Kozak iz Džibutija: Kako je ruski prevarant osnovao koloniju u Africi

Rusija je poslednjih godina pojačala saradnju sa afričkim zemljama kako u ekonomskom tako i u vojnom sektoru. Ove godine su Moskva i Kartum konačno postigli napredak u sporazumu o izgradnji ruske pomorske baze u Port Sudanu na obali Crvenog mora.

Međutim, želja Rusije da bude aktivnija na Crnom kontinentu stara je više od 100 godina i datira još od pokušaja iz 19. veka da stekne uporište na Rogu Afrike. Prva i poslednja "ruska kolonija" u Africi bila je kratkog veka, mnogo više je ličila na avanturistički film nego na projekat evropske kolonizacije. To nije bilo iznenađujuće, jer koloniju nije pokrenula ruska država, već jedan od najsjajnijih prevaranta svog vremena, piše za "RT internešonel" Jevgenij Norin.

Crnomorska prevara

Godine 1883. u Sankt Peterburgu se pojavio sumnjiv lik. Obučen u kozačku uniformu, obilazio je novinske kuće, dobrotvorne ustanove i vladine kancelarije. Na svim ovim mestima pričao je istu priču: bio je predstavnik kozačke vojske koja je godinama zarađivala za život od lova i najamničkih aktivnosti u divljini Anadolije i Kurdistana.

San njegovog naroda bio je da se vrati u svoju izgubljenu domovinu. Ali da bi stvorili novo naselje Kozaka na crnomorskoj obali Kavkaza, trebala su im sredstva. Taj čovek je bio samoproglašeni heroj koji se 1878. godine, kako je tvrdio, hrabro borio protiv Turaka, ali nije mogao da otkrije detalje, jer je stvar bila strogo poverljiva.

Ime ovog "kozačkog vođe" bilo je Nikolaj Ašinov. Naravno, on nije bio nikakav ratni heroj. Ašinov je rođen u Caricinu – gradu na reci Volgi koji je u 20. veku postao poznat pod novim imenom Staljingrad – i dugo je bio poznat samo kao vođa bande u svom rodnom gradu. Bandu je na kraju rasterala policija, ali je Ašinov bio rođeni vođa. Imao je talenta za sklapanje prijatelja i kada je počeo da laže, jednostavno nije mogao da prestane, piše Norin.

Ašinov takođe nije predstavljao nijednu kozačku vojsku. Izmislio je kozačku grupu u Kurdistanu i razradio detaljnu fantastičnu priču. Čak je smislio i razrađen projekat u vezi sa preseljenjem izmišljenih Kozaka u plodne zemlje.

Nakon što bi ga saslušali, službenici su mu jedan po jedan pokazivali vrata. Ali Ašinov nije odustao od svojih planova i na kraju je uspeo da šarmira Slavofile - pokret koji podržava ujedinjenje slovenskih naroda - da mu pozajme novac. Najveće iznenađenje je, ipak, bila odluka Ašinova da ne pobegne sa parama.

Ašinov je otišao u Poltavu (grad u današnjoj Ukrajini) da regrutuje najsiromašnije među seljacima. Obećavajući im gomile zlata, ubedio je otprilike stotinu porodica da se presele.

Dok su se seljaci pakovali, Ašinov je sklopio pakt sa vlastima Suhuma - grada na istočnoj obali Crnog mora. Lokalne vlasti su zaključile da će novi doseljenici (čak i ako ne dolaze iz Kurdistana) značiti više poreza i pozitivnih izveštaja zvaničnicima. Kao rezultat toga, Ašinov je dobio nešto zemlje i početna sredstva. "Skromno" je odlučio da novo selo nazove po sebi – Nikolajevska.

