Krimska konferencija, temelj bipolarnog sveta

Konferencija na Jalti, na Krimu, otpočela je 4. februara, a završena je 11. februara 1945. Bio je to drugi sastanak vođa antihitlerovske koalicije, koju su činile SSSR, SAD i Velika Britanija, održan tokom Drugog svetskog rata. Glavno pitanje kojim su se bavili učesnici konferencije - Staljin, Ruzvelt i Čerčil - bilo je pitanje posleratnog ustrojstva sveta.

"Velika trojka", kako su se nazivale sile pobednice u Drugom svetskom ratu, na Jalti je postigla saglasnost o nizu važnih pitanja. Najvažnije je bilo pitanje buduće sudbine okupirane Nemačke.

Trupe Crvene armije su se, u trenutku početka Krimske konferencije, nalazile na svega 60-ak kilometara od Berlina, pošto su već potisnule Nemce iz Poljske, Rumunije i Bugarske. Američka armija je završila sa oslobađanjem Francuske i Belgije, izbijajući na nemačke granice. Ishod Drugog svetskog rata već je bio odlučen.

Iz sveta u ruševinama, koje je za sobom ostavio Drugi svetski rat, uskoro će nastati bipolarni svetski poredak. To je razdoblje upamćeno kao stanje Hladnog rata - stanje u kome je bila isključena upotreba naoružanja u sukobima između dve vodeće svetske sile, nakon što je eliminisan zločinački režim Trećeg rajha.

Nova podela na Istok i Zapad

Britansko kolonijalno carstvo se raspadalo i Britanija će uskoro postati samo jedna od "običnih" zapadnoevropskih država-nacija, bez pređašnjeg značaja. Istok je postajao "komunistički". U takvoj situaciji, bilo je neophodno podeliti interesne sfere između dve strane - Istoka i Zapada - i stvoriti procedure koje će garantovati nepromenljivost linija podela ucrtanih na svetskoj mapi.

Tada je postojala spremnost obeju strana da se čine ustupci. Konferencija u Jalti je počivala na kompromisima, i upravo zato se ona može označiti kao uspešna.

Naravno, poredak koji je nastao u Jalti nije bio "najbolji mogući", niti je bio "pravedan". Ali onaj koji je nastupio posle rušenja Berlinskog zida bio je neuporedivo gori. Bio je to unipolarni svetski poredak, "poredak" bez ikakvih pravila - vreme sveopšte nestabilnosti, u kome je jedna svetska sila, "hegemon", diktirala pravila od slučaja do slučaja, i u kojem je konačno stavljeno van snage međunarodno pravo.

Prvi primer za to je Jugoslavija 1991, kada su zapadne zemlje najpre priznale nelegalnu secesiju jugoslovenskih republika. Potom je bezobzirno kršenje međunarodnog prava ponovljeno 1999. godine, kada je Zapad izvršio agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju, i još jednom nešto kasnije, 2008, kada je Zapad priznao takozvano Kosovo kao "nezavisnu državu".

Uništiti nemački militarizam

Prvo pitanje koje je bilo uspešno rešeno na konferenciji u Jalti bilo je pitanje Nemačke, uključujući i teritorije koje je okupirao ili pripojio Treći rajh. U Jalti je doneta konačna odluka o podeli Nemačke na okupacione zone.

Pitanje budućnosti Poljske, povezano sa ovim prvim, pokazalo se kao jedno od najtežih. Na diskusiju o poljskom pitanju potrošeno je, kako primećuje ruski istraživač Oleg Ševčenko, oko 10.000 reči, što čini 24 odsto svih deklaracija iz Jalte. Strpljivost u pregovorima i spremnost na kompromise pokazale su obe strane.

U konačnom sporazumu, SSSR je dobio zapadnu granicu sa Poljskom duž takozvane Karsonove linije, uspostavljene još 1920. godine. U stvari, granica se vratila na liniju koja je postajala u vreme podele Poljske između Nemačke i SSSR-a 1939. godine, prema Ugovoru o prijateljstvu između SSSR-a i Nemačke.

Učesnici Konferencije na Jalti izjavili su da je njihov nepokolebljivi cilj uništenje nemačkog militarizma i nacizma, kao i stvaranje garancija da "Nemačka više nikada neće biti u poziciji da narušava mir."

