaciji, geopolitičke analize sugerišu da Erdogan ima još jedan resurs,  ideološki. To su isti oni patriotski kemalisti koji su, za razliku od liberala iz Republikanske narodne partije, i uprkos oštroj represiji tokom slučaja "Ergenekon", stali na stranu Erdogana i potpuno podržali njegov kurs.

Neki krugovi Erdogana nazivaju "zelenim Ataturkom", odnosno turskim vladarom, nacionalnim vođom sa islamskim tendencijama. Političko lice ove izuzetno uticajne grupe u Turskoj, koju uglavnom čine oficiri, jeste levičarska Vatan partija.

Za Erdogana, koji sada igra protiv Zapada, ovaj antiglobalistički i multipolarni vektor mogao bi da se pokaže odlučujućim. Ako partija Vatan uđe u koaliciju sa Erdoganovom strankom, posebno ako imamo u vidu istorijski snažne veze Vatana sa Rusijom, Kinom, Iranom i Severnom Korejom, on će moći da se oslobodi zapadnog uticaja.

I sudbina samog Erdogana bila bi odlučena povezivanjem sa glavnim polovima multipolarnog sveta, a posebno sa Rusijom.

Erdogan, izbor multipolarnosti

Erdogan je u životu pokazao da ima veoma dobar smisao za geopolitiku. On uvek bira saveze koji jačaju turski suverenitet. To je činio i Kemal Ataturk. Međutim, ako se situacija promeni i bivši saveznici se pokažu kao prepreka nezavisnosti i slobodi Turske, Erdogan je uvek spreman da ih žrtvuje.

Turska se danas nalazi u ravnoteži između unipolarnog Zapada i multipolarnog Istoka, Evroazije. Tako je bilo od početka turske nacionalne države. Ali proporcije ove ravnoteže su drugačije određene na svakoj istorijskoj prekretnici. Ponekad je bilo važno napraviti korak ka Istoku, kao što je to učinio Kemal Ataturk u savezu sa Lenjinom, dok se u drugim vremenima radilo o iskoraku ka Zapadu.

Danas Rusija, koja je nekada bila geopolitički rival Turske, a još više drugi polovi multipolarnog sveta, ne predstavljaju pretnju turskom suverenitetu i to je objektivna činjenica.

Naprotiv, posebni odnosi sa Rusijom i Kinom, kao i kompromis sa šiitskim Iranom nude Turskoj vitalne prednosti u njenoj spoljnoj i unutrašnjoj politici.

Zapad, barem onaj liberalni i globalistički Zapad, sada nastupa otvoreno protiv Erdogana i turskog suvereniteta. Političar kao što je Erdogan ne može a da to ne vidi. Najzad je nastupilo vreme da se suverenitetu da status ideologije i da se multipolarnost učvrsti kao glavni vektor turske geopolitike.

Ovi izbori su ključni za Tursku, zaključuje Dugin. Rusija, pod ovim okolnostima, uprkos što Erdoganu može zameriti nedoslednost, oklevanje ili politiku "dva koraka levo, dva koraka desno", ima interes da Turska ostane ujedinjena, celovita, nezavisna i suverena.

To je objektivno moguće samo zajedno sa Rusijom, a nikako protiv nje. Prema tome, za Rusiju je u sadašnjim okolnostima Erdogan najbolji izbor.