Mnogi seljaci su se razočarali kada su stigli - parcele su bile daleko od fantastičnih, a novca nije bilo dovoljno budući da je Ašinov, umesto da dodeljena sredstva iskoristi za kupovinu i distribuciju stoke seljacima, kupio stoku i preprodao je seljacima po previsokim cenama. Kada su okružne vlasti saznale za ovo, poslale su grupu revizora u Nikolajevsku, ali pre nego što su oni stigli, Ašinov je pobegao u Moskvu.

Tamo je sreo pesnika Ivana Aksakova i javnu ličnost Mihaila Katkova, koje je uverio da je skandal u Nikolajevskoj krivica kavkaske administracije, koja nije mogla da vidi velike nacionalne koristi iza njegovih ideja. Da bi povratio svoju reputaciju i da ne bi sedeo skrštenih ruku, razvio je novu, još sjajniju priču. Ovoga puta proširio je granice svog "kozačkog carstva" do šokantnih razmera.

Pripreme za sledeći poduhvat

Prema priči koju je tada Ašinov "prodavao", slobodni kozaci su planirali da uzgajaju čaj u planinama i već su poslali izaslanike u Kinu. U međuvremenu su se bavili trgovinom u Aziji i istočnoj Africi. Što se tiče Rusije, trebalo je da naseli Afrički rog, koji je već imao kozački grad po imenu Nova Moskva. Abisinski car tog vremena obećao je Kozacima zemlju i sve što je trebalo da urade bilo je da dođu i uzmu je! Štaviše, Ašinov je tvrdio da ga je lično primio car Etiopije. Nije iznenađujuće da je članak koji govori o ovoj neverovatnoj priči napisao niko drugi do sam Ašinov.

Ašinov je zaista putovao u Etiopiju, ali nije stigao dalje od rezidencije guvernera provincije. Bajka je izazvala neviđeno uzbuđenje u javnosti – novinari koji nikada nisu bili u Africi pisali su o gomilama Kozaka koji su tajno živeli u Sudanu i u divljini gornjeg Nila. "Ataman" Ašinov je aktivno učestvovao u društvenim događajima gde je pravio skandale i pričao priče dostojne filmova o Indijani Džonsu.

Ispostavilo se da je Ašinov umeo da "čita" ljude i "personalizuje" svoj pristup. Novinari su bili lak plen jer su uvek tražili senzaciju, ali je Ašinov otišao dalje. Namamio je sveštenike neviđenim izgledima za razvoj pravoslavnog hrišćanstva u Africi; iskušavao vojne komandante slikama budućih luka za mornaricu; pa čak i očarao guvernera Nižnjeg Novgoroda izgledom da postane vladar prekomorske kolonije.

Neki od njegovih pokrovitelja prozreli su šaradu. Na primer, glavni tužilac Sinoda, Konstantin Pobedonoscev, bio je daleko od entuzijastičnog mladića – pronicljiv intelektualac, nije gajio iluzije o tom čoveku. Međutim, smatrao je da bi Ašinov, ako bi uspeo, mogao biti koristan za vladu, a ako ne, vlasti bi ga se u svakom trenutku mogle odreći. Car Aleksandar treći nazvao je Ašinova "nitkovom" i odlučio da ako samozvani ataman afričkih kozaka želi da izgradi nekakvu koloniju, može da se zabavlja o svom trošku – riznica neće obezbediti ni rublja.

Ašinov se nije protivio. U proleće 1888. on je zaista otplovio u Afriku, potražio pogodno mesto za koloniju, upoznao meštane i vratio se u Rusiju. U decembru iste godine otplovio je iz Odese u Afriku na parobrodu prepunom "slobodnih Kozaka".

Ruska Afrika

Na parobrodu su bila samo dva prava Kozaka. Većina kolonista bili su ljudi koji su napustili školu, izbačeni oficiri, lopovi, pijanice i bezobzirni avanturisti. Na putu su opljačkali kockarnicu u Port Saidu, napili se, napravili haos i na put poveli prostitutke. Putovanje je bilo prilično veselo i samo slepi optimisti bi se kladili na uspeh poduhvata.