Trebalo je "razoružati i rasformirati sve nemačke oružane snage i trajno uništiti nemački generalštab, zapleniti ili uništiti svu nemačku vojnu opremu, likvidirati ili preuzeti kontrolu nad celokupnom nemačkom industrijom koja bi se mogla koristiti za ratnu proizvodnju; podvrgnuti pravednom i brzom kažnjavanju sve ratne zločince; ukinuti nacističku partiju, nacističke zakone, organizacije i institucije; eliminisati sav nacistički i militaristički uticaj iz javnih institucija, iz kulturnog i ekonomskog života nemačkog naroda."

Istovremeno, u kominikeu sa konferencije je naglašeno da će, posle iskorenjivanja nacizma i militarizma, nemački narod moći da zauzme "mesto koje mu pripada u zajednici naroda."

Ovo je, takođe, pogaženo u unipolarnom svetskom "poretku", koga su posle 1989. uspostavile SAD. Nemačka je postala najodaniji saveznik američkog hegemona. Prva vojna intervencija Nemačke, unutar NATO saveza, bila je agresija koja je sprovedena 1999. protiv SR Jugoslavije.

Potom su se nemačke oružane snage, unutar NATO misije (KFOR), pojavile na Kosovu. Prethodno je ponovo ujedinjena Nemačka imala značajnu ulogu u razbijanju Jugoslavije, pružajući svaku vrstu pomoći, pre svega vojne, jugoslovenskim separatističkim republikama. Danas je Nemačka ponovo umešana u sukob u Ukrajini, kojoj, zajedno sa SAD, šalje tenkove.

"Večito balkansko pitanje"

Na konferenciji u Jalti raspravljalo se i o "večnom balkanskom pitanju", posebno o situaciji u Jugoslaviji i Grčkoj. Smatra se da je još u oktobru 1944. Staljin dozvolio Velikoj Britaniji da odluči o sudbini Grčke.

Mešanje Britanije u Grčkoj je rasplamsalo građanski rat u ovoj zemlji između komunističkih i prozapadnih vojnih formacija. S druge strane, priznata je vlast Josipa Broza Tita u Jugoslaviji i preporučeno mu je da u vladu uzme prozapadne "demokrate".

Na Jalti je potpisana i Deklaracija o oslobođenoj Evropi, koja je utvrdila principe politike pobednika na teritorijama oduzetim od neprijatelja.

U deklaraciji sa konferencije je zapisano: "Uspostavljanje reda u Evropi i reorganizacija nacionalnog privrednog života moraju se postići na način koji će omogućiti oslobođenim narodima da unište poslednje tragove nacizma i fašizma, i stvaranje demokratskih institucija po sopstvenom izboru."

Ideja o "zajedničkoj pomoći" nikada nije postala stvarnost: svaka sila pobednica imala je moć samo na onim teritorijama na kojima su bile stacionirane njene trupe. Kao rezultat toga, svaki od bivših saveznika u ratu počeo je da podržava svoje ideološke saveznike. Evropa se za nekoliko godina podelila na socijalistički tabor i na Zapadnu Evropu, gde su Vašington, London i Pariz pokušavali da se odupru rastućem komunističkom raspoloženju.

Nasleđe Jalte

Na Jalti je donesen i odvojeni dokument koji je odlučio o sudbini Dalekog istoka. U zamenu za ulazak u rat sa Japanom, SSSR je dobio Južni Sahalin, izgubljen još u Rusko-japanskom ratu, kao i Kurilska ostrva, a Mongolija je priznata kao nezavisna država.

Na konferenciji je ponovo postavljeno pitanje reparacija. Međutim, saveznici nikada nisu uspeli da konačno odrede visinu odštete. Odlučeno je samo da SAD i Velika Britanija daju Moskvi 50 odsto svih reparacija.

Na Jalti je pokrenuta i ideja o novoj Ligi naroda. Saveznicima je bila potrebna međudržavna organizacija, sposobna da spreči pokušaje promene utvrđenih granica sfera uticaja. Upravo na konferencijama pobednika u Teheranu i Jalti formirano je ono što se može nazvati "ideologijom Ujedinjenih nacija".