U januaru 1889. celo društvo se iskrcalo u zalivu Tadžura u današnjem Džibutiju. Meštani iz plemena Danakil zagledali su se u egzotične pridošlice. Naklonost lokalnog "sultana" (čija je palata bila koliba napravljena od granja) bila je obezbeđena kada su mu doseljenici poklonili pantalone, piše Norin za "RT internešonel".

Da bi podigao uporište na obali i stvorio neku vrstu ispostave za kretanje u unutrašnjost, Ašinov je morao da pronađe smeštaj. Napuštena egipatska tvrđava Sagalo se pokazala kao savršena za to. Proglasio je tvrđavu ruskom, nazvao je Nova Moskva i obnarodovao da je "pedeset versta (stara ruska mera jednaka 0,66 milje) duž obale i sto versti u unutrašnjosti ruska zemlja". Ruska zastava podignuta je iznad Sagala 28. januara 1889.

"Kozaci" su obrađivali zemlju i lovili. Zemlja je bila plodna, a okolina bogata divljim životinjama i ribom. Mnogi od ovih bivših huligana zapravo su počeli novi život. Ašinov je čak uspeo da održi moleban povodom prisajedinjenja novih zemalja Rusiji.

Nažalost, avanturista je napravio fatalnu grešku pri izboru lokacije za novu koloniju.

Pariz uzvraća udarac

Ruska vlada je prvobitno odredila da "Kozaci" mogu da se glupiraju koliko hoće, sve dok ne prelaze teritoriju drugih država. Međutim, okolina Sagala pripadala je francuskom kolonijalnom carstvu. Pošto nije bilo ni jednog Francuza vidljivog kilometrima, Ašinov ili nije shvatio da je izabrao teritoriju na koju se već polagalo pravo, ili je to jednostavno odbacio kao nebitnu stvar.

Kada je do Pariza stigla vest o događajima u blizini Sagala, Francuzi su bili šokirani i zatražili zvanično objašnjenje od Sankt Peterburga. Car Aleksandar, koji je jedva tolerisao Ašinova, razbesneo se i izjavio da je on šarlatan koji nema nikakve veze sa vladom Ruskog carstva. Ruski ratni brod je poslat u Sagalo da povrati kozake.

Ali, Francuzi su prvi stigli.

Nekoliko nedelja nakon što je kolonija osnovana, četiri francuska broda su se približila Sagalu i zahtevala da "Kozaci" odu. Ašinov nije razumeo ozbiljnost situacije i odlučio je da ignoriše upozorenje. Tada su Francuzi otvorili vatru.

Prva granata pogodila je porodicu kolonista i ubila pet osoba, sve žene i decu. Brodovi su pucali još četvrt sata, ubivši još jednu osobu i ranivši 22. Ašinov je na kraju podigao belu zastavu.

Kolonisti su uhapšeni, ali su nakon kratkog vremena vraćeni u Rusiju i Sagalo je uništen. Dok je car Aleksandar krivio Ašinova za sve što se dogodilo, francuska javnost saosećala se sa "Kozacima" - na kraju krajeva, oni nisu učinili ništa da opravdaju paljbu sa brodova.

Aleksandar treći je bio izuzetno ljut zbog incidenta i u početku je želeo da protera Ašinova u surovo sibirsko okruženje Jakutska. Na sreću, car se na kraju ohladio i dozvolio "atamanu" da se preseli blizu Černigova, gde se konačno skrasio i primenio svoju energiju na korisnije stvari.

Bivši prevarant je uredio veliku baštu, postavio pčelinjak i pronašao legalan izvor uzbuđenja osnivanjem i vođenjem dobrovoljne vatrogasne brigade. Zanimljivo, u njegovoj kući je postojao jedan predmet koji je bio dirljiv podsetnik na njegove avanturističke dane – zlatom opšivena sablja sa grčkim natpisom "Justinijanu Velikom", čije poreklo je ostalo misterija. Majstor iluzionista ostao je do kraja veran sebi.