Dogovoreno je i da princip jednoglasnosti velikih sila - stalnih članica Saveta bezbednosti sa pravom veta - ubuduće postane osnova aktivnosti UN u rešavanju kardinalnih pitanja obezbeđenja mira.

UN su postale simbol i formalni garant posleratnog svetskog poretka; autoritativna, a ponekad i efikasna organizacija u rešavanju međudržavnih problema. U međuvremenu, i UN su gotovo derogirane. Istovremeno, zemlje pobednice su nastavile da preferiraju da ozbiljna pitanja svojih odnosa rešavaju bilateralnim pregovorima, a ne u okviru UN.

UN, takođe, nisu uspele da spreče ratove koje su SAD i SSSR preko trećih zemalja vodili tokom decenija Hladnog rata.

Istorijski značaj konferencije u Jalti

Krimska konferencija vođa SSSR-a, SAD i Velike Britanije imala je ogroman istorijski značaj. Bila je to jedna od najvećih međunarodnih konferencija, važna prekretnica u saradnji sila antihitlerovske koalicije u vođenju rata protiv zajedničkog neprijatelja. Donošenje odluka na konferenciji još jednom je pokazalo mogućnost saradnje država sa različitim društvenim uređenjem. Bila je to jedna od poslednjih konferencija pre "atomske ere".

Bipolarni svet, nastao na Jalti, podelom Evrope na Istok i Zapad, opstao je više od 40 godina, od govora Vinstona Čerčila u Fultonu 5. marta 1946, sve do raspada SSSR-a u decembru 1991. Sistem Jalte je počeo da se urušava još sa početkom perestrojke u SSSR-u, počev od 1985. Trećeg oktobra 1990. Nemačka je ujedinjena. To je bio prelomni trenutak za Evropu i svetski poredak koji su bili stvorena u Jalti.

Neki odvojeni mehanizmi sistema Jalta-Potsdam i dalje delimično funkcionišu, poput UN.

Što se tiče nepromenjivosti granica, Zapad je za sebe, tokom trajanja unipolarnosti, uzurpirao pravo da određuje koje će granice biti priznate, a koje ne. Navedimo ponovo primer bivše Jugoslavije ili Srbije, granice između bivšeg SSSR-a i Japana, kao i teritorijalni integritet Kine, koji SAD dovode u pitanje sa statusom Tajvana.

Nova faza multipolarnosti

Generalno, sporazumi iz Jalte više nisu na snazi. Sa bipolarnim svetskim poretkom konačno je završeno. Ubrzo je, posle 1989, nastupio "američki vek", u kome su SAD jedno vreme igrale ulogu "neprikosnovenog svetskog hegemona".  

Svet danas, posle faze bipolarnosti a potom unipolarnosti, u kojoj su dominirale SAD, ulazi u novu eru: u eru multipolarnosti. SAD su danas jedina velika svetska sila koja odbija da to prihvati, odbacujući i sam koncept podela interesnih sfera, na kojem je počivao poredak stvoren u Jalti.

Posledica toga su ratovi i konflikti koji se danas rasplamsavaju širom sveta. Trenutno, najopasniji konflikt je onaj koji se na teritoriji Ukrajine odvija između Rusije i Zapada. Nije isključen ni rat između SAD (Zapada) i Kine, o kome je nedavno govorio zvaničnik Pentagona, američki general Majk Minihan. Komandant Vazdušnih snaga američkog ratnog vazduhoplovstva očekuje izbijanje američko-kineskog rata za 2025. godinu. Nažalost, sa ovom ocenom generala Minihana slaže se i Majkl Makol, predsedavajući Odbora za spoljnu politiku u Predstavničkom domu.

Da li se svet danas zaista nalazi pred rubom svetskog konflikta, strašnijeg i od Drugog svetskog rata, koji se veoma može brzo pretvoriti u nuklearni sukob velikih sila? Svet se više ne može vratiti u poredak bipolarnosti, niti je moguće zaustaviti razvoj multipolarnosti. Ako postoji neka pouka Jalte, to je da su pregovori i sporazumi uvek bolji od rata. Da li će američke političke elite to shvatiti na vreme, pre nego što povedu svet u katastrofu?

Drugim rečima, dolazi li vreme neke nove, multipolarne "Jalte" – konferencije velikih sila, spremnih na međusobni kompromis?